Titova Jugoslavija je vrhunac civilizacije naših naroda

INTERVJU

Lordan Zafranović: 

Piše: Merima Čustović / Objavljeno: 11.03.2016. u 15:10h

Nismo imali nikakvu politiku nakon raspada Jugoslavije. Nastao je grabež. Ti bivši rukovodioci prebacili su se u nacionalističke stranke, bivši komunisti postali su nacionalisti. Gangsteri su došli na vlast i opljačkali su vlastite narode. Na vlasti je politička mafija, koja je organizirana po principu “ti meni, ja tebi”.

Na filmskoj sceni bivše Jugoslavije Lordan Zafranović (70) slovi za jedno od najboljih rediteljskih imena i najiskrenijih stvaralaca. Do sada je napravio osamdesetak ostvarenja, a u većini njih je reditelj i scenarist. Teme bira po strahu, šta bi se moglo desiti, a što bi trebalo biti upozorenje za gledaoce. U vrijeme Jugoslavije stvarao je filmove koji su progovarali o zlu zbog čega je često imao problema. Zbog dokumentarnog filma “Krv i pepeo Jasenovca”, bivši hrvatski predsjednik Franjo Tuđman proglasio ga je neprijateljem hrvatskog naroda. O dolasku nacionalizma upozoravao je kroz “Okupaciju u 26 slika”, a zbog serijala o Titu i prijetnji HDZ-ove uprave na HRT-u, morao je bježati iz zemlje, što je rezultiralo s nekoliko godina “izbjeglištva” u Pragu i Parizu. U Pragu se Zafranović bavio pedagoškim radom na FAMU kao profesor režije. Trenutno u Češkoj u produkciji češke televizije priprema “Moć ljubavi”, novi film s ratnim backgroundom, koji će govoriti o dvojici braće Bosanaca.

– Film “Moć ljubavi” dug je prema vlastitoj sudbini, jer sam i ja jedna vrsta emigranta. Braću po kojoj snimam film, upoznao sam, bili su mesari. Film je iskušenje bratske ljubavi u odnosu na ljubav prema ženi. Sada tražimo pjevačicu i plesačicu čudesnog glasa, koja čudesno pleše, a u koju se zaljube ova dva brata – povjerio nam je reditelj.

U planu imate i film “Sarajevska princeza”, koji je potresna priča iz okupirane bh. prijestonice, ali i sasvim drugačiji film “Karuzo”?

– “Sarajevska princeza” je prioritet. Već sam napravio nacrt budućeg scenarija po istoimenoj knjizi Ediba Ede Jaganjca. Bit će vrlo emocionalan film o nesreći koja je zadesila Sarajevo, o dobroti ljudskog bića, doktora koji pokušava da spasi mali život, a s druge strane, istaknut ću tu bešćutnost međunarodnih činioca koji su u to vrijeme bili u Sarajevu. “Karuzo” je dosta velik film i rekonstrukcija je vremena u Splitu uoči Drugog svjetskog rata. Čekamo rezultate HAVC-a da bismo počeli realizaciju sa tri produkcije, dakle, pored hrvatske, još s češkom i francuskom.

Hoće li u “Karuzu”, kako ste najavljivali, igrati slavni Deni de Vito?

– Poznavao sam Karuza, bio sam dječak od 10-11 godina kada je on još bio živ i frapantno liči na De Vita. Našao sam producenta u Francuskoj koji je stupio u kontakt s njim. U principu, on je pristao. Čeka rezultate finansiranja, jer bi se finansirao vlastitom produkcijom koju ima u Njujorku. Dakle, dali bismo mu određene zemlje, Ameriku sigurno, gdje će distribuirati film da bi igrao u njemu. Naravno da bi to bila jedna od najboljih varijanti, jer bi distribucija filma bila u cijelom svijetu, a De Vito je veliki glumac, doprinio bi cijeloj priči.

Ratom ćete se baviti u dva nova filma. Činjenica je da je rat sve poremetio pa narodi bivše Jugoslavije nikako da se oporave i krenu naprijed. Imaju li danas svoje identitete narodi nekada združene zemlje?

– Pokušavam se vratiti u jednu od tih zemalja, u Hrvatsku, od 2000. godine, kada su došli na vlast socijalisti, misleći da su meni nekako bliski. No, nacionalizam i mržnja koja je pumpana devedesetih, i danas su prisutni. U to vrijeme tajno sam dolazio da posjetim majku i svoje i morao sam se skrivati, jer je bilo opasno, bio sam na određenim listama za likvidaciju. Danas ima elemenata neke demokratske situacije, po kojoj čovjek može po strani da živi, ali je nacionalizam izražen. Ukoliko nisi u nekoj partiji, klapi, krugu koji se već godinama vrti, onda nemaš šanse da uspiješ. Krug je tu zatvoren i, uvijek kada sam ja u pitanju, pojavi se sumnja na čijoj sam strani. Zaboravljaju da ima ljudi koji nemaju nikakvu stranu i da idu svojim nekim putem, da prave neke svoje vlastite svjetove. Ulazak u tu nacionalističku vrstu ludnice ponovo s ovim godinama i mojim iskustvom, skoro je nemoguć. Kada me pitate zašto sam u Pragu, zato što ne mogu tamo.

Nastao je grabež

Jeste li zadovoljni izborom nove predsjednice Kolinde Grabar-Kitarović i ulaskom Hrvatske u Evropsku uniju?

– Ma, kakvi! Prijem Hrvatske u EU svi smo pozdravili, ali je ta zemlja na periferiji Evrope i ostavljena je po strani. Sve skupa se odvija na nekom nacionalnom planu, dovoljno je da kažeš da si Hrvat i to je kraj svega i početak svega. Ne vjerujem da se bez nekih korjenitih promjena u toj strukturi, koje bi trebale da vode tu državu, može desiti nešto bolje u narednih dvadesetak godina.

Kako biste ocijenili političke garniture vlasti u zemljama bivše Jugoslavije? Mislite li da narodi tih zemalja imaju šansi za bolju budućnost?

– Nismo imali nikakvu politiku nakon raspada Jugoslavije. Nastao je grabež. Ti bivši rukovodioci prebacili su se u nacionalističke stranke, bivši komunisti postali su nacionalisti. Gangsteri su došli na vlast i opljačkali su vlastite narode. Na vlasti je politička mafija, koja je organizirana po principu “ti meni, ja tebi”. Ako pogledate samo Tuđmana, njegov mali unuk nije imao ni 20 godina kada je dobio banku da je vodi. Drugi sin mu je postao veliki producent, a kćerka je vodila dvije-tri velike firme. Kako preko noći stvoriti 100 bogatih familija ako one ne pljačkaju? Nemoguće je, bogatstva se stvaraju stoljećima. Nažalost, nemamo političke elite i dok se ne formiraju autoriteti koji svojim djelom garantiraju da će biti bolje za narod, da će se boriti za socijalno poboljšanje, do tada nema ništa. Do tada će sve plivati u nacionalnosti.

Titova Jugoslavija vrhunac civilizacije naših naroda

Napravili ste veoma zanimljiv serijal o Titu. Rekli ste da je historijska činjenica da je on napravio autentičnu zemlju i narode. Jeste li jugonostalgični?

– Za čovjeka koji je prošao ta dva sistema, dakle sistem u kojem je Tito svojim autoritetom držao državu na okupu i sistem kapitalističkog raspada Jugoslavije, ne može se kazati da je jugonostalgičan. Sve civilizacije, kada su na samom vrhuncu, padaju, pretvaraju se u prah i više ih nema, nasljeđuje ih nešto drugo.

Titova Jugoslavija bila je vrhunac civilizacije tih nesretnih naroda i smatram da nikada više u svojoj historiji neće biti na tom nivou, s tim ugledom, s takvom snagom, s tim socijalnim situacijama, u kojima su bili besplatni školovanje, bolnice, ljetovališta, kada je cvjetala umjetnost…

Kritični ste prema stanju umjetnosti, stanju duha. Kako stvari mijenjati?

– Nemam formulu za to. Jedina je formula da se u svojim djelima sami pokušate ustrajno boriti protiv zla i da ga na neki način prikazujete, da upozoravate stalno na njega, da to treba, jednostavno, iskorijeniti. Jučer smo slavili Aušvic.

To je poraz ljudskosti, tu se pokazuje da su ljudi, zapravo, najgore zvijeri. To je ponižavajući odnos prema nama. Taj užas se desio faktički jučer, a ponovio se faktički jutros u Srebrenici. Još vlada strah i jedan mali poticaj negdje sa strane i može ponovo da pukne na isti način.

(Avaz)

Zadruga

Dubravka Stojanović  25/11/2016 |  

Prva dva teksta iz projekta Zadruga – politika i ideologija na Balkanu (Univerzitet Sorbona i Filozofski fakultet u Beogradu)

Zadruga u diskursu Narodne radikalne stranke

Osnovno pitanje na koje bi ovaj rad trebalo da odgovori jeste da li je tokom dugog trajanja Narodne radikalne stranke došlo do promene osnovne političke inspiracije zasnovane na idealu zadruge? Odnosno, da li je tokom vremena, od Svetozara Markovića do gotovo poluvekovne vladavine radikala došlo do promene paradigme i napuštanja ideološkog koncepta ranih srpskih socijalista? To pitanje je i istoriografski zanimljivo, jer predstavlja jednu od najkontroverznijih debata u srpskoj istoriografiji.

Da bismo u ovom kratkom vremenu što preciznije analizirali to pitanje, vreme od šezdesetih godina 19. veka do Prvog svetskog rata, biće podeljeno na tri faze. Prvu fazu čini vreme ranog srpskog socijalizma, oko kojeg nema većih sporenja u istoriografiji. Druga faza počela je osnivanjem Narodne radikalne stranke, 1881. godine i trajala je do konačnog učvršćivanja radikala na vlasti 1903. Već u tumačenju tog perioda postoje značajna razilaženja, budući da deo srpskih istoričara polazi od toga da je stranka od osnivanja prihvatila građansko društvo, kapitalizam, zapadne vrednosti i institucije parlamentarne monarhije. Druga grupa istoričara osporava tu tezu, tvrdeći da je promena bila samo formalna, a da je ideološka suština ostala nepromenjena.

U istoriografiji je najspornija treća faza, ona koja je započela promenom dinastije i radikalskim zauzimanjem gotovo apsolutne vlasti nakon prevrata 1903. do stvaranja Jugoslavije 1918. Ova treća faza posebno je zanimljiva, jer je od nje u javnosti napravljen uticajan istorijski mit o zlatnom dobu srpske demokratije.

Da bih olakšala praćenje ideoloških promena u poluvekovnom diskursu o zadruzi kao inspiraciji socijalista i radikala, izdvojiću četiri ključne teme na kojima se može ispitivati ideološki odnos prema toj patrijarhalnoj ustanovi kroz sve tri faze. To su egalitaristički koncept jednakosti sa kolektivističkim shvatanjem svojine, zatim partijska organizacija, tip države i, na kraju, odnos prema Istoku i Zapadu.

Formativnoj ideološkoj fazi biće dato najmanje prostora, jer prethodi vremenu na koje se odnosi ovaj referat. Ipak, ona je ključna, jer su u njoj definisane osnovne postavke tog političkog pravca. Zadruga je u Markovićevom delu, pre svega, bila uzor za rešenje svojinskog pitanja. Privatnoj svojini on je suprotstavljao udruživanje rada i zajedničku svojinu, čime bi se raspodelom društvenog bogatstva omogućilo da u srpskom društvu svi ostanu jednaki. Najsažetije je to definisao sam Marković: „Naš je zadatak ne da uništimo kapitalističku proizvodnju koja u stvari i ne postoji, već da malu patrijarhalnu svojinu preobrazimo u zajedničku i da tako preskočimo celu jednu epohu ekonomskog razvoja – epohu kapitalističkog gazdinstva“. Takav socijalni i politički razvoj trebalo je da ostvari narodna država koja, po Markoviću, ukida podelu na one koji vladaju i one nad kojima se vlada, koja je savez opština, proširena zadruga i u kojoj narod upravlja sam sobom.

Markovićev program počeo je da se iz programskih tekstova pretače u političku praksu kada su prvi skupštinski poslanici bliski tim idejama, posebno Svetozarov brat Jevrem Marković i Adam Bogosavljević, ideološki program pretvorili u politički zahtev u svom Predlogu Narodnoj skupštini iz 1876. godine. U tom političkom zahtevu oni su se suprotstavili gradnji železnice, tražili su da se ukine žandarmerija, šumarske škole, Narodno pozorište, učiteljska škola, jedina tri diplomatska predstavništva koje je Srbija imala, da se smanje svešteničke plate i ukinu škole u kojima se uče strani jezici, retorika, muzika. U Predlogu je jasno izražen strah da bi takve ustanove promenile i društvo i pojedince: „Hoćete li u jednom narodu da obrazujete gomilu nežnih mekušaca, dajte mu škole takve, nek se u njima uče mnogi jezici, nek se uče poetske i oratorske forme, nek se uči malanje, igranje, muzika, pevanje… vi ćete za nekoliko desetina godina videti gde na površinu narođeg tela izbija jedan težak sloj ljudi“.

Kada je 1881. godine osnovana Narodna radikalna stranka, uslovi u Srbiji su bili donekle promenjeni. Pojavili su se prvi oblici industrije, država je postala institucionalizovanija, zadruge su nestajale. Niz činilaca doveo je do toga da je novoosnovana stranka napustila revolucionarni koncept i opredelila se da mirnim putem dođe do narodne države, putem opšteg prava glasa i korišćenjem parlamentarnih institucija, čime je napuštena ideja društvenog skoka. Međutim, analiza istorijskih izvora u kojima su izlagana programska načela stranke pokazuje da u ključnim pitanjima tokom čitave te faze, od 1881. do 1903, nisu napušteni Markovićevi ideali.

Središnja osa ideologije radikala, ostala je stvaranje narodne države kao antiteze liberalnoj, pravnoj i građanskoj državi. Narodna država je shvatana kao kolektivni vlasnik kapitala i organizator narodne proizvodnje; ona je, poput zadruge, imala zadatak da se stara o pravičnoj raspodeli bogatstva. Prvi ideolog stranke Pera Todorović je pisao: „Naša stranka zna da se državnom snagom mogu stvoriti u ovoj zemlji takve ekonomske ustanove koje će narod dovesti do blagostanja; stoga je pregla da tu državnu snagu uzme od birokratije i preda je narodu, kako bi posle narod tom celokupnom državnom snagom mogao urediti i politički i ekonomski svu državu, tako da u njoj bude opšte blagostanje na kome će se tad u pravom smislu razviti i opšta prosveta i sloboda“. Cilj narodne države je bio da obezbedi ostvarenje egalitarnog modela, da omogući da se izbegne podela narodna na staleže i stvaranje proletarijata. Sam Pašić to je jasno formulisao: „Radikalna partija hoće narod da sačuva da ne usvoji greške zapadnog industrijskog društva, gde se stvara proletarijat i neizmerni bogatašluk, nego da se industrija podigne na osnovi zadružnoj. Ona hoće da na mesto birokratskog uređenja potpunu samoupravu zavede. Mesto kapitalističkog gazdovanja da se podižu radničke zadruge“.

Mnogi su dokumenti, javnog ili poverljivog karaktera, koji mogu da dokažu opstanak ideološkog kontinuiteta tokom poslednje dve decenije 19. veka. Programski karakter imaju Pašićeva pisma ministru prosvete 1872, tajni nacrt ustava 1882, pisma mitropolitu Mihailu 1884. i posebno pismo načelniku u ministarstvu spoljnih poslova Rusije, Ivanu Zinovjevu, iz 1887. godine. U tom pismu Pašić iznosi svoje političke koncepcije i kaže, direktno se pozivajući na zadrugu: „Glavna težina naše političke borbe sastajale se u tome da očuvamo dobre i srpskom duhu skladne ustanove i da sprečimo uvađanje novih zapadnih ustanova koje bi rušile samobitni život našega naroda i koje bi unele zabunu u narodni pokret i život“.

Pored mnoštva dokumenata, najvažniji spis je Pašićev programski tekst „Sloga Srbo-Hrvata“, koji je najverovatnije nastao krajem 80-ih godina. Taj tekst izrazio je suštinu njegovog slavenofilskog razumevanja države i društva, u prvom redu stavljanjem zadruge na mesto centralne političke inspiracije: „Srpska zadruga najbliža je socijalna ustanova u slavenstvu koja stoji najbliže ruskoj „opštini“ i iza te srpske zadruge stoji srpska opština koja nije ispustila ili napustila zahtev o svojoj „samoupravi opštinskoj“ i koja još ima dovoljno opštinskog zemljišta, koje pripada celoj opštini, svim članovima njenim“. On zadrugu nije video kao prošlost ili utopiju, već kao realnu ekonomsku budućnost zajedničke države Srba i Hrvata: „Srpska zadruga u proizvodnji može poslužiti kao obrazac, a srpska opština biće škola građanskome životu u državi srpsko-hrvatskoj“.

Poslednja faza kojom se bavi ovaj referat počinje s  prevratom 1903, od kada su radikali skoro neprekinuto ostali na vlasti naredne 23 godine, do Pašićeve smrti, iako stranka ni posle nije izgubila moć. Sam Pašić je u tom periodu daleko manje govorio nego ranije, a programska načela su izlagali u prvom redu radikalski poslanici koji su držali 80 odsto skupštine. Evolucija stranke i dolazak na vlast nije doveo do promene u socijalnoj strukturi njenih skupštinskih predstavnika, pa su oni u najvećem procentu ostali predstavnici siromašnih seoskih sredina, a stranka nikada nije postala „stranka gazda“, kako su nazivali svoje oponente. Tačno je da se u toj fazi pojavila nova generacija evropski obrazovanih, mladih i modernih političara, ali oni su uglavnom bili tehnokrati i nisu izlagali programska načela. Naprotiv, glavni govornici ostali su poslanici sa sela koji su i dalje zastupali filozofiju „jednakih u siromaštvu“, i u svom diskursu zadržali sve osnovne ideje iz prvog perioda ranog srpskog socijalizma.

Glavni glasnogovornik tog pravca bio je prota Milan Đurić, gotovo portparol samog Pašića. Tražeći da se usvoji zakon kojim bi se sprečila deoba zadruge, Đurić je sa snažnim antisemitizmom govorio: „Nama ne treba bogatstvo. Pleme srpsko nije pleme Izrailjevo da teče novac. Svi smo jednaki, nije to podeljeno na klase kao kod drugih naroda“. Čest govornik bio je predstavnik najnižih seoskih slojeva Aleksa Ratarac, koji je o državi i o skupštini govorio kao o zadruzi: „Srbija ja velika zadruga, a mi smo predstavnici te zadruge“.

Egalitarni ideal nastavio je da dominira skupštinom i da direktno utiče na donošenje zakona. Mnogo je primera iz poslednje decenije pred Prvi svetski rat koji pokazuju da egalitarni diskurs nije bio samo politička demagogija ili propaganda, već praktična politika koja je u mnogim oblastima kočila razvoj Srbije. Možemo tu pomenuti višedecenijske rasprave o odobravanju novca za osnovne infrasturkturne poslove u Beogradu, zbog čega je izgradnja kanalizacije u prestonici odlagana 35 godine. Argument koji se sve to vreme ponavlja bio je veoma sličan onome što se čulo u Predlogu narodnoj skupštini iz 1876: „Ako mi budemo na štetu naroda ulepšavali (!) Beograd, nećemo moći da izvedemo na bojno polje onakve vojnike kakve bi trebalo da izvedemo“.

Ako je egalitarna ideologija opstala i u diskursu i u političkoj praksi, jedna dimenzija Markovićeve politike je s dolaskom radikala na vlast doživela promenu: ideal narodne države pretopio se u praksu partijske države, u kojoj se između naroda kao politički homogene celine i masovne vladajuće partije koja drži 80 odsto skupštine i države – izbrisala svaka razlika. Partijska država značila je da je moć vladajuće partije bila važnija od temeljnih državnih zakona, čime su se rušili i zakoni, ali i sama država. Koncept partijske države najbolje se vidi iz razumevanja moći većine, koju su opozicionari definisali kao „teror većine“. Ideolog stranke Stojan Protić je u više navrata obrazlagao da vlada koja ima većinu ima pravo da krši zakone: „Kada je u pitanju kakav krupan zemaljski interes, Vlada (iza koje stoji većina) ne samo da može, nego ponekad i mora da uradi nešto mimo zakona“. Opozicioni Nedeljni pregled je zbog takvih stavova pisao: „Radikalna stranka je u svemu potčinila državu svojoj stranci i sa visoko uzdignutom devizom da je partija preča od države, ona je shvatila Srbiju kao kravu muzaru koja je isključiva svojina Narodne radikalne stranke“.

Temelj partijske države bila je Narodna radikalna stranka, koju su njeni članovi najčešće opisivali kao crkvu, vojsku ili upravo – zadrugu. Povodom otcepljenja Samostalne radikalne stranke 1911. radikalski list Samouprava je pisala: „ Za pametne ljude mora biti jasno da pravi prijatelji i iskreni članovi jedne zadruge, za slučaj da ne mogu da se slože s pravcem rada u njoj, neće raditi na cepanju zadruge… Samostalci su napustili zajedničku kuću… i otpočeli su raditi protiv svoje stare zadruge, Radikalne stranke“.

Poslednja tema na kojoj sam želela da proverim da li je došlo do ideoloških promena je odnos prema Rusiji i Zapadu. Od dela Svetozara Markovića, zadruga se shvatala i kao naročit izraz slovenske civilizacije, kao njena zaštita od Zapada i dubinska veza s ruskom civilizacijom. To je najkonzistentnije izrazio ponovo Pašić u svom spisu Sloga Srbo-Hrvata: „Zapadna Evropa i istočna Evropa to su dva sveta zasebna – ona se nikada nisu slagala, a još teže će se složiti sada kada pored vere… dolaze… pogledi moralni na ekonomno i političko uređenje naroda“. U tim navodima jasan je uticaj ruskih slovenofila, posebno Danilevskog, koji su u slovenskim ustanovama videli osnovu slovenske civilizacije, superiornije od zapadne. Bila je to tačka na kojoj su se spajale radikalska unutrašnja i spoljna politika, kako je pisao sam Pašić: „Naša stranka u politici spoljnoj držala se slav. i prav. Rusije, a u unutrašnjoj srpskih običaja i duha“.

Upravo se u tim idejama može videti i najdublji kontinuitet koji povezuje pola veka analiziranog u ovom radu. Kada se govori o povezanosti i osloncu na Rusiju nije se radilo samo o spoljnopolitičkoj orijentaciji, već o dubokoj civilizacijskoj vezi, čija je osnova ležala upravo u patrijarhalnim ustanovama, zadruzi i opštini. Otpor prema Zapadu često je navođen u javnim govorima, ali je u Skupštini korišćen kao ključni argument kojim je zakočeno usvajanje niza reformskih zakona. O tome kako se razumelo dejstvo zapadnih uticaja u Srbiji i Rusiji, govorio je 1903. inače imućni industrijalac Đorđe Genčić: „Meni se čini da ni najmanje ne preterujem kad kažem da je nagla primena kulturnih tekovina kod ova dva slovenska po veri, krvi i običajima srodna naroda dala prilično jednake rezultate: iscepan frak i poderane laktove… U narodu srpskom ne postoje uslovi za stvaranje staleža u svojstvu i obliku kako ti staleži na zapadu postoje, jer smo mi svi deca jednog staleža, staleža seljačkog“.

Na kraju, ukratko o konkretnim rezultatima ove ideologije na primerima spoljne i unutrašnje politike: od izbora 1889. sve do podele stranke 1905. radikali su na izborima dobijali 80 odsto glasova čineći od Srbije gotovo jednopartijsku državu. Ta ubedljiva skupštinska većina koju su u klupama činili poslanici sa sela, držala je Pašićevu vladu skoro neprekinuto na vlasti od 1891. do njegove smrti 1926. Za to vreme Pašić je formirao 25 vlada. Veliki je broj reformskih zakona koji su bili odloženi ili trajno odbačeni pozivanjem na egalitarne argumente. Zato se kao tačna čini ocena Latinke Perović (Dominantna i neželjena elita) da su socijalisti i radikali u Srbiji izraz „izvorne protivrečnosti društva suočenog s modernizacijom, protivrečnosti između patrijarhalnog supstrata i evropskih formi koje su izazivale otpor, frustraciju i neprijateljstvo“.

Problem, međutim, nije ostao na otporu modernizaciji, s čime su se suočavala skoro sva društva, već u tome što je tom ideologijom usporen ili sprečen razvoj. Taj tip egalitarizma pokazao se u srpskom slučaju kao antimodernizacijski, kao kočnica razvoja. Poslednju reč prepustila bih samostalnim radikalima, koji su ovim rečima 1909. kritički analizirali svoju nekadašnju stranku: „Pod uticajima Černiševskog i Svetozara Markovića, koji su svoju kritiku kapitalizma i birokratizma popunjavali isticanjem seoskog kolektivnog života u ruskom maniru – u srpskoj zadruzi i u našem prvobitnom radikalizmu i socijalizmu bila je izvesna opozicija prema varoši kao predstavniku buržoazije. Naš prvobitni demokratizam spojio se sa patrijarhalnim seljaštvom i iz čudne i neprirodne mešavine izašao je radikalizam osamdesetih godina koji je ustajao protiv železnice, ne kao nesolidnog Bontuovog preduzeća, nego protiv železnice kao železnice, kao odlike moderne civilizacije“.

Ljotićeve i Nedićeve zadruge

U prethodnom tekstu sam predstavila upotrebu ideala porodične zadruge u okviru srpske levice i narodnjačkih pokreta od vremena Svetozara Markovića do Prvog svetskog rata. Sada postavljam pitanje upotrebe tog pojma na radikalnoj desnici. Iako sam planirala da obradim pokret Dimitrija Ljotića, pokazalo se da je ideja zadruge imala značajan uticaj i na ideologiju Milana Nedića, predsednika srpske vlade tokom okupacije, tako da ću delimično prikazati i njegove ideje.

Za početak je važno istaći da je srpska krajnja desnica svoje uzore tražila i nalazila u bliskim pokretima nastalim u međuratnoj Evropi, ali je, kao prilikom svakog transfera, to činila selektivno birajući ideje, praveći nove ideološke amalgame. Uz to, tranferisane ideje dobijale su nova značenja proistekla iz srpske realnosti i istorijskog iskustva. Ovo istraživanje pokazuje da je upravo koncept srpske zadruge postao spona između novih, krajnje desnih koncepcija preuzimanih iz Evrope 30-ih godina i tradicionalnih, lokalnih političkih obrazaca.

Jedan od ključnih koncepata preuzetih iz savremenih evropskih ideologija bio je kult sela, na kome je posebno insistirao nemački nacionalsocijalizam, a koji je u mnogo čemu odgovarao konkretnoj političkoj situaciji u Srbiji. Jedan od razloga za preuzimanje kulta sela bila je činjenica da su se ekstremno desnim pokretima tokom 30-ih godina priključili mnogi nekadašnji članovi Zemljoradničke stranke, ali je presudna bila činjenica da je 80 odsto jugoslovenskog društva činilo seljaštvo. Uz to, treba napomenuti da je ekonomska kriza posebno teško pogodila taj društveni sloj, pa se njegovo pridobijanje s razlogom videlo kao put do širenja pokreta ili uspeha na izborima. Ali, pored tih real-političkih motiva analiza ideologija tih pokreta nedvosmisleno pokazuje da je njihova okosnica bio koncept seljačke države.

Poput nacional-socijalizma, i srpski radikalno desni pokreti su selo predstavljali kao čuvara patrijarhalne porodice, osnovu duhovnog ozdravljenja, bazu buduće zdrave nacionalne države. Milan Nedić, predsednik srpske vlade tokom nacističke okupacije, te stavove je ovako sublimirao: „Vrhovni zakon u izgradnji nove Srbije je da selo bude temelj srpske zemlje. To je naš prvi zakon. Kad budemo to uredili, onda će cela naša država biti jedna porodica“. Pišući u istom tonu, Dimitrije Ljotić, vođa političke organizacije Zbor i tvorac Srpskog dobrovoljačkog korpusa tokom Drugog svetskog rata, u svom programskom tekstu „Smernice“ dodao je i rasnu komponentu: „Selo je izvor rasno-biološke i duhovne snage naroda“.

Polazeći od sela kao izvora obnove u novom ideološkom ključu, ova dva pokreta stvorila su i modele buduće države, koji su se donekle razlikovali. Nedić je svoj model države nazivao Zadružna seljačka država, dok je Ljotić svoju državu nazivao Staleško-zadružna država. Kao što je već iz naziva vidljivo, ključna razlika je u tome što je Ljotić buduće društvo video organizovano u staležima, čime se približavao idealu korporativne države italijanskog fašizma, dok je Nedić seljaštvo stavio u prvi plan kao kolektivnog, glavnog nosioca budućeg društvenog i državnog uređenja.

Iako je doktrinarna razlika jasna, ova dva modela države imala su već u naslovu zajedničku odrednicu – zadrugu. Nije se radilo samo o terminološkoj sličnosti, jer detaljnija analiza onoga što su dvojica vođa govorili i pisali o zadruzi pokazuje da su upravo u toj ustanovi oni videli temelj budućeg uređenja države i društva. Ovde je važno naglasiti budućnost, jer je Ljotić, uprkos činjenici da je u to vreme zadruga u realnosti bilo sasvim malo, često insistirao na tome da povratak na zadrugu ne znači povratak u prošlost, već da se radi o konceptu budućnosti, što govori o utopijskom karakteru ideologije, uporedivim s onim u ideologiji Svetozara Markovića.

I Nedić i Ljotić su upravo u zadruzi videli srpsku posebnost i autentičnost u odnosu na njima bliske pokrete. Podvlačeći tu specifičnost Nedić je pisao da „Srbija ima svoj nacionalni socijalizam oličen u krvnim zadrugama“. Na drugom mestu je bio još rečitiji: „Nama nisu potrebni nikakvi tuđi kalemi. Mi Srbi imamo najbolje izraženo uređenje u staroj srpskoj zadružnosti. Ona nije u frazama i lepo napisanim parolama… Tražimo da se napajamo na tumačenjima stare srpske zadružnosti. Da ovaj stari srpski porodični zadružni duh postane vera, saznanje i shvatanje celog srpstva. Najsavršenije uređenje ćemo naći u zadruzi“.

Ljotiću je ta diferentia specifica bila još značajnija, što je naglašavao u većem broju svojih tekstova u kojima je svoju ideologiju predstavljao kao „samosvojnu“, izraslu iz srpskog istorijskog nasleđa. Insistirao je da shvatanje staleža u njegovoj ideologiji nije „ni Hitlerovsko ni Musolinijevsko, već čisto narodno, jugoslovensko“, podvlačeći da ustanove nove države treba stvarati iz „narodnog duha“. Uz to on nije želeo da ostanu ni terminološke nedoumice koje su mogle da proisteknu iz savremenog korišćenja termina zadruga: „I ovde moramo naglasiti: zadrugarstvo našeg duha, naše ideologije, ne ono zadrugarstvo koje je niklo u Engleskoj ili Nemačkoj, već ovo zadrugarstvo koje je izraslo iz korena jugoslovenske porodične zadruge i jugoslovenskog rasnog duha“.

Zapravo, drugačije nije ni moglo biti, jer se zadruga u govorima i tekstovima obojice istaknutih ljudi videla kao suština proistekla, kako je govorio državni savetnik Stevan Ivanić, „iz naše rasno-biološke i etničke stvarnosti“. Oni su je videli kao praslovensku ustanovu, „temelj slavenskog društvenog poretka“, dodajući joj na taj način i neophodnu rasnu karakteristiku. Zahvaljujući tome, u njihovom govorima i spisima zadruga je mogla da postane osnova Novog čoveka, koji je bio deo organicistički shvaćene zajednice, ili, kako je to Ljotić pisao: „zadrugarstvo će moći razviti svoj uticaj na formiranje novih ljudi s novim shvatanjima zajednice“.

I Nedić i Ljotić su zadrugu videli kao jedinstveno rešenje ekonomskih, društvenih i državnih problema. U društvenom smislu ona je trebalo da u staleškoj državi postane organ koji proizvodi „sklad i međusobnu solidarnost za izmirenje suprotnosti“, neophodan činilac za „usklađivanje međustaleških i međuljudskih odnosa“. U jednoj rečenici tu jedinstvenu ekonomsku, društvenu i državnu funkciju zadruge precizno je izrazio Ljotic: „Zadruge moraju činiti osnovu političkog uređenja… biti osnova ekonomskom poretku i državnom redu. Tek tako će država postati organizam“. U takvoj državi zadruga će biti, kako je on u duhu biologizma pisao, „hormon“ koji će omogućiti solidarnost, izmiriti suprotnosti među staležima i omogućiti sprovođenje planske privrede.

Organska država bila je Ljotićev ideal, ali je ona pored toga što je trebalo da funkcioniše kao objedinjujući organizam morala biti i, kako je pisao – narodna. Tako dolazimo do veoma važnog koncepta koji se nalazi i u temelju srpske narodnjačke levice, zbog čega bi za ovaj projekat posebno bilo zanimljivo poređenje razumevanja narodne države na naizgled sasvim suprotnim poljima političkog spektra. To je posebno važno i zbog toga što je koncept narodne države kao svoju suštinu imao kolektivizam, koji je takođe u oba pokreta bio ključni ideološki sastojak.

Naime, koncept narodne države Ljotić je nudio kao rešenje suprotno zapadnjačkom individualizmu, koji je u njegovim spisima bio označen kao izvor svih problema u tadašnjem svetu, a posebno svetske ekonomske krize. Ljotić je pisao da se on diže protiv „neobuzdane igre individualnih interesa u privredi, politici i društvenim odnosima“, a u ime kolektivnog interesa oličenog u „velikoj, planskoj, organskoj, opštenarodnoj politici“. Svaku stratifikaciju video je kao „drobljenje organizma društvenog“, čemu je suprotstavljao svoj organicistički koncept kolektivizma: „mi svojim staleškim shvatanjem hoćemo da sve razjedinjene delove ujedinimo i sklopimo u jedan organ naše države – stalež, a sve te tako izgrađene organe ujedinimo u jednu organsku jugoslovensku državu“.

Ta nova vrsta zajedništva bila je česta tema i kod Nedića, velikog protivnika svakog pluralizma i partikularizma, koji je često isticao društvo i naciju kao homogene celine: „Draga braćo zadrugari, dozvolite da vas tako oslovim po starom srpskom običaju kada smo svi bili braća, svi Srbi, kada se nismo delili ni na partije, ni na koterije, kad nas je vodio jedan duh, naših slavnih predaka i duh majke Srbije“.

Takav organicistički i kolektivistički pristup društvu i državi vodio je u koncept narodne države, kao jedine koja ga može ostvariti. U većem broju tekstova Ljotić se bavio razlikama između nacionalne i narodne države, insistirajući na tome da se radi o dva veoma različita pojma. Više puta je podvlačio da je nacionalna država ona koja nije pod tuđinskom vlašću, ali da je narodna država jedan sasvim drugačiji koncept, koji se dostiže onda kada „država odgovara stvarnom poreklu, duhu i sudbini jedne nacije, kada je ona instrument, oruđe kojim nacija… izražava svoj najdublji značaj, osećanja i verovanja, a s druge strane rešava svoje glavne potrebe i nevolje“. Ljotić je ostao nedorečen kad je u pitanju narodna država, posebno u pitanju vlasništva, ne dajući jasan odgovor na pitanje da li narodno vlasništvo, za koje se zalagao, znači istovremeno i državno vlasništvo. On je pisao: „Narod hoće da uzme svoje poslove u svoje ruke. Celo imanje i celo bogatstvo narodno, Zbor hoće da vrati u narodne ruke. Svim sredstvima narodne proizvodnje narod hoće da zavlada i da on rukuje s njima, a ne pojedinci, grupe, klike, trustovi, karteli“.

***

U završnom tekstu ovog projekta uporediću koncept narodne države na levici i desnici. Ovo pitanje zahteva daleko dublje komparativne analize od onih do kojih sam sada mogla da dođem. Izvesno je da na levici nije bilo biologizma i rasizma koji su ključni u Ljotićevom razumevanja organske države, ali bez obzira na tu bitnu razliku, pitanja kolektivizma i „narodnog vlasništva“ čine se zanimljivima za dublje komparativno analiziranje.

Ipak, između levog i desnog razumevanja zadruge jedna razlika jeste upadljiva, a istovremeno i ideološki ključna. Srpska levica je u svom zamišljanju zadruge u njoj videla egalitarnu zajednicu jednakih i ravnopravnih ljudi, budući temelj društva bez klasa i nejednakosti. Nasuprot tome, predstavnici desnice izneli su dijametralno suprotnu sliku zadruge. Kod Ljotića i Nedića ona postaje strogo hijerharhizovana zajednica, sa snažnim autoritetom domaćina ili starešine na čelu. Nedić, koga su i zvali starešinom i domaćinom, preslikavao je model patrijarhalne porodične zadruge direktno na državu: „Nova Srbija biće patrijarhalna, korporativna, teokratska država, uređena kao porodica u kojoj će se bespogovorno slušati starešina“. Iako manje u patrijarhalnom ključu, zadruga je i kod Ljotića ideal zbog, kako on vidi, hijerarhije, reda i discipline, koje su u suprotnosti sa demokratijom, koju je on označio kao glavnog krivca za svetsku krizu: „U toj zadruzi domaćin (starešina) je bio vođa ne samo materijalnih dobara, već i duhovni i moralni izvođač. Autoritet!“

Ovde je, i pored svih sličnosti, upravo izuzetno važna ova razlika u tumačenju zadruge na levici i desnici. Time se pokreće i pitanje upotrebe istorije i istorijskih koncepata uopšte, jer se potvrđuje teza da mit predstavlja poželjnu sliku prošlosti, odnosno da njegova snaga i preživljavanje u dugom vremenu zavisi od prilagodljivosti, rastegljivosti i sposobnosti da istovremeno poručuje međusobno sasvim različite, čak i suprotne stvari, upravo kao što je bio slučaj s mitom o zadruzi. Međutim, ono što je za ovaj projekat najvažnije je sličnost upotrebe ideala zadruge na dva suprotna pola političke lepeze i to upravo u njegovim suštinskim odrednicama – kolektivizmu, narodnoj državi, narodnom vlasništvu i potiranju pluralnosti. Nadam se da će komparativno istraživanje ovih diskursa ponuditi bolje osnove za razmišljanje o sličnostima i razlikama tih koncepata, kao i propitivanje teze o suštinskim bliskostima levog i desnog autoritarizma utemeljenom upravo u tumačenju istorije.

Peščanik.net, 16.11.2016.

KADA ISTINA PROGOVORI – PETI DIO

Blažo Stevović 

Istina je istina,ma da je cesto prekrivena velikim tajnama.Nije tajna da je ljudima koji hoce da znaju sve jasno.Iz te jasnoce treba gledati u bolje sutra u cjelom regionu.

Nije tesko priznati da je i danas zapad,prvenstveno Amerikanci i Britanci motor naseg regiona.Oni nisu primjetni kao nekada,ali su tu.

Najprije mi smo vojno opkoljeni Nato snagama.Veoma jake baze Nato-a su u nasoj neposrednoj blizini.Drugo mi smo ovisnici od Medjunarodnog monetarnog fonda ,Svjetske banke i raznoraznih drugih bankarskih zapadnih centara moci.Nasi resursi su u zapadnim rukama.

Mi jesmo okupirani,ali to je jedina izlazna strategija za ljude,koji genetski,mentalno,karakterno nasjedaju svako malo na bratoubilacke ratove.Obavezno u tim ratovima bude genocida,zlocina,lopovluka,izbjeglica itd.

Dakle,mi sami ne umijemo smirom zivjeti i raditi bez tutora.Zato smo kroz cjelu istoriju bivali neciji.Nikada svoji.Pa ni pod Brozom nismo bili Brozovi vec svaciji pomalo.

Ono sto znam i mogu da tvrdim jeste cinjenica da oni koji nas vode jesu oni stari ,a novi ljudi,koji vladaju na istim pricama,sa istim metodama.Oni su najcesce komunisti obojeni u razne boje.

Precesto se oslanjaju na strance.Dilaju s njima.Placaju im reket,a cesto im stranci putem tzv.fondova davaju novac za njihove aktivnosti.To su najcesce pare u tzv.nevladinom sektoru,koji je tu da pere pare i nista znacajno ne radi.Zato donatorski novci nikada ne idu u ruke pravim,istinskim nevladinim aktivistima.Uvijek su u pitanju tzv. peraci para.

Stranci nikada nisu niti ce uloziti ni fening u nasu privredu.Oni to s vremenom otimaju.Tada mi postajemo ono sto smo sada,jeftina radna snaga.

Pricao sam sa mnogim istaknutim predstavnicima medjunarodne zajednice i oni su mi uvijek potvrdjivali ovu pricu.

No,nisu stranci krivi bas za sve.Krivi smo mi.Ako nas narod i danas trpi veliku pljacku u cjelom regionu,do naroda je.Dillema Evropska Unija i Nato naspram Rusije je dilema,koju priprosti ljudi stvaraju sami sebi uz pomoc lidera,kojima odgovara tapkanje u mjestu.Evropska Unija i Nato su buducnost regiona.Ko drugacije kaze laze.Samo EU i Nato su prica sa pokricem.I nemojte da mi dolazimo u situaciju da brinemo za EU,Njemacku,Britaniju itd.Ispadamo smijesni.

Nova Jugoslavija sa svim prednostima i manama je davno trasirana kao izlazno rjesenje od strane ljudi iz Berlina.Radi se o 1993.godini.Ljudi koji su gledali te karte su bili impresionirani,a danas ubjedjeni da je sva balkanska igranka bila dobro iscenirana i rezirana.

To su i meni potvrdili pripiti veliki oficiri,agenti i slicni stranci.Nema tajni !

Ako to sve znamo pojave poput Milorada Dodika su tragikomicne.Naime takvi likovi ne da remete regionalni sklad,vec svjesno unistavaju svoj narod.To je onaj hazarderski,samoubilacki nagon koji bi ukratko glasio,posle mene potop.Znamo mi svi da je Mile slijepi vodja,ali necemo svi da mu to kazemo ovako javno,na ulici,na izborima.I onda nestajemo.A pristajemo da nestajemo.

Mile Dodik je paradigma rasturanja regiona.On i ljudi oko njega plivaju u blatu,a mi koji sve cinimo da ih otresemo nemamo s kim.Naravno,Mile je zastitnik nekakvih nacionalnih interesa ne samo Srba,nego brace Rusa na Balkanu.O Jevrejima da ne govorim.Dakle,Mile je i Kinez,jer misli da ce rasprodajom RS-a Kini imati konacno nekakvu vojnu zastitu,posto mu to do sada niko nije obecao niti smije obecati,pa cak ni njegovi ekumenisticki vjetropiri predvodjeni Draganom Covicem i nekakvim biskupima i vladikama.Mile je davljenik.

Nesto slicno imamo u cjelom regionu,doduse u manjem intezitetu.Evo u Srbiji je na vlasti protivprirodna kombinacija priprostog prorusa Tome Nikolica i skolovanog,kaljenog Njemackog trkaca Aca Vucica.No,to je nemoguca kombinacija.Ipak su i Toma i Aca zreliji za period do 2000-te,nego sada.Ne snalaze se u vremenima koja pojedose Srbiju u svakom pogledu.To su tzv.borci protiv kriminala i korupcije kojima u krilu sjedi najveci balkanski lopov Milorad Dodik.Vucic je politicar koji jedan dan trci bezveze po kisi,a sutri dan opet trci bezveze po suncu,umjesto da stoji na mjestu.Njegovi brzopleti potezi su dugorocno i kratkorocno gledano samoubistveni,za razliku od Dodika ne samo za narod,nego i po njega.Vucic ima problem sto misli da sve zna.To je ozbiljan problem.

Hrvatska ne radi nista sto nije radila prije.Okrece se u jednom te istom krugu na talasima desnicarenja,koji samo kompromituje onu pravu,istinsku Hrvatsku,koja je zatvorena,bas kao i Srbija.Ti neki novi klinci tipa Plenkovica jesu moderni,ali uz njih ide stravican dekor.Katastrofalne posledice su tog dekora.No,eto i u Evropskoj Uniji i Nato-u moze proci pomalo opasna prica.

Ljevicari u cjelom regionu nestaju.To je trend.Ali uskoro ce da se bude.Nestace desnicara.I to je istorijska istina.Ostale republike bivse Jugoslavije imaju slicne probleme,ali da ukratko to definisemo kao bijedu.Svi uz tu bijedu imaju povampirenje desnice.Jedno uz drugo ide.

Sramotno je posto znam sve te ljude lagati sebe,narod,pa i strance.To rade nasi lideri.Oni su se poprilicno odmakli od naroda.Hilari Klinton je na velikoj politickoj sceni izgubila izbore, jer se njen establisment odmakao od naroda.Eto Trampa kao posledice.Nista nije slucajno !

No,region da bi bio normalan mora hvatati konekciju sa najjacima.Zna se dobro ko su najjaci.S njima se treba ozbiljno dogovarati,s tim sto nas narod trazi jednog Leh Valensu ili Broza.Traga se za cvrstom rukom.Primarni i jedini nacionalni interes sviju nas u regionu jeste da budemo na istoj strani i da se dizemo iz bjede.To podrazumjeva osnivanje i budjenje ljevicarske svijesti koja se mora radikalizovati na nasim prostorima.

Ako ja znam da moje resurse kradu Dodik i par poltroncica uglavnom iz energetskog sektora,onda to znaju ili moraju znati i ostali ljudi u svojim sredinama.Samo ujedinjeni protiv kriminalaca,lopova mozemo i moramo zajedno.Ideja ljevice je hitno potrebna cjelom regionu,odnosno cjelom Balkanu pa i sire.

Nas suverenitet i integritet je doveden u pitanje onog trenutka kada je rasturena Jugoslavija.Moramo vracati i suverenitet i integritet.Imamo mi pametnih ljudi,ali oni cekaju i u cekanju umiru.Nije strasno sto ljudi trpe,ali je strasno sto cute i ne krenu u akciju.Meta su iskljucivo nasi lopovi.Bez njih ni strani mesetari ne mogu disati.Sve je to povezano.

Uvijek sam sa velikim teoreticarima sirio ideju Jugoslovenstva i time oponirao komunistima,koji su pod plastom nacionalizma rasturili Jugoslaviju.I dalje tvrdim da je Jugoslavija imperativ.Mislim da to mora shvatiti vecina izmanipulisanih ljudi.Po Jugoslaviji i komunizmu najvise pljuvaju oni koji su sve ostvarili u toj zemlji,a to su nasi vladari.Evo,glavni bukadzija u regionu Mile Dodik tvrdi da je Jugoslavija bila utopija za Srpski narod.To moze izjaviti samo blesav i bezobrazan covjek.Zar nisu Tesla,Skerlic,Ducic i ostali mastali o Jugoslaviji..

Jesu,zna to Mile,ali ova procetnicka maska koju nosa je isplativija od one antifasisticke.Bolje se isplati na trzistu kod priprostog naroda.Isto kao sto je trzisno dobro velicati ustase,handzar diviziju itd.Sve je to novac !

O glupostima pricaju lopovi,o miru,ljubavi,toleranciji posteni ljudi.

To narod mora shvatiti.

Ovo narod nema naciju.

Uostalom od kada su nas poceli djeliti po nacijama krenulo je svo zlo.

Ljudi su ljudi.

Covjek je covjek.

Bog je jedan ko vjeruje.

A majka priroda isto jedna,bas kao i Darvinov majmun ko u to vjeruje.

Blazo Stevovic