Doktor za tranziciju, specijalista za Galeniku
Veličina slova: 
Vedri ljudi u očajnoj zemlji: Polu profesor – polu tajkun Zvonko Gobeljić, sa dvojicom jednodimenzionalnih kolega ( jedina fotografija kontroverznog tajkuna dostupna na Internetu)
Svugde na svetu, gangsteri za koje se smatra da su uspeli u životu – to jest, oni koji su uspeli da zarade veliki novac, a nisu dospeli u zatvor - vole da sebe u javnosti predstavljaju kao „ljude iz naroda“, „zaštitnike nejakih“, i slično, ukratko kao otporne i bistre ljude kojima surove životne prilike nisu išle na ruku, ali koji su uprkos nedaćama uspeli da postanu „neko i nešto“. Ipak, i čikaški gangsteri i kolumbijski narko-baroni znaju za granicu - to „neko i nešto“ za njih je značilo i još uvek znači da svoj iznuđeni društveni ugled duguju isključivo čistoj moći koju poseduju, i ništa više od toga: Al Kapone bi, na primer, nesumnjivo bio potpuno zblanut da mu je neki konsiljere predložio da postane profesor Univerziteta.
To što bi čikaški gangsteri nekada i kolumbijski narko-baroni danas smatrali nepriličnim ili suludim, u Srbiji je, u međuvremenu, postalo ne samo moguće, nego i potpuno normalno, štaviše poželjno (jer od građanskog društva i njegovih vrednosti nije ostao ni kamen na kamenu). Zar nije ostvarenje srpskog sna postalo to kada nakon uspešne krijumčarske karijere vi u Srbiji odmah možete uskočiti pravo u fotelju direktora državne banke, a odatle (jer će banka neminovno i naglo osiromašiti) - sada već kao vlasnik nekoliko kompanija – preuzeti profesorsku katedru na Univerzitetu, i istovremeno se, tim jednim potezom, svrstati među društvenu, poslovnu i akademsku elitu svoje zemlje.
Počeci akademske karijere
Braća Zvonko i Ljubinko Gobeljić svoj društveni uspon započinju devedesetih godina, kao krijumčari na veliko. Prema napisima u štampi, radili su za Mihalja Kertesa i JUL- ovskog ministra spoljne trgovine Borišu Vukovića, kafu, cigarete, televizore "sony" i drugu belu tehniku. „Jeste belo, ali nije tehnika“, komentarišu pojedini izvori, upozoravajući i na dugogodišnju tesnu povezanost braće Gobeljić sa kriminalnom grupom Zorana Jotića Jotke iz Kruševca, koja je sredinom devedesetih preko svojih bugarskih veza bila ušla u trgovinu heroinom. Osim toga, dodaju ti izvori, profitna stopa u poslovima s belom tehnikom bila je odveć niska da bi objasnila naglo bogaćenje braće Gobeljić.
Na vrhu kriminalne piramide: Mirjana Marković, crna udovica Slobodana Miloševića
Ne postoje nikakvi podaci o eventualnoj naučnoj delatnosti Zvonka Gobeljića tokom devedesetih. Baš kao i poreklo njegovog prvog miliona, tako su mesto i trenutak njegovog diplomiranja, eventualna tema i eventualna odbrana njegove magistrature, baš kao i doktorata, obavijeni neprozirnom maglom. U svakom slučaju, njegovog imena nema u registru diplomiranih studenata Ekonomskog fakulteta u Beogradu, niti se iko seća da je s njim išao na fakultet; njegovih radova nema u specijalizovanim časopisima, niti je (taj budući naučnik i profesor Univerziteta) nekome bio poznat kao ekonomista.
Zvonko Gobeljić bavi se, dakle, zajedno sa svojim bratom, nekim biznisom, ali pred kraj Miloševićeve ere, iz partijsko-poslovnih kanala nestaje jedan veći iznos i sumnja pada upravo na njega. Ne časeći ni časa on beži iz zemlje, i krije se u Rimu i Beču (gde je imao stanove) i na drugim mestima, jer je naredba za njegovu likvidaciju navodno već bila izdata. Zvonkov otac Radovan, ne mogući da se pomiri sa presudom, kažu izvori, odlazi u Požarevac sa dva miliona maraka otkupnine za sinovljevu glavu, ali na njegovo iznenađenje ponuda mu biva glatko odbijena. „Nosi pare, sin ti je mrtav čovek“, navodno mu je rečeno tom prilikom.
Međutim, dolazi do obrta, kao iz nekog špageti-vesterna: Zvonka Gobeljića spašava revolucija, tj. petooktobarski prevrat.
Skupo naplaćeno poltronstvo: Zoran Lilić tik uz svog gazdu
Ne može se reći da su promene zatekle Gobeljiće nespremnima. Već sutradan, 6. oktobra, oni zajedno sa grupom drugih potonjih uspešnih biznismena, i sa „zemuncima“ Dušana Spasojevića, naoružani automatima upadaju u Narodnu banku Jugoslavije, predvođeni Mlađanom Dinkićem, „da bi sprečili uništavanje dokumentacije“, tvrde izvori. Mi te izjave nismo mogli da proverimo, ali u svakom slučaju, nakon oktobarskog prevrata počinje munjevita (munjevito kratka) bankarska karijera Zvonka Gobeljića. On pravo s ulice, bez ijednog dana prethodnog bankarskog iskustva, biva postavljen za direktora glavne, beogradske filijale Vojvođanske banke! Jedino što je dotle zvanično radio, bila je prodaja nekakvog poslovnog imenika, koji je krčmio direktorima firmi po osnovu jasne preporuke JUL-ovaca da se to obavezno kupi.
O tom postavljenju svakako bi nešto više mogli da kažu Mlađan Dinkić, ali i bankar-biznismen i Zvonkov poslovni prijatelj Đorđije Nicović. U svakom slučaju, Gobeljićeva transformacija u bankara bila je krajnje neobična priča čak i za srpske prilike. On, dakle, nije poznavao nijedan bankarski termin, ali je zato - kako svedoče njegovi tadašnji službenici – savršeno vladao slengom kriminalaca. Kao takav, on seda u fotelju direktora, i počinje da deli kredite, šakom i kapom, prvo svom bratu, a zatim – kako piše štampa - i svojim prijateljima, poput Milana Zarubice, Čumeta, Peconija, udovice Juse Bulića... Njegov brat Ljubinko, na primer, koji je kasnije osuđen na pet godina zatvora kao partner Jotkine grupe, postaje suvlasnik „Difens rouda“, koji asfaltira sve puteve po Srbiji, i vlasnik nekoliko hiljada hektara zemlje.
Gobeljić nesumnjivo oseća snažnu potrebu za nekakvim legitimisanjem svog direktorskog položaja, koga se domogao milosću sudbine, i „Politika“ ubrzo objavljuje jedan intervju, gde on kao „ugledan bankarski stručnjak“ izgovara nekoliko opštih mesta, a zatim u istom ekspertskom svojstvu gostuje i u popularnoj TV-emisiji Mire Adanje-Polak. Novinari ga, dakle, bez oklevanja nazivaju uglednim bankarem i teoretičarem iako on u tom trenutku teško da iza sebe ima ijedan stručni rad. Prvi članak te vrste koji nosi njegov potpis objavljen je 2002. u časopisu „Svet finansija“ (vol. 28, br. 189, str. 14-17). Tekst „Krize na finansijskom tržitu“ posebno se osvrće na rusku krizu iz 1998. Sva literatura, osim Godišnjaka ruske Federalne komisije za hartije od vrednosti, je na engleskom, a Gobeljić niti govori engleski, niti ruski. On, zapravo, ne zna ni da bekne nijedan strani jezik!
U tom članku inače, jedina knjiga na srpskom koja je citirana u spisku literature, bila je udžbenik o finansijamadr Branka Vasiljevića, saradnika Borke Vučić u Beogradskoj banci i profesora Fakulteta političkih nauka. Sudeći prema jeziku i stilu, upravo je Vasiljević bio pravi autor tog Gobeljićevog članka. Zablesavljena domaća publika, međutim, ćutke guta imidž „bankarskog stručnjaka“, i niko, barem javno, ne sumnja u autorstvo tamo nekakvog članka o finansijskim krizama. Taj uspeh mora da je Gobeljiću dao krila, jer upravo u to vreme on počinje da gaji ideju o svojoj – sad već - univerzitetskoj profesuri: u razgovoru sa novinarom slovenačkog nedeljnika „Gospodarski vestnik“ 2003, uzgred napominje da je on, osim što je bankar i biznismen (i redovni učesnik privatizacionih aukcija), istovremeno i predavač ekonomije tranzicije na Univerzitetu u Grenoblu. A kad je novinar taj bizarni podatak objavio, Gobeljić mu poručuje da će zažaliti što je to učinio! Kasnije, međutim, taj podatak postaje centralno mesto Gobeljićeve oskudne romansirane biografije na sajtu Megatrenda: Profesor Gobeljić je afirmisani privrednik i finansijski stručnjak. Predavao je na „L’Ecole Superieure de Commerce” u Grenoblu... Naravno, nedostaju detalji: kada je on tamo predavao i šta tačno, koju naučnu disciplinu, u kom svojstvu, koliko semestara i kojih. A pre svega, na kom jeziku. Podsetimo se, Gobeljić ne zna ni reč francuskog!
Varikina za Miloševićeve kriminalce: Mlađan Dinkić, promoter sumnjivih bankarskih kadrova
Partneri iz senke
Upadljiva je, naime, bila lakoća s kojom je Gobeljić eliminisao konkurente za firme koje je nameravao da kupi za male pare. Ponudu našeg emigranta iz Kanade, na primer, koji je za „Hempro“ ponudio gotovo 10 puta više nego Gobeljić, Agencija za privatizaciju oglasila je „zakasnelom“. Još je zanimljivije kako je u nadmetanju za „Vodu Vrnjci“ eliminisao Miškovića, a takođe i moćnu Atlas Grupu: „Politika“ je izvršila artiljerijsku pripremu, optuživši Miškovića, na vrhuncu njegove moći, u dva ili tri opširna teksta, za kriminalne radnje u vezi privatizacije te iste „Vode Vrnjci“, što se nikad - ni pre ni posle - nije desilo.
To da Gobeljić uživa podršku vrlo moćnih struktura koje stoje iza scene videlo se i tokom njegovog obračuna sa velikim ruskim fondom „ZAAB grup inkorporejšn“, koji je kupio skoro četvrtinu akcija „Vode Vrnjci“ na berzi, i koji nikada nije uspeo - uprkos iskrenih obećanja domaćih političara Rusima – čak ni da izvrši uvid u dokumentaciju kompanije, dakle u to šta uprava uopšte radi, a kamoli da ostvari neko drugo pravo. Sve zahteve Rusa, bez razlike, odbacivao je korumpirani sud u Kraljevu, a njegove odluke glatko potvrđivao Privredni apelacioni sud u Beogradu. Komisija za hartije od vrednosti početkom 2013. neopozivo je utvrdila da je Gobeljić godinama ilegalno kupovao velike pakete akcija „Vrnjaca“ preko trećih lica, što za sobom povlači obavezu da ostalim akcionarima ponudi otkup akcija po fer ceni. Komisija je protiv njega doduše podnela prekršajnu prijavu zato što to nije učinio, ali mu nije sama naložila da da tu javnu ponudu za preuzimanje akcija, niti je Gobeljiću oduzela protivpravno stečenu imovinsku korist, što su bile njene izričite zakonske obaveze! Time je Komisija efektivno zarobila kapital ruskom fondu, koji više nije mogao da izađe iz investicije, osim da Gobeljiću pokloni svoje akcije. Specijalno tužilaštvo za organizovani kriminal dve godine nije prstom mrdnulo da istraži ozbiljne materijalne dokaze protiv kriminalne grupe profesora Zvonka Gobeljića, koje su Rusi podneli u formi knjige od 300 strana, nego je predmet prebacilo u Kraljevo, gde se razvodnio i nestao.
U prilog pretpostavci o izuzetno snažnoj podršci iz senke govori i gotovo potpuna medijska blokada bilo kakvih napisa o kriminalnim delima Zvonka Gobeljića. E-novine su već izvestile o nedavnom primeru sa pljačkom „Galenike“, kada je tabloid „Kurir“ posle nekoliko sati jednostavno izbacio glavnog pljačkaša, Gobeljića, iz svog prvobitno objavljenog teksta, zamenivši ga „nekim Kipranima“. Mnogo je važnija, međutim, bila činjenica da se baš niko nije usudio, ni jedan jedini medij, da prenese važan tekst o toj špic-temi, pljački „Galenike“, sa konkretnim dokazima o kriminalu, koji je prvobitno, s Gobeljićevim imenom u lidu, „Kurir“ objavio, a Tanjug preneo od reči do reči već u 6:45 ujutro. Dakle, niko. Takav muk odavno nije zabeležen.
SPS partijski projekat: Ivica Dačić u poseti Mići Jovanoviću i Megatrendu
"Na sastanku mi je rekao: ’Možete da nas tužite po sudovima koliko god hoćete (ha-ha), ali budete li probali nešto preko (ruske) diplomatije, ili da nas oblatiš u medijima, onda ćemo ti j. majku.’ Sve vreme je govorio u prvom licu množine, a ja pri tom nisam imao utisak da on misli na svoju biološku familiju“, izjavio je zastupnik ruskog fonda Miroslav Bojčić, opisujući svoje iskustvo sa osionim srbijanskim tajkunom.
Kruna karijere
Nakon epizode s navodnom profesurom u Grenoblu i objavljivanja rada koji je trebalo da potkrepi njegovu fiktivnu reputaciju „uglednog bankarskog stručnjaka“, izgledalo je da je Zvonko Gobeljić odustao od svoje neobične ambicije da stekne zvanje naučnika. Videli smo da se on 2003. takorekuć poverio novinaru da je zapravo profesor Univerziteta (u Grenoblu), i da je pobesneo kad je novinar obavestio i druge o toj njegovoj ideji, ili subjektivnoj činjenici, kako više volite. Očigledno je, dakle, da je on tu ideju – da je zapravo ugledni naučnik – u toj ranoj fazi još uvek želeo da zadrži za sebe, i ona se stoga – budući da je bila privatna - nikoga nije ni ticala.
Problem je, međutim, u tome, što stvarnost u Srbiji podstiče učvršćivanje i materijalizaciju takvih ideja, do te mere da je u jednom momentu čitava zemlja postala fantazmagorična. Čitav jedan Univerzitet, na primer, smešno bombastičnog imena, stoji na raspolaganju pojedincima iz raznih životnih sfera da tu ostvare svoje fantazme. Dakle, sredinom aprila 2011, Megatrend, koji u ulozi univerzitetskih predavača već gaji fantastičnu menažeriju šarlatana, policijskih doušnika, „starleta“ i pevaljki, izmešanih sa kompromitovanim profesorima i specijalistima nepostojećih naučnih disciplina, proizvodi dr Gobeljića u vanrednog profesora „finansijskog menadžmenta“ na tzv. Fakultetu za kulturu i medije.
U obaveštenju o postavljenju, uprava „Megatrenda“ lakonski prelazi preko činjenice da Gobeljić jedva da ima objavljenih naučnih radova, da iz oblasti koju će predavati nema nijedan, s izuzetkom monografije (udžbenika) „Finansijski menadžment u tranziciji” koja je očigledno izdata namenski, upravo kao pokriće za profesuru, a i da bi nesrećni studenti imali šta da bubaju.
Zajednički zločinački poduhvat: Galenika, žrtva bezočne pljačke tranzicionih eksperata i partijskih direktora
Gobeljiću, kao „uglednom bankarskom stručnjaku“, koji je za godinu dana sahranio Vojvođansku banku, i fiktivnom „profesoru Trgovačke akademije u Grenoblu“, bivaju, dakle, dodeljeni studenti treće godine Fakulteta za kulturu i medije, smera „Menadžment u kulturi i medijima“, da ih u zimskom semestru podučava kako da upravljaju finansijama kulturnih institucija (recimo Filharmonije, Jugoslovenskog dramskog pozorišta...) i finansijama novinskih kuća i TV stanica, i kojih principa da se pri tom pridržavaju.
Zvonko Gobeljić, bogat i uspešan čovek, sada već i univerzitetski profesor, time je zatvorio svoj privatni životni krug, ostvarivši svoje želje i fantazme, i pri tom dobivši priliku da svoje, očigledno superiorne životne nazore, usadi i generacijama koje dolaze.
U vreme društvenih katastrofa, poput one koja se – u vidu nestanka kulture i morala, a zatim i čitavog građanskog društva – odigrala u Srbiji, moralno defektni pojedinci, upravo zahvaljujući svom potpunom odsustvu skrupula, zakonito se pretvaraju u superiorne pojave, u sloj „uspešnih“. Na indivdualnom planu, međutim, ti pojedinci sami sebi po pravilu ne mogu da objasne kako su se našli tu gde jesu. Očigledno objašnjenje koje im prvo pada na pamet, da su superiorni, mnogo pametniji i bolji od drugih, ipak im nekako nije dovoljno. Jedan od način za rešavanje tog konflikta, kojem je očigledno pribegao i Zvonko Gobeljić, jeste da potraže spoljnu potvrdu svoje navodne superiornosti.
Na drugoj strani stoji strašna cena koju za to plaća društvo. Spremnost da bilo koga proglasite univerzitetskim profesorom podrazumeva uništavanje kompletnog visokog obrazovanja iznutra, rušenjem principa na kojem ono stoji. Štaviše, čitava društvena svest dospeva u stanje šizofrenije, gde zvanične institucije i mediji proglašavaju „uglednim bankarskim stručnjakom“ pojedinca koji banku što mu je poverena na upravljanje dovodi do prosjačkog štapa. Kad firme koje su mu – s društvenog stanovišta – poklonjene, pretvori u hrpu nekretnina, on postaje „uspešan poslovni čovek“, a „ugledni profesor“ onda kad obrazovanje čitavih generacija studenata pretvori u fikciju i time ih ubogalji. Nije se pri tom raspolutila samo društvena svest, nego i društvena stvarnost: bogatstvo i ostvarenje fantazama za malobrojne, znači bedu, neznanje i beznađe za sve ostale. Univerzitet Megatrend, s Gobeljićem kao profesorom menadžmenta, za društvo u celini znači ukidanje principa na kojima počiva visoko školstvo, dakle ruiniranje obrazovanja, a to je, u krajnjoj instanci, put ka društvenom samouništenju.
Pod uticajem moćnika iz sive zone: Miljko Radisavljević, u strahu od sopstvenog posla
Glavni korak ka ozdravljenju bio bi naravno da tužioci i policijski istražitelji posvete dužnu pažnju vanakademskim dostignućima prof. dr. Zvonka Gobeljića, i da onda svi zajedno, ili barem neki od njih, povuku konsekvence svojih nalaza.
Нема коментара:
Постави коментар