U Srbiji čak 1.400 "rajskih" firmi

Isečci iz novina (1)

ZEMLjE u razvoju svake godine gube najmanje 100 milijardi dolara potencijalnih poreskih prihoda zbog ulagača koji dolaze iz "poreskih rajeva". Ovo procenjuje Odeljenje za trgovinu i ravoj Ujedinjenih nacija u godišnjem izveštaju o stranim direktnim investicijama. Koliko bi srpski budžet bio bogatiji da u našu zemlju ulažu samo gazde koji ne zalaze u "ofšor", niko precizno ne zna. Vlasnici blizu 1.400 preduzeća u Srbiji su firme ili ljudi iz zemalja poznatih po povoljnom poreskom sistemu. A, iz najozloglašenijih poreskih rajeva, zemalja sa "crne liste" Evropske unije, potiču gazde oko 330 srpskih preduzeća i u njih se u proseku godišnje odlije oko 25 miliona evra. 

Ekonomisti objašnjavaju da Srbija ne gubi previše poreza zbog poslovanja u ofšoru. 

- Porez na dobit preduzeća u našoj zemlji je 15 odsto i to nije previsoka stopa smatra Milojko Arsić, profesor Ekonomskog fakulteta. - Zato nemaju previše razloga da izbegavaju oporezivanje u Srbiji. Ostale poreze, na rad, doprinose, porez na dodatu vrednost i slično, te firme plaćaju u Srbiji. Najveći deo sume od 100 milijardi dolara, kolika je procena UN, gube zemlje poput Kine i Indije. Nije samo neplaćanje poreza na profit razlog bežanja u ofšor destinacije. Pravi posao za Upravu za sprečavanje pranja novca su transferi koji iz poreskih rajeva stižu u Srbiju. U slučaju većine ofšor zemalja, oni su veći od suma koje vlasnici firmi izvlače napolje. Tipičan primer pranja novca je kada tajni vlasnik ofšor kompanije osniva firmu u Srbiji i na njen račun uplaćuje značajne svote. Novac potom ulaže u nekretnine, gradnju ili kupovinu. I tako je već postao - legalan. 

- Najveći rizici su prenos novca sa ofšor destinacija, novac koji se prenosi u vidu zajmova, raznih vrsta kreditnih aranžmana i osnivačkog kapitala treba da bude predmet pojačane pažnje i u budućem periodu, naročito kada se sumnja u stvarne vlasnike kompanija registrovanih na "rajskim" destinacijama - stoji u godišnjem izveštaju Uprave za sprečavanje pranja novca. - Posebno treba ispratiti građevinske kompanije čiji su osnivači ofšor firme, jer se sumnja da se na ovaj način nelegalno stečan novac ulagao u regularan sektor. 

Lane su tako vlasnici firmi iz Holandije u Srbiju uložili 372,7 miliona evra više nego što su u matičnu zemlju izneli. Sa Devičanskih ostrva, britanskih, "doputovalo" je 9,3 miliona evra više nego što je na njih "poslato". Iz Hongkonga je uloženo skoro četiri miliona evra više nego što je izneto. Odliv novca je veći u Lihtenštajn - za 4,4 miliona evra, Kajmanska ostrva 1,5 miliona evra i Belize 1,2 miliona evra. ? 

D. ILIĆ KRASIĆ - S. BULATOVIĆ 

UPRAVA za sprečavanje pranja novca upozorava na nekoliko uobičajenih načina na koje se novac izvlači iz zemlje. Jedan je preplaćivanje robe koja se uvozi od ofšor kompanije. Iako kupac plaća veće dažbine državi, isplati mu se, jer veće sume iznosi. Na taj način se ponekad plaća i roba koja se kasnije prodaje na crno u Srbiji. 

KOJE SU ODLIKE 

OSNOVNE odlike prave ofšor firme su da ne posluje u zemlji u kojoj je osnovana, da ne vodi prosto knjigovodstvo i da ima tajnog vlasnika. U pojedinim državama u Evropi, samo su određene forme preduzeća ofšor. Primer je - "partnerstvo sa odgovornošću" u Austriji, Holandiji, Švajcarskoj i Britakva preduzeća u zvaniji. Samom registracijom takva preduzeća u zvaničnom registru ovih država dobijaju status ofšor firme.

NA LUDILO TREBA MOTRITI STALNO

“Jahani narod“, kako bi rekao Domanović, sanja o vođi koji će ga izbaviti nevolja, a kad se taj vrag pojavi i unese neke strasti u svoj nastup, niko se ne pita odakle stiže, iz kakvog političkog okrilja, s kakvim traumama i kojim potrebama da zavodi druge i vlada ljudima. U literaturi je moguće da vođa stigne iz ludnice, a u literaturi nema ničega što pre toga nije bilo u životu.

Mirko Kovač

Svaki je narod kuburio s vođama. Revolucionarne gomile ne mogu bez vođa; obezglavljena masa ih poziva. Vođe su napast, čak i kad su spasitelji. Uvijek dojezde na nekom valu, i u vremenima nekih rasula i kriza. Kada se pojave, lako se nametnu. Odmah naprave zaokret u retorici, prividno se približe narodu, zasipaju ga novim frazama i kljukaju praznim obećanjima.

Vođe pokatkad ostanu dugo na vlasti, društvo ne može da ih se reši bez velikog zla. Ljudi se privikavaju na trpnju, mire se s bedom. Vođa će naći načina da ih zabavi drugim stvarima, da im stvori mnogo neprijatelja i da u njima probudi ratobornost, osvetoljubivost i mržnju. To je način da ih se zaposli, veže uz sebe i učini zavisnicima svoje loše politike.

Intelektualci su, nema sumnje, kumovali mnogim nevoljama. Ustoličili su kojekakve bezlične osobe, hvalili bezvrijedne tipove, pleli intrige, cinkarili razborite i suzdržane kolege. Radili su za vlastodršce i progonili one koji su se usuđivali da ponešto zamere toj vladavini, ili, ne daj bože, posumnjaju u duševno zdravlje vođe. Ali kad su se i vremenom sami treznili i sagledali obmane, onda bi se takvi intelektualci žderali zbog loše intuicije i plitike pameti. Jedni bi tonuli u rezignaciju i alkoholizam, drugi bi postajali ljuti protivnici do juče ljubljenom vođi.

“Jahani narod“, kako bi rekao Domanović, sanja o vođi koji će ga izbaviti nevolja, a kad se taj vrag pojavi i unese neke strasti u svoj nastup, niko se ne pita odakle stiže, iz kakvog političkog okrilja, s kakvim traumama i kojim potrebama da zavodi druge i vlada ljudima. U literaturi je moguće da vođa stigne iz ludnice, a u literaturi nema ničega što pre toga nije bilo u životu. O vođi se stvara lažna slika, a on uspješno pozira za tu laž. Pesnici veselo grakću dok se ta avet uspinje. Oni je veličaju, a taj mali lik preobražava se u političkog diva.

U usponu vođe pesnici vide povratak dostojanstva, jer vođe se i uzdižu tako što najprije proglase da je dostojanstvo naroda izgubljeno i sa s njima počinje nova historija. Samo razboriti intelektualci, skloni sumnji i skepticizmu, uspešno se distanciraju od tih naglih i zavodljivih pojava. Oni znaju da se narod ponižava dok se vođa uspinje, upozoravaju na to, ali su zaglušeni sveopštom galamom koju stvara vođa i njegova rulja. Dok on riče s govornicima, gomila aplaudira trivijalnostima i besmislicama. Lude vođe kao magnet privlače lude sledbenike.

Ludački potezi u prvi mah mogu izgledati kao normalni, pogotovu što ih štampa propagira. Taj negativac, taj ludi šef donosi nagle odluke. On se probudi i prekine ekonomske, trgovačke i diplomatske odnose s nekom državom zato što je besan na politiku te države, ili pak uvređen ako su ga tamo nazvali pravim imenom. Kad mrzi nekog političara, onda svoju mržnju ne obuzdava, već je širi na celi narod iz koje taj političar potiče. Pored toga u svom narodu pothranjuje mržnju, podstiče niske strasti, zavađa se sa susedima, a potom i sa svima koji imaju neke primedbe na njegovu politiku. Poteruje novinare, odbija kontakte, ne prihvata konferencije za štampu. Izoluje svoj narod i nema prijatelja nigde u svetu. Nepovjerljiv je i tvrdoglav kad mu nešto savetuje pametan čovek, popustljiv kad mu nitkovi ugađaju, a prijemčiv za sve što je destruktivno i nakaradno.

Loše postupke vođe mnogi opravdavaju njegovim groznim saradnicima. Na te priče naseda čak i doborameran, mada ne odviše bistar svet. To je način da se zatvore oči pred manama vođe i da se prikriju njegove slabosti. Ništarije koje ga okružuju i na koje se oslanja srž su njegove politike. On je bez njih izgubljen. Ti grozni likovi oko njega nisu ništa drugo do ustrostručeni lik samog vođe.

Ono što je zajedničko manje-više svim vođama jeste obdarenost za demagogiju, a u “liku svakog demagoga postoji jedna patološka crta“, kako je to svojevremeno rekao danas zaboravljeni filozof Vladimir Dvorniković. Razne fiks ideje uspinju takvog vođu do vrha, ali tada njegova država postaje luda kuća. On sipa megalomanske ideje, priča o velikim investicijama koje će ga visoko uzdići. Kaneti prepoznaje bolest upravo u toj “sklonosti prema visini“. Čim se ustoliči vođa odmah nastoji da se preseli iz kvarta koji je u nizini na neki breg, na neku uzvišicu, jer takvoj osobi nije bitno ‘da gore ostane, već da gore brzo stigne’. Kaneti kaže da se takvog tipa hrani nestalnost ideja, a on sve čini kako bi rastao i peo se lestvicama prestiža. Ne bira sredstvo kako bi se što pre popeo, jer on od ‘malog’ postaje ‘veliki’, od ‘ništa’ ‘nešto’, od ‘nikog’ ‘neko’. Taj hiroviti vođa radi sve nabrzaka, hoće za tili čas da reši ono što je nerešivo. Njegovim naglim odlukama oduševljavaju se neurotični i intelektualci. Mnogima se ludost dopadne, jer šašavi potezi kadkad “onebičavaju“ političku stvarnost. To je lakomisleno prihvatanje vođe. Salvador Dali je na jednom nadrealističkom skupu 1934. godine izjavio da je Hitlerova nadrealistička figura sjajna poput one Sada ili Lotreamona. Istoričar A. Hamilton upozorava da je “greška prenositi estetske ideje na nivo politike“.

Zaslužuju li negativne vođe da se o njima pišu negativne rasprave, da ga pisci uvode u književnost? Da Ružmon misli da naše rasuđivanje o takvom tipu ne sme da zavisi od “zanosa i mržnje koju izaziva“ i da ga ne bi trebalo određivati kao “genija u dijaboličnom smislu“. Filozof savetuje da se u takovog vođu ne puca, jer ta čast pripada samo tiranima i kraljevima. Ludi vođa je greška istorije. Nije potrebno njegovo spektakularno svrgavanje, već nešto više ironije ili duha kako bi se izvrgnuo ruglu i učinio smešnim. Potrebno je malo oštroumnosti da mu se prestiž podrije i malo odlučnosti da se njegova ludačka avantura na vreme osujeti. Njega će humor potisnuti; to je za natmurenog vođu otrov. Potrebno je da mu se smejemo i da se, smejući, povremeno ugrizemo za jezik.

Svakako nije na odmet mala doza gađenja prema takvoj istorijskoj figuri. A uz sve to, nužno je da intelektualci ozbiljno shvate onu upozoravajuću misao koju izgovara Kralj u Šekspirovom ‘Hamletu’: “Na ludilo treba motriti stalno“.

Mirko Kovač, “Cvjetanje mase”,
Bosanska knjiga, Sarajevo 1997.