SVETLANA KOZIĆ: Noć ljudskih prava u Srbiji

Posted: 10 Dec 2018 01:28 AM PST

Danas je Dan ljudskih prava u svetu, a noć ljudskih prava u Srbiji. Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima* je dokument Ujedinjenih nacija koji sadrži standarde tj. temelje ljudskih prava, koje bi trebalo da postignu sve zemlje. A, kakvi su temelji ljudskih prava u Srbiji?

Zapošljavanje na ravnopravnoj osnovi

“Svakom pripadaju sva prava i slobode proglašene u ovoj Deklaraciji bez ikakvih razlika u pogledu rase, boje, pola, jezika, veroispovesti, političkog ili drugog mišljenja, nacionalnog ili društvenog porekla, imovine, rođenja ili drugih okolnosti.” (Član 2 Deklaracije)

“Svako ima pravo da na ravnopravnoj osnovi stupa u javnu službu u svojoj zemlji.” (Član 21 Deklaracije)

Jasno je da u Srbiji odavno visoke pozicije u javnom sektoru, a odnedavno ni one najniže, nisu dostupne politički neopredeljenim ličnostima i onima protiv stranke vlasti. Sve od direktora do portira, sada se postavlja po kriterijumu partijskog poslušništva. Često nije bitno da li osoba ima pravu diplomu, a nije važno ni da li se u posao uopšte razume. Važno je da dobro skuplja sigurne glasove i da ne talasa puno. Za to vreme kompetentni i nepokorivi ljudi preživljavaju kako znaju i umeju, a puno ih odlazi iz zemlje. Ugroženo je osnovno ljudsko pravo onih sa drugačijim političkim opredeljenjem da stupe u javnu službu.

Pristojan kvalitet života

“Svako ima pravo na standard života koji obezbeđuje zdravlje i blagostanje, njegovo i njegove porodice, uključujući hranu, odeću, stan i lekarsku negu i potrebne socijalne službe, kao i pravo na osiguranje u slučaju nezaposlenosti, bolesti, onesposobljenja, udovištva, starosti ili drugih slučajeva gubljenja sredstava za izdržavanje usled okolnosti nezavisnih od njegove volje.” (Član 25 Deklaracije)

Osvrnimo se oko sebe. Veliki broj naročito starih ljudi bira da li će kvalitetno da se greje, hrani ili leči. Za sve tri potrebe novca nemaju.

Obrazovanje

“Svako ima pravo na obrazovanje. Obrazovanje treba da bude besplatno bar u osnovnim i nižim školama. Osnovno obrazovanje je obavezno. Tehničko i stručno obrazovanje treba da bude svima podjednako dostupno na osnovu njihove sposobnosti.” (Član 26 Deklaracije)

U Srbiji, direktno iz novčanika, ne plaćamo to što nam deca koriste zgrade škola i ne plaćamo rad učitelja i nastavnika. Plaćamo za naš standard basnoslovno skupe udžbenike (6.000 do 16.000 dinara po kompletu za osnovnu školu), plaćamo obroke u školi (oko 1.000 dinara), sva sredstva detetu potrebna za učenje (još par hiljada dinara), ekskurzije (oko 18.000 dinara), izlete (oko 3.000 dinara), osiguranja (par stotina dinara), ulaznice u pozorišta i muzeje (100 do 300 dinara)… Školovanje košta puno, od prvog dana. Srednjoškolsko obrazovanje nije jednako dostupno svima, jer deca sa sela plaćaju prevoz, a od ove godine mesečna autobuska karta za đaka sa sela u pojedinim lokalnim sredinama dostiže cenu od 8.000 dinara! Napominjem da se ovaj iznos plaća svakog meseca.

Gde smo na mapi ljudskih prava?



Deklaracija štiti još niz ljudskih prava. Štiti pravo na bezbednost, fer suđenje, zaradu koja zadovoljava životne potrebe, a ako je nema, mora da dođe do pokrivanja iznosa iz socijalnih fondova. Ona štiti slobodu stupanja u brak, imovinu, pravo na udruživanje… O skoro čitavom tekstu Deklaracije na primeru Srbije tužno je diskutovati dok neistomišljenike tuku, sudovi po par godina razvlače procese, minimalac stoji ispod troška potrošačke korpe, imovinu ruše noću, udruženja i sindikate ili pokore ili razore…

Danas je Međunarodni dan ljudskih prava i naša noć ljudskih prava. Treba ozbiljno da se zapitamo dokle ćemo trpeti stanje ispod minimuma prihvatljive zaštite ljudskih prava dok niču fontane, jarboli, o trošku budžeta se za basnoslovne pare organizuju koncerti po vašarima i svako malo sevne po neki miting praćen konvojima autobusa, koji nas mnogo koštaju… Mislim da je vreme da ljudima na vlasti u Srbiji čestitamo Dan ljudskih prava – jednom dobrom pobunom.

(Autorka je poslanica u Skupštini AP Vojvodine)

*Usvojena i proglašena rezolucijom Generalne skupštine Ujedinjenih nacija 217 (III) od 10. decembra 1948. godine: 48 država je glasalo za, nijedna protiv, dok je 8 bilo suzdržano (uključujući Jugoslaviju, Saudijsku Arabiju, Južnu Afriku i SSSR).