Sve što ste hteli da znate o srpskoj Srbiji, a niste se usudili da pitate

Odgovor Bojana Pajtića na kritike njegovog teksta u "Nedeljniku"


Desila se neverovatna stvar.

Dugo su me, to znate, nazivali autonomašem evropske i građanske orijentacije, pa čak i članom zavereničke grupe koja radi na paklenom planu da Vojvodinu otcepi od Srbije. Odjednom, preko noći sam postao srpski nacionalista koji zalazi u prostor konzervativne desnice. I šta je za taj kopernikanski preokret bilo potrebno? Samo deset rečenica koje sam objavio u "Nedeljniku".

Šta sam to napisao i čime sam izazvao takve reakcije? Da citiram: "Ne možemo da napravimo evropsku Srbiju ako pre toga ne napravimo srpsku Srbiju. Niko nam spolja neće napraviti državu. Samo mi to možemo i moramo. Srbija prvo. Kad Srbiju napravimo po meri naših građana, kao bolju državu, istinski odgovornu ljudima, biće to u isti mah evropska Srbija. Ne treba Srbi da menjaju svest, nego treba svesno da menjaju Srbiju. Ali za to moramo da mobilišemo sav intelektualni kapacitet koji ima i Demokratska stranka i država Srbija. Do istinskog većinskog opredeljenja građana za evropski put Srbije može se doći samo javnom i otvorenom raspravom o svim potencijalnim smerovima, njihovim prednostima i manama. Ako i dalje budemo samo ponavljali da Evropa nema alternativu, time ćemo samo dokazivati da smo loši stratezi i slabi političari. Evropa ne može da bude jedina, nego bolja alternativa."

Ove rečenice imaju tako jasan smisao, da sam se dvoumio da li uopšte da ih ostavim u tekstu. Zar nije suvišno objašnjavati da prvo treba urediti sopstvenu državu, izgraditi stabilne institucije koje garantuju demokratiju, odgovornost i solidarnost, jednako važenje zakona za sve i puno poštovanje ljudskih i manjinskih prava? Kome nije jasno da nam je neophodna država Srbija čija je tržišna ekonomija stabilna, a zdrava konkurencija zagarantovana? Samo takva i jedino takva Srbija može da uđe u klub evropskih država. I to ne zato što mora, nego zato što je većina njenih građana u demokratskoj i argumentovanoj raspravi odlučila da nam je to u najboljem interesu.

Ima li tu ičega što bi bilo nejasno i sporno?

Izgleda da ima.

Jedan analitičar je rekao da mi nemamo kapacitet da sami sređujemo Srbiju i da zato moramo u Evropsku uniju.

Jedan urednik je napisao da mu tu ništa nije jasno, te da mu "Planeta majmuna" zvuči kao "srpska Srbija", samo bolje.

Jedan državnik je izjavio da tim rečima dovodim u pitanje jasnu opredeljenost za EU i da je to korak unazad za Srbiju.

A možda se baš u te tri zamerke krije suštinski razlog zašto Srbija ne napreduje i zašto je večito talac nedorasle elite (kojoj, da ne bude zabune, i sam pripadam). Zato mi valja da odgovorim na njih.

Odgovor analitičaru

Analitičara pozdravljam i poručujem mu: ako zaista nemamo kapacitet da sami sređujemo Srbiju – nikad nećemo ući u Evropsku uniju. Ta teza da mi nismo sposobni da sami sebi uredimo državu i da zato moramo u Evropsku uniju - krajnje je ponižavajuća. I za građane i za državu takav stav je uvredljiv i potcenjivački. On hoće da kaže: mi, ovakvi kakvi smo, nismo sposobni ni za šta. Lenji smo i aljkavi, pa neka nas Evropa dovede u red. To je besmislica.

Neka analitičar pročita kriterijume iz Kopenhagena i sve će mu (valjda) biti jasno. Prva dva zahtevaju da pre prijema u EU dokažete da ste stabilna demokratska država razvijenog slobodnog tržišta, kojom vladaju zakoni i poštovanje ljudskih prava. Drugim rečima - ako nemate kapacitet da sami sredite svoju državu, niste za EU. Tačka. Analitičar tvrdi upravo obrnuto - da smo za EU baš zato što nemamo kapaciteta da sami sredimo svoju državu. To je opasna teza. Ona nas tera da sve radimo naopako.

Mi bi da uđemo u Evropu kroz sporedan ulaz. Naša elita svuda naglašava onaj dodatni kriterijum iz Madrida (celokupno evropsko zakonodavstvo) i građanima ponavlja da je jedino značajno da navrat-nanos usvojimo sve evropske zakone (a ne i da ih sprovodimo). Potom se eventualno prelazi na treći kopenhagenski kriterijum neodstupanja od političkog, ekonomskog i monetarnog jedinstva. Prva dva kriterijuma, ona koja su zapravo od suštinskog i najvećeg značaja za Srbiju, uporno preskačemo. Ne ide to tako. Ne treba mi Evropi, nego prvo sami sebi da dokažemo da smo sposobni da stvorimo demokratsku, pravednu i socijalno odgovornu državu.

Niko nam ne može pomoći, ako sami sebi ne umemo da pomognemo.

Odgovor uredniku

Uredniku, čije novine izuzetno poštujem, poručujem kako se nadam da sad bolje razume "srpsku Srbiju". Kad kažem "srpska Srbija", mislim na srpsku državu koja ima elementarnu građansku, institucionalnu i ekonomsku uređenost, time i nacionalno dostojanstvo. Na državu koja je građena na antifašizmu. Na državu čiji većinski narod ima istorijsku odgovornost za prava i slobode svih nacionalnih zajednica koje s nama žive. To mislim, a znam u čemu je problem i u čemu je nesporazum - u pridevu "srpska". Ali nisam ja za to kriv. Krivi su Milošević i Dačić, krivi su Šešelj, Nikolić i Vučić, što su svojom kvazirodoljubivom i kvazinacionalnom politikom devedesetih uništili sve što su stigli. Od tada mnogi građani Srbije sam atribut "srpski"poistovećuju sa parolaškim i šovinističkim nazovi patriotizmom. Zgađeni razularenim, ali lukrativnim profesionalnim srbovanjem, koje im se obijalo o glavu, ljudi su stekli averziju i na sam pomen "srpske Srbije". A to nije dobro i vreme je da tu boljku zalečimo.

Prvo, ja ne mislim da je srpski narod lenj, neradnički i da sporo shvata svet oko sebe. Naprotiv. Srpski narod ima tradiciju srdačnosti, otvorenosti i gostoprimljivosti. Snalažljiv je i duhovit. Ume da bude pravičan, vredan, da stvori i da sačuva. Ume da se odupre osvajačima i da prezre fašizam. Ume da pobeđuje i u sportu i u matematici i fizici. Može da rodi Dositeja, vojvodu Mišića, Teslu, Pupina, Milankovića i Borislava Pekića. To je narod koji je, krunisanjem Stefana Prvovenčanog, pre osam vekova stvorio međunarodno priznatu državu na tlu Evrope. Ako kažem da taj narod zaslužuje srpsku Srbiju, dakle srpsku državu koja će oličavati sve te njegove dobre osobine - kome to smeta? Ako kažem da elita mora pre svega u dogovoru s tim narodom i nacionalnim zajednicama da gradi državu po meri većine građana - zašto je to sporno?

Drugo, zašto je "evropska Srbija" prihvatljiva, a "srpska Srbija" nije? I šta to uopšte znači?

Kad kažemo "evropska Srbija", obično mislimo na Srbiju koja prihvata evropska pravila i vrednosti. Tu smo svi saglasni. Ali to nam ne govori dovoljno o samoj državi i načinu na koji je ona uređena. Da li je "evropska Srbija" kaoŠvedska ili kao Grčka? Liči li više na Rumuniju ili na Austriju? Da li je koncipirana po portugalskom ili danskom principu? S druge strane, da li je "evropska Nemačka"manje nemačka zato što je evropska? Da li je "evropska Francuska" manje francuska zato što je evropska? Ne. Upravo suprotno. Svaka od njih je evropska baš zato što je uređena i stabilna nemačka, odnosno francuska država. Zato kažem da prvo treba da uredimo srpsku Srbiju da bi to bila evropska Srbija. Treba da prestanemo da se stidimo sopstvene države i sopstvene tradicije, već da se potrudimo da afirmišemo i promovišemo sve ono najbolje što građani Srbije u sebi nose. Kada bismo to uradili onom istom snagom kojom 25 godina uspevamo da iznedrimo sve najgore… gde bi nam bio kraj?

Ono urednikovo poređenje "Planete majmuna" i "srpske Srbije" ne želim da komentarišem. Bilo bi ispod časti za obojicu.

Odgovor državniku

Državniku nedvosmisleno poručujem da izjavom o srpskoj i evropskoj Srbiji ni slučajno ne "dovodim u pitanje jasnu opredeljenost za EU". Ovo zato što se ta opredeljenost ne dokazuje deklaracijama i sloganima. Prihvatanje evropskih vrednosti nije pitanje marketinga, nego delanja. U suprotnom, može se desiti da se neka izborna lista naziva evopskom i da su nam usta puna Evrope, a da se istovremeno partijski zapošljava, ugrožava nezavisnost institucija, pomaže oligarsima da stvaraju monopol na tržištu, promovišu bogati i bahati. Tako politička elita uglas iskazuje "jasnu opredeljenost za Evropsku uniju", ali realno - čini da do toga u praksi ne dođe. Od naših evrointegracionih procesa samo su elite imale korist. Građani jedva da su to i osetili. Mi trčimo u Evropu tako da nikada tamo ne stignemo. Mi taj proces razvlačimo i odugovlačimo, jer se "jasna opredeljenost za EU" više podrazumeva kao vračka kojom se neograničeno i nesputano vlada, nego kao ozbiljan i mukotrpan proces popravljanja uslova života za građane Srbije.

To što Srbija prvo treba da bude po meri svojih građana pa onda po evropskoj meri, to nije korak unazad nego korak ka cilju. Jer to bi trebalo da bude gotovo ista mera. Budimo realni: meni stvarno niko ne može da pripiše desnu, nacionalističku i konzervativnu politiku, a moja zalaganja za ljudska i manjinska prava valjda su svima poznata. Zato se javno zalažem da prvo uredimo državu u dogovoru s građanima, jer je to jedina garancija da ćemo kao stabilna i dostojanstvena Srbija ući u Evropsku uniju na velika vrata.

Možda je državniku problematičan ovaj deo mog teksta:"Ako i dalje budemo samo ponavljali da Evropa nema alternativu, time ćemo samo dokazivati da smo loši stratezi i slabi političari. Evropa ne može da bude jedina, nego bolja alternativa."

Ako je tako, da pojasnim. Većina političara u Srbiji tretira građane kao nedoraslu masu. Sadašnji premijer, recimo, o građanima najčešće govori kao o "svom narodu", u najboljem maniru kralja Ibija. Da bi vođa "svojim narodom"vladao, on stvara manihejske podele. Svet se deli na crno i belo. Ko osamdesetih nije bio za socijalističko samoupravljanje, taj je bio neprijatelj države. Ko se devedesetih nije borio protiv novog svetskog poretka, taj je bio izdajnik. Sad je Evropa, bez njene krivice, nova ideološka mantra. Ko nije za Evropsku uniju - taj pravi korak unazad. Ma nije valjda?

Svaka politika koja se vodi "zato što se tako mora" - nije politika uopšte. To onda i SNS može da radi. Ako je Srbija država, onda za svaku politiku - kakva god ona bila - valja predvideti alternativu. Srbija, naime, mora da ima strategiju. Strategija nije ništa drugo nego dugoročni plan koji podrazumeva sopstvenu izmenu u novonastalim okolnostima. Drugim rečima, da pojasnim državniku, uredniku i analitičaru - politika bez alternative je apsolutni dokaz da država nema strategiju.

Ako mi se spočitava da pravim "korak unazad" time što kažem da Evropa ne može da bude jedina, nego samo bolja alternativa, onda sam stvarno primoran da objašnjavam elementarne stvari. Prvo, "jedina alternativa" ni logički ni semantički nije održiv izraz. Drugo, šta ako se građani država koje su već članice Evropske unije - kolebaju? Poslednje istraživanje Eurobarometra pokazuje da 35 odsto Evropljana ima pozitivno mišljenje o EU, a da poverenje u Uniju ima 31 odsto Evropljana. Šta ćemo sad? Treba li našdržavnik da napravi turneju po evropskim državama i njihovim građanima objasni kako prave veliki "korak unazad"? Šta bi tek rekao Francuzima, čijih je 60 odsto građana zabrinuto za svoju budućnost? Čime bi ukorio Austrijance, građane jedne ozbiljno uređene i socijalno pravedne države, od kojih 46 odsto u potpunosti ili delimično podržava istupanje Austrije iz Evropske unije? Šta da radimo? Da im pošaljemo Babića i Tomislava Nikolića da im objasne u čemu greše?

Ujedinjena Evropa nije Diznilend. To je dug i mukotrpan proces da se se od našeg kontinenta napravi pre svega područje trajnog mira i saradnje, potom veliko zajedničko tržište, pa na kraju fiskalna i monetarna unija sa federalističkim atributima. Do toga je još jako daleko, do toga se dolazi velikim zajedničkim naporima i zemaljačlanica i zemalja kandidata za članstvo. A kod nas političari građanima prete da ćemo "ako ne uđemo u EU umreti od gladi" ili ih uveravaju da nemamo kapacitete da uredimo Srbiju, pa će to Rumunija, Grčka, Portugal i Malta da urade umesto nas. Drugim rečima, oni građane Srbije tretiraju kao maloumnike. A građani čitaju, gledaju i slušaju. Vide kod očiju.

Političari u Srbiji (svi mi) nemaju pravo da svoj legitimitet grade na evrointegracijama koje to zapravo nisu, nego na novoj ekonomskoj politici, na poštovanju zakona i institucija, na unapređenju ljudskih i manjinskih prava, na tekovinama antifašizma, na standardu građana, na stvaranju šansi da ljudi slobodno i bezbedno stvaraju i stiču. Ono prvo je lakše, ovo drugo je mnogo teže. Ono prvo je najčešće farsa, ovo drugo je stvaranje srpske države koja će imati snagu i puno pravo da se priključi Evropskoj uniji. Bez uslovljavanja, bez samoponižavanja, bez beskrajnog odugovlačenja koje odgovara malim političarima i velikim oligarsima.

Od prvog dana bavljenja politikom zastupam evropsku budućnost Srbije. Ali mislim da na tome ne treba da radimo kao što smo radili do sada: reči i slogani na jednu, a dela na drugu stranu. Uostalom, danas u Srbiji ta pogrešna politika doživljava svoj vrhunac.

Jedino čega treba da se plašimo jesu ljudi koji ne osećaju strah

Danas Srbiju vodi premijer koji, istraživanja pokazuju, ima veliku popularnost. Na čelu je stranke koja, pokazuju ta ista istraživanja, bez njega teško da bi prešla cenzus.

Danas Srbiju vodi jedan jedini čovek. Potpuno sam.

Tom čoveku je trebalo 20 godina da shvati da je pao Berlinski zid. Možemo, dakle, opravdano da zaključimo da se savremeni svet menja mnogo brže nego što to on može da shvati i isprati. I možemo samo da strepimo šta danas ne vidi, a za 20 godina će razumeti. I koliko će nas to koštati.

Vođa nas svom snagom vodi u reforme i tvrdi da ima jasan plan za Srbiju. On kaže da ćemo, pored 4,5 miliona hektara plodne zemlje, umreti od gladi ako ne uđemo u Evropsku uniju. Da bi nas u to dodatno uverio, on tajnim ugovorom uzima zemlju srpskim seljacima i poklanja je upola cene stranoj kompaniji. Ako tako nastavi, stvarnoćemo umreti od gladi.

Njegov prvi koalicioni partner je čovek koji kao predsednik jedne socijalističke stranke tvrdi da "ne možemo sa socijalističkim idejama u Evropsku uniju". Pri tome je jedini i nesporni kandidat za novi mandat na čelu te socijalističke partije. Voleo bih da svom članstvu objasni kako to namerava da vodi socijalističku partiju bez socijalističkih ideja. I voleo bih da tu tezu da se sa socijalističkim idejama ne može u Evropu objasnisocijaldemokrati i šefu Progresivne alijanse socijalista Martinu Šulcu, predsedniku Evropskog parlamenta.

Nas u Evropu vode ljudi koji evrointegracije tretiraju isto kao i dobar deo političara pre njih. Oni zaklinjanje u Evropu shvataju samo kao uslov bez kojeg se ne može na vlast. I ništa više od toga. Odu, daju časnu pionirsku reč, potpišu gde treba, obećaju šta treba i – Srbija je njihov plen.

Neće moći.

U patetičnom pismu građanima, vođa citira Ruzvelta:"Jedino čega treba da se plašimo je sam strah." Tvrdi da je mnogo naučio od bivšeg američkog predsednika. Ali Ruzvelt je to rekao u ponoru najveće svetske ekonomske krize, kad je narod i državu spasavao od posledica ničim sputanog spekulativnog kapitalizma. Vođa nama uvodi jošgoru neoliberalnu šok-terapiju, a citira onog koji je godinama lečio Ameriku od posledica pohlepe i ničim kontrolisanog sticanja. Nije, dakle, naučio ništa. Strah je osobina pametnih ljudi, onih koji su u stanju da predvide posledice i osećaju odgovornost za te posledice. Zato jedino čega treba da se plašimo jesu ljudi koji ne osećaju strah.

Mi danas idemo u Evropu naglavačke.

Pokažite mi evropsku državu čiji parlament preko 90 odsto zakona usvaja po hitnom postupku.

Pokažite mi evropsku državu koja se zaduži 7 milijardi evra i svečano otvori semafor i čajnu kuhinju.

Pokažite mi evropsku državu čije gradove preplave bilbordi za koje niko živi ne zna ko ih je platio, a čuva ih policija.

Pokažite mi evropsku državu čija vlada kupi hotel, pa ga sutra proda za 600.000 evra jeftinije.

Pokažite mi evropsku državu koja potpisuje tajni ugovor sa arapskom kompanijom da bi ova posredovala u prodaji strujomera domaćih kompanija domaćem javnom preduzeću.

Pokažite mi evropsku državu čija vlada tvrdi da ima jasan plan za bolne reforme, a da ga ni sama nikad nije videla.

Pokažite mi evropsku državu čija ministarka tvrdi da su svi zakoni usvojeni na izborima i da nema potreba da se o njima uopšte raspravlja.

Pokažite mi evropsku državu čija vlada se zadužuje dvostruko brže i dvostruko više od prethodne, a pri tom stalno pokazuje prstom na one bivše.

Pokažite mi evropsku državu čija vlast računa na podršku građana reformama, a suspenduje demokratiju, guši opoziciju i kritiku i pritiska medije.

Pokažite mi evropsku državu u kojoj privatni fakultetištancuju diplome i otvaraju isturena odeljenja po garažama i kafanama, a koja i dalje ima samo četiri inspektora za visoko obrazovanje.

Pokažite mi evropsku državu čiji ministar doktorira pred samo jednim članom komisije i ponaša se kao da je to njegova privatna stvar.

Pokažite mi evropsku državu čija vlast po gradovimališava penzionere novčane pomoći, ukida novac svratištima za decu, obustavlja pomoć za samostalan život odraslima i starijim licima sa invaliditetom, oduzima pravo na pomoćdeci bez roditeljskog staranja i mladima sa smetnjama u razvoju, zaposlenim porodiljama smanjuje pomoć za 60 odsto, a nezaposlenima upola. Pravdajući se da nema novca, istovremeno zapošljava partijsku bulumentu.

Pokažite mi evropsku državu koja privredi izmisli 1.200 taksi, poveća sve poreze i namete, pa se onda čudi zašto ljudi čekaju posao i ne otvaraju svoje firme.

Pokažite mi evropsku državu u kojoj poplave naprave dugoročnu štetu od preko 2 milijarde evra i gde od vode strada preko 50 ljudi, a da za to ama baš niko ne odgovara.

Nema takve države.

Ako tako nastavimo, ni ove neće biti.

Podvucimo crtu.

Prvo srpska. Onda evropska.

Tamo gde uđeš puzeći, nikad se ne ispraviš.

Bojan Pajtić, predsednik Demokratske stranke


Beograd, 30. jula 2014.

Informativna služba Demokratske stranke
Nušiceva 6, 11000 Beograd, Srbija
Tel: +381 11 3082 430
3082 431
3082 433
www.ds.org.rs
press@ds.org.rs

© 2014 Microsoft Uslovi Privatnost & kolačići Članovi razvojnog tima srpski (Srbija, Crna Gora)

Intervju – Slavenka Drakulić

Sjećanja su ovdje vrlo nepoželjna  

Foto: Jure Eržen/Delo

Meni je svaka nova godina dobitak! Ja sam naime sretna da mi se pružila prilika da ostarim, jer živim s tuđim bubregom i još od tridesete godine se borim da uopće ostanem živa

Razgovarala: Heni Erceg, Mladina 

Slavenka Drakulić, hrvatska je književnica, vrlo plodna i angažirana autorica, čiji su romani, eseji i publicistika prevedeni na brojne svjetske jezike, pa se smatra najprevođenijom hrvatskom autoricom. U njenim romanima središnja je tema žensko tijelo, često izloženo radikalnom stradanju, boli, zlostavljanju, silovanju… Slavenka spada u kategoriju hrabrih, politički osvještenih i zainteresiranih autorica, pa je, koristeći vlastito iskustvo, uvijek s finim osjećajem za detalje, ispisala brojne duhovite i važne eseje o padu komunizma i životu u bivšoj Jugoslaviji, kao i o kasnijim teškim problemima tranzicije u istočnoevropskim državama. Svoju je publicističku karijeru započela, danas kultnom, knjigom eseja “Smrtni grijesi feminizma”, čime je još 1984. godine utrla put feminističkom pokretu na ovim prostorima.

Zbog suprostavljanja autoritarnom režimu u Hrvatskoj, devedesetih godina je bila izložena grubom medijskom napadu, svrstana na listu “neprijatelja” režima, zbog čega joj je rad u ovdašnjim medijima bio onemogućen, osim na stranicama nezavisnog tjednika Feral Tribune. Danas, uz književni rad, svoje novinske, politički angažirane tekstove, obavljuje u brojnim svjetskim novinama i časopisima, a uz ostale nagrade, dobitnica je i nagrade za “evropsko razumijevanje” u Leipzigu, 2004.

Živi u Zagrebu, Beču i Stocholmu, a veći dio godine provodi i u selu Sovinjak, u Istri.

Nije mi namjera početi depresivnim pitanjem, ali nekako mi prvo pada na pamet kako se u našim razgovorima posljednjih godina, između svih mogućih tema, često nametne jedna, kao dobar predložak za knjigu, a to je problematiziranje protoka vremena koje se, nekako neobjašnjivo, ubrzava godinama. Pa intrigira li te ta tema, vezana uz neminovnost starenja, tim više što je usko povezana s preokupacijom iz tvojih romana, to jest temom tijela?

Moj odnos prema starenju je, bojim se, pomalo neobičan. Meni je svaka nova godina dobitak! Ja sam naime sretna da mi se pružila prilika da ostarim, jer živim s tuđim bubregom i još od tridesete godine se borim da uopće ostanem živa. Najprije šest godina dijalize, pa prva transplantacija, pa ponovo četiri godine dijalize, pa opet transplantacija… I naravno da je čovjek sretan da je živ, da nekako klima, ide dalje bez obzira na sve te lijekove i usputne boleštine.

Ipak, tema me naravno zanima iz jednog drugog ugla, kao literarna tema. Tijelo i starenje tijela. Prije par godina primijetila sam da su muški pisci poput Philipa Rotha, J.M. Coetzea ili Paula Ostera, na primjer, objavili romane o starenju koje sam naravno odmah pročitala. Razumljivo da sam pomislila: a što o svome starenju pišu ženske spisateljice? Zato jer mislim da se naše iskustvo starenja ipak razlikuje, pogotovo kad se odnosi na tijelo. I krenula sam tražiti, kopati po literaturi na raznim jezicima, u tome su mi pomogle i prijateljice… Moram reći da sam se razočarala. Žene, pogotovo moje generacije, opisale su sva svoja iskustva, osim starenja. Ima toga, ali prije svega u teoriji, zatim u memoaristici i biografijama. Kod nas Irena Vrkljan piše o starenju, ali ne o starenju tijela. Zašto dakle žene ne artikuliraju vlastito starenje u literaturi? Opazila sam, doduše, da ima puno dobrih knjiga o bolesti, recimo Alzheimeru, općenito demenciji, naprimjer knjiga Annie Ernaux o bolesti majke, ali ne i romana. Kao da je starenje baš nekako nezahvalna, ili možda prebolna tema da bi se uobličila literarno.

Nisam bila lijena pa sam napisala esej na tu temu pod naslovom “Flirting with a Stranger” za portal eurozine.com i reakcije su bile jako zanimljive, a tekst je odmah preveden na nekoliko jezika, preuzeo ga je njemački feministički magazin Emma i još nekoliko novina. No ono što je najvažnije, javile su se čitateljice – a bogme i čitatelji – koji su me jako podržali. To me potaklo da se više pozabavim temom starenja i sasvim ću sigurno o tome još pisati.

Zašto te baš tjelesnost zanima? Da li zbog vlastitog iskustva jedne ozbiljne bolesti, sjajno opisane u knjizi „Hologrami straha“? I koliko te upravo ta bolest odredila, s obzirom da mi svaku godinu kažeš da slaviš svoj rođendan upravo zato što si još uvijek živa?

Vjerojatno me je bolest odredila, ali to na koncu nije najvažnije. Evo, uzmimo jednu mladu današnju čitateljicu od recimo 25 godina, koja teško da zna nešto o meni jer sam dugo bila odsutna iz javnog života. Hoće li ona kad pročita Holograme straha, postaviti pitanje zašto se bavim tjelesnošću i bolešću, hoće li joj biti važno jesam li to što opisujem stvarno preživjela? Ili će joj ipak biti najvažnija uvjerljivost opisa, bilo to moje iskustvo ili ne? Naime, ovo pitanje zalazi u područje uloge iskustvenog i imaginarnog u pisanju. Meni se čini da je za pisca važnija mašta od iskustva. Ljudi imaju svakakva zanimljiva iskustva, ali nemaju sposobnost ili talent da ih izraze.   Osim toga, nisam sklona biografskom tumačenju literarnih tema i postupaka.

Mogu jedino reći da me moja bolest odredila u svjetonazorskom smislu. Rani susret s bolešću i vlastitom smrtnošću tjera te da razmišljaš o životu, o tome što želiš napraviti. Da se postaviš drugačije, da odrediš prioritete, da napraviš neke radikalne odluke. Evo, da pojednostavnim: zašto bih ja u takvoj situaciji radila kompromise, bilo u ljubavi ili u karijeri?

Budući da se ne smatraš žrtvom nacionalizma devedesetih, još manje disidentom, kako doživljavaš stalnu hrvatsku, nacionalnu martirologiju? Može li se uopće graditi zdravo društvo na selektivnoj viktimologiji, kapitaliziranju samo vlastite žrtve i preziru prema žrtvama drugog etniciteta?

Ako je nova država demokratska – kako se predstavlja – ona ne bi trebala stvarati disidente, nego samo ljude drugačijeg mišljenja. No u praksi je to bilo malo drukčije, pogotovo devedesetih. Pa s obzirom da sam, premda “javni radnik”, odnosno radnica, dugo bila isključena iz javnosti, moglo bi se govoriti o žrtvi. No ja sam smatrala da Hrvatska nije manje moja domovina zato jer su na vlasti ljudi koji isključuju drugačije mišljenje i oduzimaju mi mogućnost rada zato jer, po njihovom mišljenju, nisam bila dovoljno patriot. Ustvari nisam bila nacionalist. Nacionalizam se razlikuje od patriotizma jer mu je potreban Drugi, jer se i konstituira protiv Drugog, ukratko nacionalizam uvijek uključuje mržnju.

A što se tiče ideologije žrtve, istina je da je Hrvatska bila žrtva agresije, ali bila je i agresor u Bosni. I njezini su borci, makar i u obrani, počinili ratne zločine. S tim se činjenicama jako teško suočiti. Pogledaj, ova zemlja nije našla dovoljno snage da se uhvati u koštac s činjenicom da je Hrvatska bila fašistička tvorevina od 1941-1945. i zbog toga se još i danas vrtimo u istom krugu partizana i ustaša. A problem je i što smo u vrijeme socijalizma imali ideologiziranu historiografiju, pisanu u skladu s “istinom” vladajuće partije. Odnosno živjeli smo sa službenom poviješću i privatnim sjećanjima. Između toga bio je jaz, koji postoji i danas. Pritom uopće ne mislim na podjelu na partizane i ustaše, jer danas se svi zapravo trude biti ustaše, nego na ideologiziranu interpretaciju ovog zadnjeg rata i na istinu o tom ratu. Mi smo naprosto naučeni na to. U toj vrsti nacionalističke interpretacije mi smo samo žrtve, vojnik u obrambenom ratu ne može počiniti ratni zločin, žrtva je uvijek u pravu…, i nema mjesta za priznanje žrtava drugih. Jer to bi značilo priznati da smo i mi sami počinitelji zločina. Pa kada na suđenjima i dođe do takvog priznanja, onda se govori tek o pojedinačnim ekscesima, a nipošto o namjeri etničkog čišćenja u ime kojeg su počinjeni zločini. Na taj način teško je doći do pomirenja. Nema, naime, pravde bez istine.

U kontekstu ratnih žrtvi, najmanje se ili uopće ne spominju žene, žrtve silovanja na ovim prostorima. Kako si doživjela susrete s tom marginaliziranom skupinom u pripremi svoje knjige „Kao da me nema“? I kako je moguće da, unatoč tolikim potresnim svjedočenjima, sve ovdašnje države odbijaju silovanje žena prepoznati i priznati kao ratni zločin?

Na silovanje žena u ratu gleda se kao na nekakav usputni, skoro pa normalni zločin, jer se to događa već hiljadama godina u svim ratovima. Masovna silovanja žena uvijek imaju za cilj da se stanovništvo posrami i zastraši s ciljem etničkog čišćenja. Dakle, one su nesumnjivo ratne žrtve i trebale bi imati takav status. Nisu ga ni u Bosni dobile odmah, iako je tamo bilo najviše žena žrtava. Sjećam se filma Jasmile Žbanić “Grbavica” koji je odličan film, ali još važnije, njime je ona pokrenula – zajedno s nekim organizacijama – međunarodno potpisivanje peticije za prava tih žena. Potpisi su se skupljali na svakoj premijeri i nakon par godina, ipak je usvojen zakon kojim se u Bosni i Hercegovini tim ženama priznaje status žrtava rata.

Ja sam pak knjigu napisala iz čiste frustracije novinarstvom. Naime, u novinarskim se žanrovima može ići samo do izvjesne granice. Čitateljstvo se ne može identificirati sa žrtvama jer je prezasićeno podacima, vijestima, slikama… Ukratko, ne možete doprijeti do osjećaja. A žrtve traže suosjećanje. I tako sam posegnula za literaturom, u smislu da su svi detalji točni, ali lik glavne junakinje je sastavljen od mnogih žena koje su doživjele taj užas i poslije o tome pričale. Treba još znati da žrtve bilo kakvog nasilja nisu u stanju govoriti o tome, pogotovo ne o osjećajima. Tako da sam im zapravo pokušala “posuditi” svoj glas, svoju imaginaciju.

Zanimljivo je, međutim, da su žene u Bosni govorile o strahotama koje su prošle, uključujući i silovanja, a to se u pravilu ne događa. Tamo su bili novinari, uskoro su došle i međunarodne organizacije i napravljena je solidna dokumentacija. Tako je iz užasa (procjenjeno je da je od silovanja stradalo od 30.000 do 60.000 žena), i zahvaljujući činjenici da su bosanske žene govorile, proizašlo nešto dobro. Godine 2001. UN su proglasile silovanja u ratu zločinom (crimes against humanity), a već 22. februara 2002. donesena je prva presuda prema tome zakonu. Bilo je to na suđenju u “slučaju Foča”, sutkinja je bila žena, Florence Mumba, a sjećam se kako se jedan od optuženih branio da je tim sirotim ženama zapravo sačuvao život – ta mogao ih je ubiti!

Smeta li ti stalna mantra o tome kako si otišla iz Hrvatske zbog pritisaka i kretenskog, medijskog šikaniranja, budući da se nikada nisi zapravo odselila, nego već dvadeset godina živiš na različitim adresama, samo stjecajem okolnosti, odnosno slučajem da ti je suprug, pisac i novinar Richard Swartz, Šveđanin, s prebivalištem u Beču?

Teško je stalno ispravljati krive navode, ali kad godinama radiš u novinama, a onda te više nema, jer si prognana iz njih kao izdajica – onda je to kao da te i stvarno nema. Ja nisam otišla živjeti vani zbog toga nego iz privatnih razloga i nikada nisam ni odselila, nego sam živjela kao i dan danas, u sve tri zemlje. Ali istina je da sam, i ne samo ja, bila dovedena u situaciju da moram zarađivati negdje drugdje, dakle izvan Hrvatske. Pisala sam za strane novine, tamo objavljivala knjige i od toga živjela. Kao što uglavnom činim i danas.

No upravo iz stalne pozicije hodača između Švedske, Austrije i Hrvatske i mogućnosti usporedbi, vjerojatno mnogo bolje uočavaš pravo društveno stanje ovdje, kod kuće. Pa što misliš, kuda mi to, kao društvo idemo? Naprijed? Ili su konzervativizam i recidivi prošlih ratova i podjela toliko uznapredovali da se zapravo krećemo u rikverc?

  Da, odrasli smo s idejom da društvo može samo napredovati, prema takozvanoj “svjetloj budućnosti”. Ništa pogrešnije od toga. Medicina ili fizika, nauka općenito, mogu napredovati, ali ljudsko je društvo nešto drugo i ne razvija se pravocrtno. Lako je, previše lako, skliznuti prema starim obrascima ponašanja, a to nam je najbolje pokazao nacionalizam i rat. No ili povijest nije učiteljica života, ili smo mi jako slabi učenici. Dolaskom demokracije napredak se, po mome mišljenju, trebao sastojati prvenstveno u mogućnosti, u mogućoj slobodi koju pruža novi politički sistem. Ali problem je da političke promjene i promjene mentaliteta, to jest vrijednosti, morala, običaja… ne idu paralelno, dapače, hrvatsko društvo funkcionira po istom plemenskom obrascu kao i ranije. To je slučaj i u većini bivših socijalističkih zemalja. Duboke promjene zahtjevaju vrijeme, četvrt stoljeća očito nije dovoljno. Imamo dakle demokratske institucije, ali nemamo demokratsko ponašanje, a svaka se vlast ponaša po jednakom, ustaljenom partijsko-obiteljsko-interesnom obrascu. Ukratko – vlada klijentelizam i korupcija.

Slavenka Drakulić – Foto: Claudio Bresciani

Svjedočimo mjesecima raznim pojavama koje bi se mogle bez puno krzmanja nazvati fašističkim, i sve to se čini još gorim, budući da već skoro tri godine Hrvatskom vlada takozvana lijevo-liberalna koalicija. Slažemo se da ni u Evropskoj Uniji ne cvjetaju ruže, pa ipak, kako to da su se stvari u Hrvatskoj nekako otele kontroli baš njenim ulaskom u EU, te da prevlast preuzimaju, ili barem pokušavaju, konzervativne, rigidne skupine?

 Meni se čini da se to ne događa slučajno. Poklopilo se nekoliko uvjeta – promjena političkog sistema, financijska i ekonomska kriza i strah od neizvjesne budućnosti. U strahu se društvo obično okreće tradicionalnim, konzervativnim vrijednostima, a demokratska država pak ima instrumente pomoću kojih se taj zaokret može i legalizirati. Ako uzmemo da je demokracija mogućnost zastupanja i promoviranja vlastitih interesa, onda moram reći da su konzervativne skupine to bolje shvatile od onih drugih. Očito se znaju bolje organizirati, vjerojatno uz pomoć crkve. Mislim da bi se moglo reći kako je to “mađarski model”, to jest da uđeš u EU, a onda radiš što te volja! Viktor Orban je u tome prvak, a hrvatski su desničari očito krenuli njegovim putem.

Umjesto čuđenja i kukanja, bolje bi bilo da se i liberalne snage organiziraju na isti način. No one valjda računaju da su njihovi na vlasti pa im takvo udruživanje oko partikularnih pitanja nije ni potrebno. Naravno da je potrebno, prvenstveno zato jer političarima ne treba vjerovati. Čak ni kad ih sami izaberete, kad su, recimo, “vaši”. Svugdje u Evropi političari su izgubili povjerenje građana jer se vidi da kad preuzmu vlast zastupaju samo svoj ili klijentelistički, a ne javni interes. To je problem, jer tko će onda i u kojem javnom prostoru uopće zastupati javni interes, ako ne građani sami. Uz pomoć i kroz demokratske institucije koje im stoje na raspolaganju.

Kakve šanse u državi rastućeg utjecaja Katoličke crkve i njenih vrijednosti – od sakralizacije braka, diskriminatornog odnosa prema istospolnim zajednicama, sve do mogućeg zahtjeva za zakonskom zabranom pobačaja – imaju žene? Je li se, naime, feministički pokret osamdesetih, u kojemu si bila jako angažirana, a rezultat je bila i knjiga „Smrtni grijesi feminizma“, do kraja izborio za ženska prava ili je to s današnjeg gledišta tek nostalgično prisjećanje, bez zagarantiranih rezultata?

Netko mi je nedavno rekao kako je ta moja knjiga još uvijek aktualna. To me jako ražalostilo, jer knjiga je objavljena prije trideset godina. Činjenica da se situacija nije pomakla od 1984., nego se možda čak i pogoršala, prije svega je žalosna. Naravno da se s gorom ekonomskom situacijom, siromašnom državom i nezaposlenošću situacija pogoršala za sve kategorije građana, ali posebno za žene. One su uvijek prve koje gube posao i zadnje koje se zapošljavaju. U tipu kapitalizma u kojem sada živimo njihova je situacija još teža.

Ranije, u socijalizmu, emancipacija žena dolazila je odozgo, od same države i njenih zakona, to jest država se brinula za ravnopravnost. Dakako da to nije bila idealna situacija, pa o tome sam i pisala prije trideset godina. Ali danas se emancipacija podrazumijeva, političke partije nemaju u svojim programima brigu za žene, a žene same nisu do kraja svjesne da su sada, sa svojim problemima, zapravo prepuštene same sebi. Bilo što da se dogodi, od prijetnje da se promijeni zakon o pobačaju, ili zakon o umjetnoj oplodnji, ili o socijalnim primanjima za trudnice, o braku, rastavi itd… dakle, kad se radi o bilo kojoj promjeni koja se tiče žena, one se same moraju udružiti i boriti za svoja prava.

S druge strane, nitko se nikada nije izborio niti se može izboriti do kraja za ženska prava, jer žensko tijelo nije samo njezino, nego i tijelo društva i države, budući da se pomoću njega društvo reproducira. Zato su ženska prava stalno podložna mijenjanju zakona, običaja, vrijednosti, što znači da bi žene uvijek trebale biti na oprezu. Sprega crkve i države je, naravno, pogubna za žene. Ako se u Hrvatskoj ne promijeni zakon o referendumu, očekujem da se u najskorije vrijeme pokrene zakon o zabrani ili barem ograničenju pobačaja.

Pogledaj, na primjer, ovu najnoviju situaciju u Nigeriji, gdje teroristi otimaju školarke jer se žene, eto, ne bi trebale školovati. To je strašna, ali i simptomatična situacija, jer školovane žene najviše ugrožavaju patrijarhalno društvo. Ostatke takvog ponašanja vidimo nažalost čak i u razvijenim zapadnim društvima.

Tvoje su knjige prevedene na brojne svjetske jezike, vani te ne treba posebno predstavljati, no je li isto vrijedi i za doma, ili je stanje s knjigom, čitanjem uopće, u Hrvatskoj takvo da treba biti sretan već ako je knjiga u izlogu? Misliš li da je samo ekonomska kriza razlogom slabe prodaje knjiga, male čitanosti, ili značajno nedostaje kvalitetna kritička recepcija i medijska promocije knjiga?

Sve to zajedno, i više! U vezi knjige i novina, pa i televizije, sve se promijenilo. S jedne strane, poklopila se promjena u tehnologiji koja je usporediva s onom od prije petsto godina nakon što je Johannes Guttemberg izmislio štamparski stroj. Kompjuteri i internet mijenjaju i kulturu pisanja i čitanja. Knjige se danas promoviraju na sasvim drugačije načine, a “kritička recepcija” – u smislu klasične književne kritike – posve je zastario pojam. Danas čitate blogove. Jer novine su se također promijenile. Nema više tradicionalnih rubrika, kultura je zamijenjena spektaklom. Novinama u bilo kom obliku više nije cilj prvenstveno informirati, a zatim i podučiti publiku, cilj im je zabaviti. I sama politika svodi se na zabavu. Zbog dominacije novih medija živimo u kulturi kojom dominiraju slike, a ne više tekst, knjige se istina i dalje čitaju, ali najveću čitanost obično ima samo određena vrsta knjiga, uglavnom detektivski romani, historijski romani, kao i oni s temom seksa. Literarna obilježja nisu više važna, ili jesu tek u manjoj mjeri, za mali dio publike. Pri tome knjige su još i skupe, naročito u Hrvatskoj, naročito u odnosu na prosječne prihode.

Jesi li, na primjer, zadovoljna percepcijom i prodajom tvoga zadnjeg romana „Optužena“?

Ako uzmem u obzir sve ove okolnosti o kojima sam govorila – onda jesam. Čini mi se da je u našim uvjetima roman dobro prošao.

Knjiga se odnedavno može čitati i na slovenskom, ali mene zanima tvoj odabir jedne nadasve mučne teme, narušenih obiteljskih odnosa, zlostavljanja unutar četiri zida. Radi li se o ozbiljnom društvenom problemu od kojega snažno zaziru tek nedovršene društvene zajednice ili je obiteljska čahura svugdje jednako neprobojna, pa i u razvijenom švedskom društvu?

Bojim se da ja inače biram isključivo teške teme. Ali ipak, tema obiteljskog zlostavljanja je vidljivija nego nekada, mislim, prisutna je u medijima iako iz posve krivih razloga. Obično o tome čitamo u crnoj kronici, zato jer je neki slučaj šokantan, a ne zbog toga jer bi ukazivao na zabrinutost društva. No barem tako znamo da takvi slučajevi postoje i da ih se ne može baš sve pomesti pod tepih.

Situacija, naravno, nije svugdje jednaka. U nekim zemljama, na primjer u Švedskoj, društvo se odmaklo od senzacionalizma, postoji jača svijest o nasilju u obitelji, pa se pokušava spriječiti cijelim nizom mjera, a u proces je uključena policija, zdravstvena zaštita, škola, susjedstvo, grupe za samopomoć itd. I naravno, zakon koji je takav da je socijalna služba jako djelatna i može oduzeti djete lakše nego u Hrvatskoj. Ovdje, što zbog siromaštva, što zbog patrijarhalne kulture, nasilje u obitelji se skriva i prikriva, susjedi se nisu skloni uplitati, čak i kad se radi o opasnosti od ubojstva, a socijalne službe su uglavnom neefikasne, nema ni izdaleka dovoljno skloništa, ni brige za pretučene žene. Istina, sve se to polako mijenja, ali u međuvremenu žene stradaju.

Moj omiljeni roman je „Frida ili o boli“, ta tema neizdržive fizičke boli, ljubavi i patnje dvoje velikih umjetnika… Kako si došla na ideju romana?

Pa zapravo sam pogledala film. Jako me se doima njezino slikarstvo, upravo način na koji je uspjela naslikati bol. Budući da sam prije toga pročitala izvrsnu biografiju “Frida” koju je napisala Haydn Herrera, učinilo mi se da je njeno slikarstvo u filmu nedovoljno naglašeno. Sigurno to nije lako, jer bol obično nije filmična. Tako je u filmu ipak naglasak na ljubavnoj priči, a ne na njezinoj drami oko bolesti, koju međutim uspijeva izvrsno prenijeti na platno i učiniti je univerzalnom. Pročitala sam cijeli niz knjiga, nastojeći “uhvatiti” njezinu unutarnju borbu, napor, ne samo da preživi, nego i da se umjetnički izrazi. Frida Kahlo je fascinantan ličnost i fascinantna slikarica i jako me zanimala razlika između izražavanja boli u slikarstvu i u literaturi. Čini mi se da je slikarstvo, koje ne zahtjeva posredovanje ni prijevod, puno direktniji i uspješniji način izražavanja.

Rekla si mi kako je Hrvatska u jednoj važnoj stvari ipak učinila veliki korak naprijed, a riječ je o transplantaciji organa. Svojevrsni angažman bila je svakako i tvoja knjiga „Tijelo njenog tijela“, nevjerojatna priča o nepoznatoj, mladoj ženi koja ti je u Americi donirala bubreg. I tu je tema tijelo, ali povezano s nekom čudesnom dobrotom. Kako si ti, smrtno ugroženog zdravlja, doživjela taj poklon i kasniji susret sa svojom donoricom?

Kad o tome mislim, i dan danas, nakon skoro deset godina, ta vrsta dobrote jednako me fascinira. Zašto bi netko dao svoj bubreg potpuno nepoznatoj osobi? Sistem dobrovoljnih donacija organa funkcionira tako da se osoba X prijavi u bolnicu, napravi pretrage i onda dospije na listu donora. Bolnica je ta koja onda na listi primatelja traži odgovarajućeg primatelja prema određenim medicinskim parametrima. I onda dolazi do transplantacije. Donor može i ne mora ostati anoniman, to ovisi od zemlje do zemlje. U Hrvatskoj i Švedskoj zabranjeno je da se davatelj i primatelj upoznaju, jer u Evropi općenito vlada daleko veći strah od korupcije nego u Americi. Zanimljivo je, međutim, da je hrvatski zakon u transplantaciji vrlo napredan i da dopušta anonimno donatorstvo, pa je i napravljeno nekoliko takvih transplantacija.

Ljudima je lako shvatiti kad netko pokloni bubreg ili dio jetre rođaku ili prijatelju. Razumiju i kad se dogodi da netko odluči prodati bubreg za novac. No ova vrsta dobrovoljnog davanja, kad nema recirprociteta, to je teško prihvatljivo i zbunjujuće. Mislim da je to zato jer dovodi u pitanje vlastiti moral: kako to da ja nisam spremna učiniti isto za mog partenra, dijete, prijatelja…, a kamoli za nepoznatu osobu? Jesam li stoga manje vrijedan čovjek? Kad sam pitala te ljude, dobrovoljne davatelje, zašto su se odlučili na tako radikalan čin, nije bilo jedinstvenog odgovora. Moja davateljica Christina Swenson, koju sam kasnije upoznala, također nije imala neki poseban razlog, osim želje da nekome pomogne. Meni je pak to bilo dragocjeno iskustvo dobra, ne smo iz osobnih razloga, nego i zato jer uvijek slušamo samo o zlu u čovjeku, dobro je rijetko zanimljiva tema. Ali ono ipak postoji i dobro je znati da je tako.

Danas međutim čitam u novinama da je, zbog nekakvog novog zakona o neplaćanju prekovremenog rada doktorima i sestrama, broj transplantacija u Hrvatskoj pao za 30 posto. Dakle, gubimo i tamo gdje smo već nešto postigli, što je zaista apsurdno.

Znam da te nervira kada se tvoji romani apriori smatraju autobiografskim, ili još gore, kad se svrstavaju pod takozvano „žensko pismo“. Što bi to uopće imalo značiti? I što bi u toj podjeli trebalo biti muško pismo? Nešto čvršće, kvalitetnije?

Ja ostavljam kritičarima da sude i da me svrstavaju, ne petljam im se u posao. Niti me to posebno zanima ili nervira. Svjesna sam da kad žena piše u prvom licu, prvo pitanje koje se nameće i koje često postavljaju i same čitateljice je da li je djelo autobiografsko? Rekla sam već, traženje autobiografskih elemenata u književnom djelu smatram besmislenim jer je nevažno.

Ipak, mislim da postoji podjela, ako ne u smislu samog pisma, svakako u odabiru tema o kojima pišemo. G. Flauber je, naprimjer, ne samo napisao “Madamme Bovary”, nego je izjavio da je to on sam. No to se sigurno ne odnosi na iskustvo koje je uvjetovano različitim biologijama pisca i njegove junakinje. Pitam se bi li mogao opisati iskustvo menstruacije, poroda, starenja? Mislim na sam fizički doživljaj. Jer iako nam se životno iskustvo poklapa, u nečemu smo ipak posve različiti. Ponekad se ta različitost reflektira u pisanju, možda i u samom pismu – no volim sud o tome prepustiti drugima.

Čini se kao da je to bilo prije sto godina kada si prosjedila u Međunarodnom sudu za ratne zločine u Haagu i potom napisala knjigu „Oni ne bi ni mrava zgazili“, intrigantnu temu o ratnom zločinu i njegovim društvenim konzekvencama. Zašto po tvom mišljenju ovdje skoro i nema literature koja bi se bavila takozvanom banalnošću zla, onom arendtovskom, kada obični ljudi preko noći postaju zločinci u ime neke blesave ideje, vjere, nacije… mada smo sami direktno susretali tu vrstu ljudi, čak svojih susjeda, u ratu devedesetih?

Vjerojatno upravo zato! Vjerojatno se radi o činjenici da su ljudi na nekom nivou ipak svjesni da su i sami svojim ponašanjem na neki način dali doprinos atmosferi u kojoj je sve bilo dopušteno, od preuzimanja stanova do premlaćivanja civila, pa i ubojstva djece – sjetimo se samo ubojstva male Aleksandre Zec. Pa računaju da je bolje o tome šutjeti i, općenito, ne vole kada netko o tome govori ili piše i tako ih podsjeća na neslavnu prošlost. Hrvatska se javnost baš ne može previše hvaliti hrabrim ljudima koji javno govore o tome kako se treba suočiti s prošlošću da bismo krenuli dalje. Od kada je “umro” tjednik Feral Tribune situacija je još tužnija, jer nema zapravo ni mogućnosti, ni mjesta, za objavljivanje istine. Neki kažu da je prerano i upiru prstom u druge zemlje, Austriju ili Španjolsku. U svakom slučaju, taj proces, ako ga uopće ima, ovdje je užasno spor.

U tom kontekstu, vjeruješ li da je moguć neki barem srdačniji međuetnički odnos, ne samo u Hrvatskoj, nego i u Srbiji, Bosni, a da se prije toga društvo ozbiljno ne suoči sa zločinima na svojoj strani, i nije li dvadeset godina neko razumno razdoblje za realizaciju toga procesa? Smatraš li samo državne institucije odgovornima za opstrukciju toga procesa ili bi se dalo razgovarati i o odgovornosti kolektiviteta?

Upotrijebila bih termin kolektivna odgovornost u smislu da su građani Srbije i Hrvatske u većini glasali za vođe koje su zagovarale nacionalizam i rat. Ja ih u tom smislu smatram odgovornima. Krivica je, međutim, druga stvar, jer je individualna i dokazuje se pred sudom. Odnosno, najviše pred onim u Haagu, jer na ovim prostorima i dalje nema ni volje ni snage za to. I dok je tako – a sve to spada u isti kompleks nevoljkosti suočavanja s prošlošću – dotle su šanse za miran suživot i pomirenje jadne. Po mome mišljenju, ratovi u bivšoj Jugoslaviji nisu došli odozdo, od običnih ljudi koji su se odjednom počeli mrziti, došli su s političkog vrha i trebalo je dosta vremena i propagande mržnje da se narode gurne u rat. Zbog toga smatram da se pomirenje ne može prepustiti samo ljudima koji će se onda miriti – ili ne – na individualnoj razini. Ono treba nametnuti preko institucija, stvoriti dakle političke i institucionalne uvjete za pomirenje. Ali dok nam i udžbenici iz povijesti vrve revizionizmom, dotle zapravo nema šanse, a nužan bi bio barem neki zajednički minimum saznanja i činjenica oko kojih bi se i Hrvatska i Srbija morale složiti.

Neke naše prijateljice trenutačno se nalaze na visokim položajima u državnoj administraciji, ipak udio žena na važnim funkcijama i dalje je prilično dekorativan. Spadaš li dakle u zagovornike takozvane pozitivne diskriminacije ili tim prinudnim zakonskim sredstvom, umjesto prepoznatljivom kvalitetom i sposobnošću, žene jedino i dobivaju pristup „muškim“ zanimanjima i u Hrvatskoj i vani?

Problem je u tome da kvota kod nas ima loš prizvuk prošlih vremena kad su postojale kvote žena, omladine, itd. S druge strane, istina je da nema dovoljno žena, ne samo na političkim, nego općenito na upravljačkim položajima. I druge se zemlje, kao Švedska, bore s tom dilemom. Pozitivna diskriminacija bi se sastojala u tome da kad oboje kandidata za jedno radno mjesto imaju iste kvalifikacije, prednost dobije žena. Mislim da žene bez zakonskih mjera ne bi, pogotovo u nekim društvima, nikada dobile pravo glasa, pravo vlasništva ili školovanja, a kamoli upravljanja.

Dilema je ozbiljna jer svaka zemlja ima drugačije uvjete. U Hrvatskoj većina nezaposlenih mladih čine žene, a ako ih ideologija nacionalizma i katoličanstva tjera da ostanu doma i rađaju, bez obzira na ekonomsku situaciju, onda je bolje uvesti pozitivnu diskriminaciju, jer ih uskoro neće biti nigdje, a ne samo na upravljačkim funkcijama!

Zašto se nostalgija za kulturnim prostorom, kvalitetnim medijima, ili nekim vrijednostima bivše države, apriori ovdje smatra bogohulnim, skoro pa ideološkim zločinom, dok s druge strane većina danas potiho zaziva sjećanje na nekadašnju socijalističku sigurnost, barem vlastitih radnih mjesta?

Politička moda je takva da se sve iz nedavne prošlosti prezire i bagatelizira, jer mora se nekako opravdati razaranje, smrt, bol, patnju, siromaštvo u borbi za državnost. Generacija rođena prije samo dvadesetak godina ima posve iskrivljenu sliku nedavne povijesti, a naša sjećanja pak ne izlaze iz okvira osobnog. A što se nostalgije tiče, ne vjerujem da je to žal za političkim sistemom, nego za osjećajem sigurnosti koji smo imali. Svi su naime imali posao, na stranu to koliko se radilo i proizvodilo, a koliko zaduživalo. U vremenu neizvjesnosti i nezaposlenosti, ljudi se prirodno prisjećaju prošlosti, uz to od starog je režima ostala ta neka ideja jednakosti, pa makar to bila jednakost u bijedi. Ljudima je zapravo nepodnošljivo kad vide na koje se sve nelegalne načine bogate neki oko njih. Naravno, kako kaže George Orwell, svi smo mi jednaki samo su neki jednakiji od drugih. Ali recimo da je tada, u socijalizmu, bilo više jednakih. Uglavnom, sjećanja su ovdje vrlo nepoželjna.

Koliko je u tom kontekstu tvoja knjiga eseja „Kako smo preživjeli komunizam i još se smijali“ i danas aktualna, i kako si doživjela njeno kazališno uprizorenje u režiji Dina Mustafića?

Predstava me iznenadila, u dobrom smislu. Nisam znala što bih očekivala jer nisam mogla zamisliti postavljanje na scenu mojih priča i eseja. No Dino Mustafić našao je rješenje: osam glumica dobile su domaću zadaću da napišu svoje asocijacije na socijalizam, rat, EU… Tako zapravo predstava ima puno autorica. Dramatizirala je Željka Udovičić, a tekstove za songove, fenomenalne tekstove na poznate melodije, napisao je Mate Matišić. Dakle, moje su priče samo povod, malo je teksta samog, no motivi su sjajno nadograđeni. Od svega toga ispala je sjajna, duhovita i aktualna predstava. Naročito me se dojmila snažna gluma osam glumica. Publika je reagirala fenomenalno, ne samo ona premijerna.

U svim našim lamentacijama o tome kako treba odavde zauvijek otići, brzo rezignirano zaključimo kako nigdje više nije dobro. Ima li onda izgleda da ta Evropska Unija uopće preživi, a kamoli bude ono što je nekada bila, s obzirom da trend jačanja desnice, nacionalizma, fašizma, više nije samo bolest naših, nego i evropskih prostora?

Od ulaska u EU očekivalo se previše, a okolnosti baš nisu sjajne – odatle i razočaranje. Meni sve govori činjenica da Hrvatska nije uspjela povući niti fondove koji joj stoje na raspolaganju, mislim da je uzela tek nešto oko 20 posto. To je suludo, jer ako znaš da te čekaju ti fondovi, onda se pripremiš, ispuniš formulare, napišeš molbe, zadovoljiš neke uvjete. Ovako izgleda da smo mi narod koji sjedi i bulji u nebo, očekujući da im pečenke same padnu u usta. Zanimljivo je da se ipak živi, jede, vozi, pije… pa bismo možda trebali patentirati tu nevjerojatnu sposobnost preživljavanja bez rada.

Istina je da EU nije ista kao prije desetak godina, kad se na desnom spektru pojavio samo Jorg Haider u Austriji, koji je, međutim, brzo izoliran. Danas takvih ima u svakoj zemlji i radikalna desnica zadobiva sve više utjecaja. Ali to je i posljedica frustracija i straha od nezaposlenosti, a velike partije na vlasti nisu se u stanju nositi s tim strahom. No u politici nema vakuma i odmah se tu nađe netko tko će ponuditi “spas” i preko noći se pretvoriti u vođu, a budući da nemaju ništa konkretno za ponuditi, takvi obično nude spas nacionalnog identiteta, povratak sigurnim vrijednostima, naciji, obitelji i crkvi, uz antiimigrantsku i antievropsku orijentaciju. Evropska unija ima bezbroj mana, birokratizirana je i netransparentna, nedovoljno demokratska, bez jedinstvene vanjske politike, no ipak je uspjela u smislu mirovnog projekta. Zato, ako su alternativa EU nacionalne države, možda je ipak bolje potruditi se oko Unije.

• Facebook1
• Twitter1
• Tumblr
• Google
• Press This
• Email

Andićgrad

https://www.youtube.com/watch?feature=player_embedded&v=melPaT8USW0

U Srbiji svaka deseta diploma lažna?

Srbija • 17:48 > 18:25 • 24. 06. 2014. | Tanjug

• A
• ~
• A

Oko deset odsto fakultetskih diploma u Srbiji je lažno, podatak je iz 2012. godine, a iz Ministarstva prosvete u međuvremenu su najavili da će Komisija za akreditaciju i proveru kvaliteta dobiti veća ovlašćenja nakon izmena Zakona o visokom obrazovanju.

Ministarstvo prosvete je, naime, 2012. godine tokom provere 2.000 diploma izdatih u Srbiji za jednu crnogorsku firmu, pronašlo oko 10 odsto falsifikata, izjavio je tada načelnik Republičke prosvetne inspekcije Velimir Tmušić. "Diplome su ili falsifikovane ili su ih izdale nepriznate ustanove ili radnički univerziteti, a najčešće se falsifikuju isprave isturenih odeljenja privatnih fakulteta i uverenja o diplomiranju, ali i dokumenta sa državnih fakulteta", naveo je Tmušić.

U Savetu za monitoring, ljudska prava i borbu protiv korupcije "Transparentnost" tvrde da u Srbiji veliki broj državnih službenika ima falsifikovane diplome, a ministar prosvete Srđan Verbić najavio je danas da će izmenama Zakona o visokom obrazovanju biti osnažena nezavisna tela koja će, između ostalog, proveravati kvalitet diploma. On je najavio da će Komisija za akreditaciju i proveru kvaliteta, koja se i do sada bavila kvalitetom, biti dodatno osnažena, uključujući i finansijski aspekt, kako bi mogla kvalitetnije da obavlja taj posao.

Prethodnih nedelja, mediji su mnogo pažnje posvetili bivšem rektoru Megatrenda Mići Jovanoviću zbog lažnog doktorata iz Londona, pod lupom je doktorska disertacija ministra Nebojše Stefanovića, a upitna je i doktorska disertacija poslanika socijaista Novice Tončeva, jer kako je izjavio rektor Univerziteta u Nišu Dragan Antić, nije registrovana u evidenciji, odnosno ne nalazi se među temama koje su odobrene.

Tončev nije registrovan ni u evidenciji promovisanih doktora nauka na Univerzitetu u Nišu, rekao je Antić u odgovoru na zahtev za pristup informacijama od javnog značaja u kome se tražila "provera podataka da li je Novica Tončev na Univerzitetu u Nišu stekao zvanje doktora građevinskih nauka". Interesovanje za doktorsku disertaciju Tončeva, inače, izazvala je njegova izjava prilikom predstavljanja za poslanika kada se predstavio kao doktor nauka.

U Nišu je istovremeno u toku provera stečenih diploma i na Medicinskom fakultetu i to nakon anonimne prijave u kojoj se tvrdi da je više predavača tog fakulteta steklo akademska zvanja mimo pravila. Dekan Medicinskog fakulteta u Nišu Stevan Ilić rekao je Tanjugu da je inspekcija Ministarstva prosvete uzela dokumentaciju radi provere tih navoda, a da će o rezultatima provere javnost biti obaveštena.

Slučaj Stefana Vlajkovića zaokupio je pažnju javnosti i medija 2012. kada ga je policija uhapsila jer je na osnovu falsifikovane diplome Fizičkog fakulteta u Beogradu upisao doktorske studije u Cirihu, oštetivši pri tome Fond za mlade talente, ali će sigurno kao najveća bruka u visokom školstvu poslednjih godina ostati zabeležena afera "indeks".

Ona je otkrivena 20. februara 2007, a među 87 optuženih da su primali mito za upisivanje ocena bez polaganja ispita i izdavanje lažnih diploma nalaze se 23 profesora sa pravnih fakulteta u Kragujevcu, Beogradu i Nišu. Oni se terete za 159 krivičnih dela, uglavnom za primanje mita, i to u visini od 500 do 1000 evra u za ocenu i od 12.000 do 16.000 evra za diplomu.

Afera "Indeks" ni nakon sedam godina od podizanja optužnice i pet godina suđenja pred Višim sudom u Smederevu, nije dobila sudski epilog, ali je u međuvremenu jedan od okrivljenih, profesor Nenad Đurđević, imenovan za vršioca dužnosti dekana kragujevačkog Pravnog fakulteta. Đurđevića je krajem aprila ove godine imenovao na to mesto Savet fakulteta koji je prethodno razrešio funkcije dekana Predraga Stojanovića. Stojanović je dva puta biran za dekana, a obojica, i Đurđević i Stojanović među 87 su optuženih u aferi "Indeks".

Megatrend zvezde

Doktor za tranziciju, specijalista za Galeniku

Istražile: e-Novine

Veličina slova:  

Vedri ljudi u očajnoj zemlji: Polu profesor – polu tajkun Zvonko Gobeljić, sa dvojicom jednodimenzionalnih kolega ( jedina fotografija kontroverznog tajkuna dostupna na Internetu)

Photo: Stock

Pre dve nedelje E-novine su objavile dokumente u vezi opšte pljačke „Galenike“ koji dokazuju da je tajkun Zvonko Gobeljić, preko svoje kiparske firme „Velkan trejding limitid“ i njene filijale „Agromehanika“, učestvovao u isisavanju novca iz državne fabrike lekova u dilu sa njenim direktorima, uvalivši joj za ciglih milion evra napuštene šupe u Babušnici. Nesumnjivo genijalna prevara, kao i sve operacije kojima naši vajni tajkuni dolaze do svojih (a prethodno naših) miliona i milijardi, naočigled celog sveta, uključujući policijace i tužioce. Postoji, međutim, nešto što izdvaja tajkuna Gobeljića od njegove sabraće „privrednika s partijskim vezama“: On je danju profesor tranzicije na Fakultetu za kulturu i medije Univerziteta Megatrend

Svugde na svetu, gangsteri za koje se smatra da su uspeli u životu – to jest, oni koji su uspeli da zarade veliki novac, a nisu dospeli u zatvor - vole da sebe u javnosti predstavljaju kao „ljude iz naroda“, „zaštitnike nejakih“, i slično, ukratko kao otporne i bistre ljude kojima surove životne prilike nisu išle na ruku, ali koji su uprkos nedaćama uspeli da postanu „neko i nešto“. Ipak, i čikaški gangsteri i kolumbijski narko-baroni znaju za granicu - to „neko i nešto“ za njih je značilo i još uvek znači da svoj iznuđeni društveni ugled duguju isključivo čistoj moći koju poseduju, i ništa više od toga: Al Kapone bi, na primer, nesumnjivo bio potpuno zblanut da mu je neki konsiljere predložio da postane profesor Univerziteta.

To što bi čikaški gangsteri nekada i kolumbijski narko-baroni danas smatrali nepriličnim ili suludim, u Srbiji je, u međuvremenu, postalo ne samo moguće, nego i potpuno normalno, štaviše poželjno (jer od građanskog društva i njegovih vrednosti nije ostao ni kamen na kamenu). Zar nije ostvarenje srpskog sna postalo to kada nakon uspešne krijumčarske karijere vi u Srbiji odmah možete uskočiti pravo u fotelju direktora državne banke, a odatle (jer će banka neminovno i naglo osiromašiti) - sada već kao vlasnik nekoliko kompanija – preuzeti profesorsku katedru na Univerzitetu, i istovremeno se, tim jednim potezom, svrstati među društvenu, poslovnu i akademsku elitu svoje zemlje.

Počeci akademske karijere

Braća Zvonko i Ljubinko Gobeljić svoj društveni uspon započinju devedesetih godina, kao krijumčari na veliko. Prema napisima u štampi, radili su za Mihalja Kertesa i JUL- ovskog ministra spoljne trgovine Borišu Vukovića, kafu, cigarete, televizore "sony" i drugu belu tehniku. „Jeste belo, ali nije tehnika“, komentarišu pojedini izvori, upozoravajući i na dugogodišnju tesnu povezanost braće Gobeljić sa kriminalnom grupom Zorana Jotića Jotke iz Kruševca, koja je sredinom devedesetih preko svojih bugarskih veza bila ušla u trgovinu heroinom. Osim toga, dodaju ti izvori, profitna stopa u poslovima s belom tehnikom bila je odveć niska da bi objasnila naglo bogaćenje braće Gobeljić.

Na vrhu kriminalne piramide: Mirjana Marković, crna udovica Slobodana Miloševića

Photo: EPA

Čime god da su se sve bavili, nema nikave dileme da su braća polako, ali sigurno postajali deo tadašnjeg društvenog krema, otvarajući sebi pristup do samih vrhova vlasti. Mirjani Marković, navodno, Gobeljići u jednoj svečanoj prilici, za njen rođendan, uspevaju da poklone dijademu, a stariji brat, Zvonko, uveliko se druži s tada glavnim JUL-ovskim biznismenom Nenadom Đorđevićem. Marionetskom predsedniku „SR Jugoslavije“ Zoranu Liliću, Zvonko i Ljubinko, između ostalog (opet po pisanju medija) poklanjaju „audi“, u znak zahvalnosti za dobijene usluge. Zanimljivo je da je Zoranu Liliću devedesetih bila dodeljena u feud „Voda Vrnjci“, što će reći da tu vodu niste mogli kupiti direktno od punionice, nego isključivo od firme iza koje je stajao Lilić, naravno uz „zakonitu“ proviziju. Upravo je Zvonko Gobeljić bio taj koji će 2004. kupiti većinski paket akcija te punionice.

Ne postoje nikakvi podaci o eventualnoj naučnoj delatnosti Zvonka Gobeljića tokom devedesetih. Baš kao i poreklo njegovog prvog miliona, tako su mesto i trenutak njegovog diplomiranja, eventualna tema i eventualna odbrana njegove magistrature, baš kao i doktorata, obavijeni neprozirnom maglom. U svakom slučaju, njegovog imena nema u registru diplomiranih studenata Ekonomskog fakulteta u Beogradu, niti se iko seća da je s njim išao na fakultet; njegovih radova nema u specijalizovanim časopisima, niti je (taj budući naučnik i profesor Univerziteta) nekome bio poznat kao ekonomista.

Zvonko Gobeljić bavi se, dakle, zajedno sa svojim bratom, nekim biznisom, ali pred kraj Miloševićeve ere, iz partijsko-poslovnih kanala nestaje jedan veći iznos i sumnja pada upravo na njega. Ne časeći ni časa on beži iz zemlje, i krije se u Rimu i Beču (gde je imao stanove) i na drugim mestima, jer je naredba za njegovu likvidaciju navodno već bila izdata. Zvonkov otac Radovan, ne mogući da se pomiri sa presudom, kažu izvori, odlazi u Požarevac sa dva miliona maraka otkupnine za sinovljevu glavu, ali na njegovo iznenađenje ponuda mu biva glatko odbijena. „Nosi pare, sin ti je mrtav čovek“, navodno mu je rečeno tom prilikom.

Međutim, dolazi do obrta, kao iz nekog špageti-vesterna: Zvonka Gobeljića spašava revolucija, tj. petooktobarski prevrat.

Skupo naplaćeno poltronstvo: Zoran Lilić tik uz svog gazdu

Photo: Stock

Bankar, preduzetnik, naučnik

Ne može se reći da su promene zatekle Gobeljiće nespremnima. Već sutradan, 6. oktobra, oni zajedno sa grupom drugih potonjih uspešnih biznismena, i sa „zemuncima“ Dušana Spasojevića, naoružani automatima upadaju u Narodnu banku Jugoslavije, predvođeni Mlađanom Dinkićem, „da bi sprečili uništavanje dokumentacije“, tvrde izvori. Mi te izjave nismo mogli da proverimo, ali u svakom slučaju, nakon oktobarskog prevrata počinje munjevita (munjevito kratka) bankarska karijera Zvonka Gobeljića. On pravo s ulice, bez ijednog dana prethodnog bankarskog iskustva, biva postavljen za direktora glavne, beogradske filijale Vojvođanske banke! Jedino što je dotle zvanično radio, bila je prodaja nekakvog poslovnog imenika, koji je krčmio direktorima firmi po osnovu jasne preporuke JUL-ovaca da se to obavezno kupi.

O tom postavljenju svakako bi nešto više mogli da kažu Mlađan Dinkić, ali i bankar-biznismen i Zvonkov poslovni prijatelj Đorđije Nicović. U svakom slučaju, Gobeljićeva transformacija u bankara bila je krajnje neobična priča čak i za srpske prilike. On, dakle, nije poznavao nijedan bankarski termin, ali je zato - kako svedoče njegovi tadašnji službenici – savršeno vladao slengom kriminalaca. Kao takav, on seda u fotelju direktora, i počinje da deli kredite, šakom i kapom, prvo svom bratu, a zatim – kako piše štampa - i svojim prijateljima, poput Milana Zarubice, Čumeta, Peconija, udovice Juse Bulića... Njegov brat Ljubinko, na primer, koji je kasnije osuđen na pet godina zatvora kao partner Jotkine grupe, postaje suvlasnik „Difens rouda“, koji asfaltira sve puteve po Srbiji, i vlasnik nekoliko hiljada hektara zemlje.

Gobeljić nesumnjivo oseća snažnu potrebu za nekakvim legitimisanjem svog direktorskog položaja, koga se domogao milosću sudbine, i „Politika“ ubrzo objavljuje jedan intervju, gde on kao „ugledan bankarski stručnjak“ izgovara nekoliko opštih mesta, a zatim u istom ekspertskom svojstvu gostuje i u popularnoj TV-emisiji Mire Adanje-Polak. Novinari ga, dakle, bez oklevanja nazivaju uglednim bankarem i teoretičarem iako on u tom trenutku teško da iza sebe ima ijedan stručni rad. Prvi članak te vrste koji nosi njegov potpis objavljen je 2002. u časopisu „Svet finansija“ (vol. 28, br. 189, str. 14-17). Tekst „Krize na finansijskom tržitu“ posebno se osvrće na rusku krizu iz 1998. Sva literatura, osim Godišnjaka ruske Federalne komisije za hartije od vrednosti, je na engleskom, a Gobeljić niti govori engleski, niti ruski. On, zapravo, ne zna ni da bekne nijedan strani jezik!

U tom članku inače, jedina knjiga na srpskom koja je citirana u spisku literature, bila je udžbenik o finansijamadr Branka Vasiljevića, saradnika Borke Vučić u Beogradskoj banci i profesora Fakulteta političkih nauka. Sudeći prema jeziku i stilu, upravo je Vasiljević bio pravi autor tog Gobeljićevog članka. Zablesavljena domaća publika, međutim, ćutke guta imidž „bankarskog stručnjaka“, i niko, barem javno, ne sumnja u autorstvo tamo nekakvog članka o finansijskim krizama. Taj uspeh mora da je Gobeljiću dao krila, jer upravo u to vreme on počinje da gaji ideju o svojoj – sad već - univerzitetskoj profesuri: u razgovoru sa novinarom slovenačkog nedeljnika „Gospodarski vestnik“ 2003, uzgred napominje da je on, osim što je bankar i biznismen (i redovni učesnik privatizacionih aukcija), istovremeno i predavač ekonomije tranzicije na Univerzitetu u Grenoblu. A kad je novinar taj bizarni podatak objavio, Gobeljić mu poručuje da će zažaliti što je to učinio! Kasnije, međutim, taj podatak postaje centralno mesto Gobeljićeve oskudne romansirane biografije na sajtu Megatrenda: Profesor Gobeljić je afirmisani privrednik i finansijski stručnjak. Predavao je na „L’Ecole Superieure de Commerce” u Grenoblu... Naravno, nedostaju detalji: kada je on tamo predavao i šta tačno, koju naučnu disciplinu, u kom svojstvu, koliko semestara i kojih. A pre svega, na kom jeziku. Podsetimo se, Gobeljić ne zna ni reč francuskog!

Varikina za Miloševićeve kriminalce: Mlađan Dinkić, promoter sumnjivih bankarskih kadrova

Photo: Stock

Naravno, filijala Vojvođanske banke finansijski propada za samo godinu dana (gubici se mere desetinama miliona evra), ali bankarski ekspert – koji je februara 2004. izabran za Biznismena godine - dotle je već uspeo da pokupuje nekoliko firmi, uključujući „Polis Osiguranje“ i punionicu kisele vode „Karađorđe“ (obe ubrzo preprodaje Slovencima), subotičku štampariju „Birografika“ (nju prodaje hrvatskim investitorima), „Autosrbiju“, Fabriku poljoprivrednih mašina „Agromehanika“, spoljnotrgovinsku firmu „Hempro“, sa zgradom na Terazijama 8, i, konačno, „Vodu Vrnjci“. Sve te firme, kao i fabriku plastičnih flaša Ekstra-PET, on kontroliše preko svoje kiparske of-šor kompanije „Velkan trejding limitid“ i još jedne, pomoćne kiparske firme, „Sprjus enterprajz limitid“, koju poseduje po pola sa izvesnim Draganom Zarićem. Sasvim je moguće, ili pre verovatno, da se iza tog lica, koje nije šire poznato kao poslovni čovek, zapravo kriju tajnoviti Gobeljićevi kompanjoni.

Partneri iz senke

Upadljiva je, naime, bila lakoća s kojom je Gobeljić eliminisao konkurente za firme koje je nameravao da kupi za male pare. Ponudu našeg emigranta iz Kanade, na primer, koji je za „Hempro“ ponudio gotovo 10 puta više nego Gobeljić, Agencija za privatizaciju oglasila je „zakasnelom“. Još je zanimljivije kako je u nadmetanju za „Vodu Vrnjci“ eliminisao Miškovića, a takođe i moćnu Atlas Grupu: „Politika“ je izvršila artiljerijsku pripremu, optuživši Miškovića, na vrhuncu njegove moći, u dva ili tri opširna teksta, za kriminalne radnje u vezi privatizacije te iste „Vode Vrnjci“, što se nikad - ni pre ni posle - nije desilo.

To da Gobeljić uživa podršku vrlo moćnih struktura koje stoje iza scene videlo se i tokom njegovog obračuna sa velikim ruskim fondom „ZAAB grup inkorporejšn“, koji je kupio skoro četvrtinu akcija „Vode Vrnjci“ na berzi, i koji nikada nije uspeo - uprkos iskrenih obećanja domaćih političara Rusima – čak ni da izvrši uvid u dokumentaciju kompanije, dakle u to šta uprava uopšte radi, a kamoli da ostvari neko drugo pravo. Sve zahteve Rusa, bez razlike, odbacivao je korumpirani sud u Kraljevu, a njegove odluke glatko potvrđivao Privredni apelacioni sud u Beogradu. Komisija za hartije od vrednosti početkom 2013. neopozivo je utvrdila da je Gobeljić godinama ilegalno kupovao velike pakete akcija „Vrnjaca“ preko trećih lica, što za sobom povlači obavezu da ostalim akcionarima ponudi otkup akcija po fer ceni. Komisija je protiv njega doduše podnela prekršajnu prijavu zato što to nije učinio, ali mu nije sama naložila da da tu javnu ponudu za preuzimanje akcija, niti je Gobeljiću oduzela protivpravno stečenu imovinsku korist, što su bile njene izričite zakonske obaveze! Time je Komisija efektivno zarobila kapital ruskom fondu, koji više nije mogao da izađe iz investicije, osim da Gobeljiću pokloni svoje akcije. Specijalno tužilaštvo za organizovani kriminal dve godine nije prstom mrdnulo da istraži ozbiljne materijalne dokaze protiv kriminalne grupe profesora Zvonka Gobeljića, koje su Rusi podneli u formi knjige od 300 strana, nego je predmet prebacilo u Kraljevo, gde se razvodnio i nestao.

U prilog pretpostavci o izuzetno snažnoj podršci iz senke govori i gotovo potpuna medijska blokada bilo kakvih napisa o kriminalnim delima Zvonka Gobeljića. E-novine su već izvestile o nedavnom primeru sa pljačkom „Galenike“, kada je tabloid „Kurir“ posle nekoliko sati jednostavno izbacio glavnog pljačkaša, Gobeljića, iz svog prvobitno objavljenog teksta, zamenivši ga „nekim Kipranima“. Mnogo je važnija, međutim, bila činjenica da se baš niko nije usudio, ni jedan jedini medij, da prenese važan tekst o toj špic-temi, pljački „Galenike“, sa konkretnim dokazima o kriminalu, koji je prvobitno, s Gobeljićevim imenom u lidu, „Kurir“ objavio, a Tanjug preneo od reči do reči već u 6:45 ujutro. Dakle, niko. Takav muk odavno nije zabeležen.

SPS partijski projekat: Ivica Dačić u poseti Mići Jovanoviću i Megatrendu

Photo: TANJUG

Strukture koje brinu o Gobeljićevoj nedodirljivosti svakako su i partijske (SPS-ovske), imajući u vidu kontinuitet upravljanja „Vodom Vrnjci“, ali su one pre svega nad-partijske: on u suprotnom ne bi bio toliko osion.

"Na sastanku mi je rekao: ’Možete da nas tužite po sudovima koliko god hoćete (ha-ha), ali budete li probali nešto preko (ruske) diplomatije, ili da nas oblatiš u medijima, onda ćemo ti j. majku.’ Sve vreme je govorio u prvom licu množine, a ja pri tom nisam imao utisak da on misli na svoju biološku familiju“, izjavio je zastupnik ruskog fonda Miroslav Bojčić, opisujući svoje iskustvo sa osionim srbijanskim tajkunom.

Kruna karijere

Nakon epizode s navodnom profesurom u Grenoblu i objavljivanja rada koji je trebalo da potkrepi njegovu fiktivnu reputaciju „uglednog bankarskog stručnjaka“, izgledalo je da je Zvonko Gobeljić odustao od svoje neobične ambicije da stekne zvanje naučnika. Videli smo da se on 2003. takorekuć poverio novinaru da je zapravo profesor Univerziteta (u Grenoblu), i da je pobesneo kad je novinar obavestio i druge o toj njegovoj ideji, ili subjektivnoj činjenici, kako više volite. Očigledno je, dakle, da je on tu ideju – da je zapravo ugledni naučnik – u toj ranoj fazi još uvek želeo da zadrži za sebe, i ona se stoga – budući da je bila privatna - nikoga nije ni ticala.

Problem je, međutim, u tome, što stvarnost u Srbiji podstiče učvršćivanje i materijalizaciju takvih ideja, do te mere da je u jednom momentu čitava zemlja postala fantazmagorična. Čitav jedan Univerzitet, na primer, smešno bombastičnog imena, stoji na raspolaganju pojedincima iz raznih životnih sfera da tu ostvare svoje fantazme. Dakle, sredinom aprila 2011, Megatrend, koji u ulozi univerzitetskih predavača već gaji fantastičnu menažeriju šarlatana, policijskih doušnika, „starleta“ i pevaljki, izmešanih sa kompromitovanim profesorima i specijalistima nepostojećih naučnih disciplina, proizvodi dr Gobeljića u vanrednog profesora „finansijskog menadžmenta“ na tzv. Fakultetu za kulturu i medije.

U obaveštenju o postavljenju, uprava „Megatrenda“ lakonski prelazi preko činjenice da Gobeljić jedva da ima objavljenih naučnih radova, da iz oblasti koju će predavati nema nijedan, s izuzetkom monografije (udžbenika) „Finansijski menadžment u tranziciji” koja je očigledno izdata namenski, upravo kao pokriće za profesuru, a i da bi nesrećni studenti imali šta da bubaju.

Zajednički zločinački poduhvat: Galenika, žrtva bezočne pljačke tranzicionih eksperata i partijskih direktora

Photo: smedia.rs

U tom saopštenju pominje se još kapitalni rad prof. Gobeljića „Budžetska politika zemalja u tranziciji“, objavljen u časopisu „Finansije i porezi” (2-3/11). I to je, uz onaj tekstić od pre osam godina, sve. Dr Gobeljića ne citira niko, drugih radova nema, podaci o tome gde je, kada, kako i na osnovu čega diplomirao, magistrirao i doktorirao, obavijeni su gustom maglom, a informacije o njegovoj – u najmanju ruku - sumnjivoj prošlosti ne zanimaju nikoga, kao da besprekoran moralni profil nije suštinski uslov da bi se nekome poverile čitave generacije da im prenosi ne samo svoja znanja (ako ih, naravno, ima), nego i svoje nazore.

Gobeljiću, kao „uglednom bankarskom stručnjaku“, koji je za godinu dana sahranio Vojvođansku banku, i fiktivnom „profesoru Trgovačke akademije u Grenoblu“, bivaju, dakle, dodeljeni studenti treće godine Fakulteta za kulturu i medije, smera „Menadžment u kulturi i medijima“, da ih u zimskom semestru podučava kako da upravljaju finansijama kulturnih institucija (recimo Filharmonije, Jugoslovenskog dramskog pozorišta...) i finansijama novinskih kuća i TV stanica, i kojih principa da se pri tom pridržavaju.

Zvonko Gobeljić, bogat i uspešan čovek, sada već i univerzitetski profesor, time je zatvorio svoj privatni životni krug, ostvarivši svoje želje i fantazme, i pri tom dobivši priliku da svoje, očigledno superiorne životne nazore, usadi i generacijama koje dolaze.

U vreme društvenih katastrofa, poput one koja se – u vidu nestanka kulture i morala, a zatim i čitavog građanskog društva – odigrala u Srbiji, moralno defektni pojedinci, upravo zahvaljujući svom potpunom odsustvu skrupula, zakonito se pretvaraju u superiorne pojave, u sloj „uspešnih“. Na indivdualnom planu, međutim, ti pojedinci sami sebi po pravilu ne mogu da objasne kako su se našli tu gde jesu. Očigledno objašnjenje koje im prvo pada na pamet, da su superiorni, mnogo pametniji i bolji od drugih, ipak im nekako nije dovoljno. Jedan od način za rešavanje tog konflikta, kojem je očigledno pribegao i Zvonko Gobeljić, jeste da potraže spoljnu potvrdu svoje navodne superiornosti.

Na drugoj strani stoji strašna cena koju za to plaća društvo. Spremnost da bilo koga proglasite univerzitetskim profesorom podrazumeva uništavanje kompletnog visokog obrazovanja iznutra, rušenjem principa na kojem ono stoji. Štaviše, čitava društvena svest dospeva u stanje šizofrenije, gde zvanične institucije i mediji proglašavaju „uglednim bankarskim stručnjakom“ pojedinca koji banku što mu je poverena na upravljanje dovodi do prosjačkog štapa. Kad firme koje su mu – s društvenog stanovišta – poklonjene, pretvori u hrpu nekretnina, on postaje „uspešan poslovni čovek“, a „ugledni profesor“ onda kad obrazovanje čitavih generacija studenata pretvori u fikciju i time ih ubogalji. Nije se pri tom raspolutila samo društvena svest, nego i društvena stvarnost: bogatstvo i ostvarenje fantazama za malobrojne, znači bedu, neznanje i beznađe za sve ostale. Univerzitet Megatrend, s Gobeljićem kao profesorom menadžmenta, za društvo u celini znači ukidanje principa na kojima počiva visoko školstvo, dakle ruiniranje obrazovanja, a to je, u krajnjoj instanci, put ka društvenom samouništenju.

Pod uticajem moćnika iz sive zone: Miljko Radisavljević, u strahu od sopstvenog posla

Photo: Stock

Nesumnjivi korak u suprotnom pravcu bio bi da akademska, državna i neformalna tela utvrde gde je, kada i kako prof dr Zvonko Gobeljić stekao svoja akademska zvanja, da izvrše procenu verodostojnosti autorstva i kvaliteta radova koje je potpisao i da utvrde da li je ukupno sedam radova koje je potpisao kao autor i koautor, pri čemu samo jedan do njih (monografija) ima veze sa „finansijskim menadžmentom“, dovoljno da bi neko postao vanredni profesor te naučne (ili para-naučne) discipline.

Glavni korak ka ozdravljenju bio bi naravno da tužioci i policijski istražitelji posvete dužnu pažnju vanakademskim dostignućima prof. dr. Zvonka Gobeljića, i da onda svi zajedno, ili barem neki od njih, povuku konsekvence svojih nalaza.