Nasledni krunski svedok

Vesna Rakić-Vodinelić | 17/01/2014

Pre petnaest godina ubijen je čovek, novinar koji je odbijao da ćuti. Ubistvo Slavka Ćuruvije, po svemu što se zna, bilo je profesionalno, hladno, neskriveno. Do danas nije dobilo neophodni sudski epilog, a dobar deo javnosti se ponaša kao da jeste (na primer: Večernje novosti/online, 14.01.2014: „Konačno rešeno ubistvo Ćuruvije“, sa podnaslovom o izvršiocima: Podstrekači zločina Radomir Marković i Milan Radonjić. Izvršioci Ratko Romić i Miroslav Kurak. Politika je motiv ubistva. Rasvetljavanje pomogao Legija.)

Zašto se ponašamo kao da smo dobili konačno rešenje? Pa zato što se tako ponaša Aleksandar Vučić, a on sve najbolje zna.

Šta se zapravo desilo, osim konferencije za novinare u zgradi Vlade Srbije? Uhapšeni su Radonjić, kao podstrekač i Romić, kao izvršilac. Drugi podstrekač, R. Marković je već osuđen za druga kriminalna dela i nije slobodan, izvršilac Kurak je nedostupan, navodno na dugogodišnjem safariju u nesvrstanoj Tanzaniji. Optužnica još nije podignuta.

To nije konačno rešenje – daleko smo od njega. Sve ostalo su samo celomudrene, a ponekad i kontraproduktivne izjave – poluprazne reči, reči i samo reči. Doduše sa dramatičnom pretenzijom, ali farsičnim rezultatom.

Pokušaj rekonstrukcije ove, u osnovi neljudske političke zloupotrebe surovog ubistva jednog čoveka, pri čemu pravne aspekte ostavljam za kraj i delimično po strani (tamo gde im je u ovoj državi uostalom i mesto), izgleda ovako:

Ovo ubistvo je državni zločin, javilo se Vučiću posle tolikih godina. ’Ajde?! Da je bolje pazio na časovima svog dugogodišnjeg mentora, Vojislava Šešelja, mogao je to saznati još pre gotovo isto onoliko vremena koliko je proteklo od ovog sudski nerazrešenog zločina. Jer, taj mentor je još 2002. godine, kao neposrednog izvršioca označio Miroslava Kuraka i tražio obećanu nagradu. Štaviše, prema izveštajima medija, Kurak je Šešelja zbog toga tužio, ali je postupak obustavljen, zbog Šešeljevog odlaska u Hag (Blic/online, 14.01.2014). Kurakov posao tada nije bio lov visoke divljači, već lov „državnih neprijatelja“.

Da zanemarimo uporno dugogodišnje insistiranje Ćuruvijine žene Branke Prpa na tome da je u pitanju državni zločin, jer nju Aleksandar Vučić svakako nije ni čuo ni slušao. „Državni zločin“ ovde razumem kao ubistvo koje je naredila, organizovala i sprovela država, prikrivajući i štiteći naredbodavce i izvršioce. U pravnom govoru nije ga preporučivo koristiti, jer je u pitanju bezličan izraz. Državu (zato što je pravno lice) kod nas ne možete optužiti za ubistvo. Zato radije govorim o ubistvu koje je organizovao režim Slobodana Miloševića. A današnji politički akteri, uključujući tu i prvog potpredsednika Vlade, bili su u vreme tog ubistva deotog režima. Zato radije koriste bezlične izraze, zato ne vole da ih podsećaju na njihovu tadašnju ulogu kreiranja atmosfere i okruženja u kome je Ćuruvijino političko ubistvo postalo moguće i lako izvodivo.

Izgleda da će to podsećanje, makar u medijima, izostajati i ubuduće, ako je suditi po krajnje blagonaklonom tekstu Dragoljuba Žarkovića (inače ne baš naklonjenog prvom potpredsedniku Vlade), u kojem svedoči o tome da je Vučić dva dana pre ubistva Ćuruvije urednicima medija saopštio da je „sprečio odnosno uspeo da spreči“ da se difamni tekst o Ćuruviji, objavljen u Ekspres politici, koji je pročitan na drugom dnevniku RTS, pročita i na trećem dnevniku – čime je, zaključuje urednik Vremena, „u suštini stao na stranu Ćuruvije, odnosno usprotivio se javnoj poternici protiv novinara“ (Vreme br. 1202, 16.01.2014, str. 7). Ali, ako pod istinom podrazumevamo celu istinu o datim licima u datom vremenu, slobodna sam da je dopunim i jednim malim prilogom o držanju Aleksandra Vučića u odnosu na Slavka Ćuruviju, koji bi mogao dovesti u sumnju benevolentan zaključak urednika Vremena o tome ko je kome u prošlosti držao stranu. Evo tog priloga:

Objavljeno na www.zokstersomething.com 15.01.2014.

O krunskom svedoku „gospodinu Legiji“

Do „konačnog rešenja“ ubistva Slavka Ćuruvije došlo se, prema rečima glavnih aktera pres konferencije – Vučića i Miljka Radisavljevića – zahvaljujući spontanom i bezinteresnom svedočenju „gospodina Legije“. Stvarno, u pitanju je čisti dragulj u kruni uspeha političko-obaveštajno-tužilačke borbe protiv kriminala svake vrste. I to (gotovo) u svakoj vlasti posle famoznog 5. oktobra. Najpre je Koštuničina ekipa trljala ruke i medijski podsticala strah i trepet od kazivanja istine „gospodina Legije“ pred sudom. Ishod: njegov iskaz nije uzet u obzir, jer je bio irelevantan u sudskom postupku povodom atentata na premijera Đinđića, a i da je bio relevantan, postojala je ozbiljna sumnja u istinitost, da se izrazim najpristojnije što je moguće. Pa je potom, u vreme kohabitacije Tadić-Koštunica, ovaj krunski svedok 2007. osporavao da su nalogodavci Ćuruvijinog ubistva bili Mira Marković i Rade Marković, nazivajući sve to „smešnom pričom“ (Danas, 15.01.2014, str. 2) – da bi sedam godina kasnije, ako je verovati Aleksandru Vučiću i Miljku Radisavljeviću, označio istog tog Radeta Markovića kao podstrekača, dakle nalogodavca.

Dok se još zagrevala medijska atmosfera za konačnu obznanu na konferenciji za novinare, Informer 3. januara 2014. (preneseno u E-Biltenu UNS-a, u rubrici Vesti iz medija) objavljuje intervju sa Ljubom Milanovićem, bivšim šefom Poskoka o njegovim saznanjima iz istrage Ćuruvijinog ubistva. Milanović kazuje kako je stupio u kontakt sa Legijom da bi saslušao dva lica koja su bila na mestu Ćuruvijinog ubistva, što je rezultiralo njegovim premeštajem u odeljenje za strance i prestankom rada na ovom slučaju, zbog uznemiravanja „jedinice“. Zna se koje – jedna je „jedinica“. Milanović nadalje tvrdi da je specijalni tužilac Miljko Radisavljević javno izjavio da njegovi nalazi o ubistvu Slavka Ćuruvije nisu tačni.

Smatram važnim da se „atmosfera“ upotpuni, pa citiram delove Milanovićevog intervjua o tome kako nas paze naše bezbednosne službe, bez pretenzije da odgovorim na pitanje da li naknadne radnje prikrivanja tragova i zastrašivanja svedoka zločina protiv Ćuruvije, imaju neposredne ili posredne veze sa krunskim svedokom Legijom:

„Дакле, од састанка с двојицом Легијиних људи није било ништа?

– Ништа.

Шта се даље дешавало у истрази убиства Ћурувије?

– Долази до замене теза. Уместо да се траже убице, односно да се саслушају лица означена као помагачи или извршиоци, креће лов на човека који нам је рекао ко је био присутан када је Славко убијен. И то ми је био јасан, поуздан знак да су сазнања о овој ликвидацији тачна.

Какав лов?

– Тог човека који нам је открио детаље злочина покушали су два пута да убију. Прво је избоден у притвору, а потом је подметнут пожар у згради у којој је живео.

Да ли је неко страдао у пожару?

– Према мојим информацијама, грешком је изгорела једна трудница.

Како грешком?

– Тај човек је живео на првом спрату зграде, на вратима није била плочица с његовим презименом. У стану изнад на вратима је писало презиме идентично његовом. Нападачи су, изгледа, запалили погрешан стан.

Шта се даље дешавало с тим сведоком?

– Побегао је из земље. Игром случаја, пре неколико година срели смо се на једном шеталишту у иностранству. Рекао сам му да сам ја главни кривац за његово страдање. Одговорио је да то није истина јер је знао позадину целе приче и о свом и о мом страдању. Замислите шта би било да је друкчије резоновао?! И то све захваљујући људима, мојим колегама из МУП…“

Uprkos svemu, „gospodin Legija“ je čovek kome se veruje. Bar mu veruje deo naše javnosti, koji čita Informer, Kurir, Večernje novosti i pažljivo posmatra konferencije za medije koje prenosi javni servis. Dakle, pretežni deo javnosti. Onako kako smo naučili – nekritički, bez postavljanja nepotrebnih pitanja. Možda razlozi ovog poverenja odista leže u tome što su samo ljudi poput Legije u prilici da znaju takve zlokobne stvari kao što su okolnosti Ćuruvijinog ubistva. Slažem se – ali od onoga što oni znaju do kazivanja cele istine put je dug i zaprečen brojnim preprekama o kojima mi, obični ljudi, ne moramo znati mnogo. Ali, baš mi moramo postaviti izvesna važna pitanja, koristeći u pravu nezaobilazan – standard prosečnog čoveka.

Da li je „gospodin Legija“ verodostojan svedok, ako znamo da je o istom događaju davao različite medijske izjave, kao i da je u jednom sudskom postupku dao iskaz za koji postoji ozbiljna sumnja da je neistinit? Ko bi, zapravo, bio „gospodin Legija“ u sudskom postupku povodom ubistva Slavka Ćuruvije? On bi mogao biti samo svedok. I to posredni svedok, po čuvenju (testis de auditu), onaj koji prenosi nešto što mu je rečeno ili što je na drugi način saznao – bilo u vršenju njegove službene dužnosti, bilo van toga. U ovom slučaju, međutim, postoji i neposredni svedok, osoba koja je događaj lično videla, čula, osetila, bila povređena – Branka Prpa. Ona tvrdi da lice koje je pucalo u Slavka Ćuruviju nije bio Miroslav Kurak, tj. da ga nije prepoznala na fotografiji koja joj je pokazana (NIN br. 3290, 16.01.2014, str. 10).

I tu se vidi koliko se „gospodin Legija“ prikazuje kao nad-svedok. U emisiji Prvog programa RTS, „Da, možda ne“, 16. januara 2014, Veran Matić, predsednik ad hoc komisije za istraživanje ubistva novinara, kao odgovor na pitanje voditeljke o tome da Branka Prpa tvrdi da Kurak nije bila osoba koja je pucala na Ćuruviju, možda i nesvesno pokazuje različit odnos prema svedoku Legija i svedoku Prpa, jer samo za potonju kazuje da je ona svedok i da će sud ocenjivati njen iskaz. A iskaz „gospodina Legije“? E, pa izgleda da on nije podložan ičijem ocenjivanju, izgleda da smo odista dobili naslednog krunskog svedoka, čija se ne poriče, jer nema te post-petooktobarske vlasti u Srbiji koja se nije potrudila da ostavi takvu sliku o Legijinim svedočkim sposobnostima, s tim što se u jednom vremenu (2008-2012, tj. za vreme Tadićevog drugog mandata), ovim pitanjem, bar javno, uopšte nije bavila.

Za sada, jedino Vuk Drašković iskazuje sumnju u to da je Legija odista ključni svedok: „Nije on ključni svedok, on je ključno suvišan svedok, možda i svedok koji je deo nekakvog plana opstrukcije i bacanja senke na istragu“, rekao je Drašković gostujući u Dnevniku RTS 16. januara 2014. Istovremeno, Drašković daje punu podršku Vučiću, zbog iskazane političke volje, tvrdeći da je on stao na kraj opstrukciji istrage koja je poticala od policije i tužilaštva.

I tako dolazimo i do pravnih pitanja.

Kakva je uloga organa gonjenja, na prvom mestu specijalnog Tužioca za organizovani kriminal? Ako ga posmatramo kao jednu od personae dramatis u igrokazu „Konferencija za medije“, poslužiću se rečima D. Petrovića (Danas, 16.01.2014, kolumna Žvaka u pepeljari,str. 5): Legija, poput Svetlane Ražnatović peva pro bono, a kao predgrupa nastupa Miljko Radisavljević – označavajući time precizno ulogu organa gonjenja u medijskom „konačnom rešenju“ jednog kriminalnog dela.

Gledano čisto pravno, Radisavljević već sad ima bar tri ozbiljna problema.

Ako je verovati izveštavanju RTS, on je na konferenciji za novinare doslovce potvrdio da su „danas kao izvršioci ubistva uhapšeni Milan Radonjić i Ratko Romić“, što otvara pitanje kršenja prezumpcije nevinosti. Prema praksi Evropskog suda za ljudska prava, ovakav iskaz se ne oprašta nekom ko je javni tužilac. To će dobro znati svaki advokat mogućih okrivljenih. Bez obzira na poželjnu dramatiku prezentacije, javni tužilac mora da pazi na svaku svoju reč, pa je moralo biti rečeno da su navedeni uhapšeni kao osumnjičeni za ubistvo. Ozbiljno vođen tužilački postupak i svaki tužilački iskaz u jednom važnom slučaju kao što je ovaj, zahteva da se prednost da preciznosti nad dramatikom.

Nije poželjno da se nad jednom ovakvom pravnom stvari nadviju bilo kakve senke loše vođene procedure. Ne treba zaboraviti da je danas zatureni savetnik predsednika Republike, Oliver Antić, uspeo da se u aferi Indeks oslobodi nadležnosti javnog tužioca u Smederevu i „pređe“ u nadležnost javnog tužioca u Beogradu, upravo zahvaljujući navodnoj povredi prezumpcije nevinosti (u odnosu na Radisavljevićevu retoriku, više nego benignoj), a beogradski tužilac je iz nepoznatih razloga odustao od krivičnog gonjenja. Uostalom, o tome sam davno pisala upravo na sajtu Peščanika u tekstu Antić vs. Antić.

Budući da je – svesno ili nesvesno – a zarad dramatike umesto preciznosti, sam označio „gospodina Legiju“ kao ključnog svedoka, Radisavljević će imati i problem dokazivanja, vezan za Kuraka, kome će možda biti suđeno u odsustvu, a možda uopšte neće, s obzirom na već sada obelodanjene različite iskaze Legije i Branke Prpa.

Najzad, ako ustraje na Legiji, Radisavljević će se neminovno, i to na suđenju, suočiti sa njegovom motivacijom za davanje novog iskaza. Bez obzira na dva druga svedoka koja su pominjana na konferenciji za novinare.

I tužilac i sud (jer tužilačka istraga je uvedena tek 2011) mogli bi se suočiti sa posledicama, blago da kažem, dugog trajanja neizvesnosti o tome ko je odgovoran za ubistvo Slavka Ćuruvije. Otromboljeno pravosuđe Srbije do sada se nije trglo, iako je Ustavni sud nedavno, povodom ubistva dvojice gardista u kasarni na Topčideru, utvrdio povredu prava na život i prihvatilo koncept procesnog prava na život Evropskog suda za ljudska prava, usvajajući ustavne žalbe roditelja gardista. Pravo na istu takvu ustavnu žalbu imaju porodica i životna saputnica Slavka Ćuruvije. Bilo bi dobro da se sve odgovornosti utvrde. Jer, pravosuđe ne sme čekati ma čiju političku volju. Ono mora bar da ostavi utisak kakvog takvog nezavisnog pravnog života u ovoj zemlji.

Obema organizacijama novinara mora se odati priznanje što nisu dozvolila da se ubistvo Slavka Ćuruvije zaboravi. Sudije i javni tužioci su, nažalost, zaboravili krajnje sumnjivu smrt, a verovatno upravo ubistvo njihovog kolege Nebojše Simeunovića. Podsećam – sudija Simeunović je nestao 6. novembra 2000, a njegovo telo je pronađeno 3. decembra te godine. Njega pominje samo njegova sestra, uporno tvrdeći da ga je otela i ubila Služba državne bezbednosti. O ovoj smrti istrajno se ćuti u pravosuđu Srbije.

Predlažem sudijama i javnim tužiocima da 6. novembar ustanove kao dan sudijske nezavisnosti i da se, bar jednom godišnje, usprave i zapitaju dokle će pristajati da budupredgrupa političarima i naslednim krunskim svedocima.

Peščanik.net, 17.01.2014.

Srodni link: Dejan Ilić – Srbija u kontinuitetu

         

Sindikalno i političko delovanje

Stefan Aleksić | 18/01/2014

U sporu sa Mišom Brkićem koji se odvija već nekoliko nedelja, našla se i jedna tačka oko koje na prvi pogled nemamo previše nedoumica. Sindikalno delovanje u Srbiji jesteneadekvatno. I pored toga što sindikata ima manje^[1] nego što obično navode oni koji seire nad radničkim pravima, oni u poslednjih dvadeset godina nisu ispunili ni delić onoga što im je osnovni zadatak.

Ono što mene buni je Brkićev lament nad sindikatima. Jer kada čitate njegove tekstove imate utisak da cela Srbija vrvi od spoticača novog zakona i ekonomskog napretka koji on navodno donosi. I autor kao avangardu spoticanja ističe sindikate. Time Brkić samog sebe, ukratko, stavlja u paradoksalan položaj: sindikati bi trebalo da mu, po logici sopstvenog stava, smetaju ali on se i pored toga žali na njihovu slabost. Jer notorna je činjenica da neaktivnost sindikata najviše ide na ruku onima koji su za ukidanje elementarnih radničkih prava.

Paradoks u koji je Brkić upao nije specifičan za njega: od iste boljke pati, ukratko, većina onih koji se zalažu za mere koje će radnicima smanjiti prava da bi se poslodavcima povećao profit. Iz neočekivanog lamenta nad sindikalnim delovanjem onih koji se zalažu za deregulaciju tržišta, dakle za brisanje svih posrednika između radnika i poslodavca,^[2] vidi se krajnji paradoks ovih libertarijanaca koji slobodu poistovećuju sa deregulacijom tržišta (prvenstveno tržišta rada).^[3] Jer nešto je tu nelogično: liberali pozivaju na kolektivni dogovor, dok u isto vreme tvrde da je kolektiv nekakva zastarela kategorija, koju što pre treba baciti u zapećak istorije, jer postojimo samo kao ekonomske individue, čiji (ponovo ekonomski) uspeh ne zavisi ni od koga drugog, a ponajmanje od nekakvog „kolektiva“. Paradoks će, međutim, postati razumljiv ukoliko se setimo da se iza kolektivnih interesa kriju neki partikularni i to interesi krupnog, nužno spekulativnog kapitala.

Postoji strukturalna nejednakost između radnika i preduzetnika: prvi na svojoj strani nemaju nikoga, dok drugi imaju ekskluzivnog nosioca sile: državu. Ukratko, u državi koja je sebe stavila u službu kapitala, poslodavci mogu da implementiraju kakav god žele zakon, a u eventualnim “pregovorima” radnici će biti svedeni na ulogu ikebane. Pogledajmo način na koji se donosi novi zakon o radu. Javna rasprava je trebalo da bude više nego simbolična predstava za javnost, ali ni kao takva nije dozvoljena. Poslodavci (u kojima bismo, da bolje pogledamo, možda mogli da prepoznamo iste onakve hohštaplere kakve Brkić prepoznaje u sindikalistima) i država su doneli zakon koji će za unapred preglasanu treću stranu biti poguban. Pozvati tu stranu na dijalog je besmisleno, a učestvovati u takvim trojnim razgovorima za sindikate bi bilo kao učešće u razgovorima u kojima su se dve strane dogovorile da treća mora biti ubijena, ali se rasprava organizuje da bi se ravnopravno razgovaralo o metodu izvršenja kazne.

Sindikati nisu podbacili kada je došlo do javne rasprave, već onda kada su dozvolili da do ovakvog predloga uopšte dođe. Time je, usput, uspela i državna korupcija sindikata o kojoj Brkić govori i koja je jedan od ključnih komponenti dvadeset pet godina starog projekta pljačke društvene imovine.

Sindikati kao politički subjekti

Sindikati su serijski propuštali prilike za delovanje: kada su, namesto da se usprotive vladajućem oduševljenju skorim ratovima, devedesetih organizovali prevoz dobrovoljaca na front; kada su, namesto delovanja protiv Miloševića i njegovih četrdeset razbojnika, odlučili da deluju u pravcu njegovog ustoličenja; kada su dozvolili da se raspadne Jugoslavija; sve su to samo rani primeri sindikalne propasti.

Jedan od retkih momenata kada je, po mom mišljenju, sindikat delovao ozbiljno je kada je organizovan štrajk 2000, koji je doveo do smene Miloševića i to bi trebalo da nam bude nauk: sindikati svoj uticaj imaju (ili ga nemaju) kao politički subjekti. I upravo je od države organizovano svođenje sindikata na dilere polutki bilo ključno za ukidanje njihovog političkog potencijal i političke moći. A u krajnjem slučaju i opasne ali neophodne ratobornosti, jer prava koja nismo spremni da branimo i silom, oduzeće nam prvi koji se osmeli da nam ih silom uzme.

Danas je glavna strategija tog oduzimanja moći uvijanje partikularnih interesa u „kolektivne“. Zadatak sindikata je da kažu da interesi kapitala nisu interesi radnika. I tu dolazimo do ključne tačke: ekonomsko pitanje je političko – koliko god nam eksploataciju koja se nalazi u srcu kapitalizma predstavljali kao neizbežnu i nadpolitičku.

Peščanik.net, 18.01.2014.

Srodni linkovi:

Novi plamen – Dušebrižništvo Miše Brkića

Srećko Mihailović – Ode Miša Brkić u ministre

Miša Brkić – Kriza sindikalne industrije

———–    

1. Broj od 24 hiljade kojim se razbacuje naokolo je broj registracija sindikata, što podrazumeva i podružnice i centrale i nepostojeće sindikate i ko zna šta još. Sindikataima znatno manje. Ispostavilo se da je upravo zakonski definisana obaveza prijavljivanja sindikata učinila da ih, na papiru, bude ovoliko. Razjedinjenost sindikata je, vidimo, posledica zakonske regulative. Dakle, državni projekat. ↑
2. Dok je na strani drugog „samo“ država kao mehanizam preraspodele u novoj akumulaciji kapitala, na strani prvog ne bi trebalo da bude nikog. Jednakost. ↑
3. A to je, usput, i najvažniji deo tržišta: rad je jedina nezamenjiva roba. ↑

         

Vučko sa Wall Streeta

Zašto se zločin isplati

Piše: Andrej Nikolaidis

Izvor: www.slate.com/

Umjesto „neka najbolji pobijedi“, igra je takva da u njoj uvijek pobjeđuje najgori. Želite učestvovati u njoj? Onda se bolje pobrinite da budete smeće smeća, neopjevana hulja, ništarija iz roda ništarija, budite sigurni da ste spremni gaziti po ljudima čije ste živote uništili, budite sigurni da u vama nema traga sućuti, mrve odgovornosti niti trunke časti - jer ćete u suprotnom izgubiti. To je stvarni socijalni darvinizam

Photo: Stock

Uskoro će navršiti punih trideset godina od otvaranja Olimpijade u Sarajevu. Taj događaj je predstavljao simbolički vrhunac Bosne i Hercegovine i Jugoslavije. Koja, opet, predstavlja apsolutni vrhunac svakog od ovdašnjih naroda koji će svoju budućnost provesti u uzaludnim pokušajima da dosegnu ono što je izgubljeno u plamenu.

U vrijeme dok je bosanskim planinama vladao Vučko, maskota Olimpijade u Sarajevu...  U to vrijeme, Jordan Belfort (dolazim u iskušenje reći berzanski prevarant - ali zar berza nije legalni, institucionalizovani kriminal, i to ne bilo kakav, nego kriminal koji stoji u samoj srži svjetskog sistema, kriminal čijim je potrebama ovaj svijet prilagođen, kriminal čije je ovaj svijet vlasništvo?), antijunak Scorseseovog filma Vuk sa Wall Streeta, još uvijek je student. 

Neću vam prepričavati Belfortov život niti Scorseseov film – pogledajte ga, dobar je. Film, ne život.

Reći ću vam tek ovo: Belfortov život i Scorseseov film nude nekoliko nekonvencionalnih, no utoliko zanimljivijih pouka.

Pobjeđuje najgori

Znate onu priču o tome kako je slobodno tržište svemoćan sistem (auto)regulacije, u kojem preživljavaju najposobniji i bogatstvo stiču najodlučniji i najinventivniji? Zaboravite na to. Belfort i drugovi obogatili su se ne zato što su bili sposobniji, nego prosto zato što su bili bezobzirniji od drugih.

Umjesto „neka najbolji pobijedi“, igra je takva da u njoj uvijek pobjeđuje najgori. Želite učestvovati u njoj? Onda se bolje pobrinite da budete smeće smeća, neopjevana hulja, ništarija iz roda ništarija, budite sigurni da ste spremni gaziti po ljudima čije ste živote uništili, budite sigurni da u vama nema traga sućuti, mrve odgovornosti niti trunke časti - jer ćete u suprotnom izgubiti. To je stvarni socijalni darvinizam.

Njihovo survival of the fittest zapravo znači survival of the filthiest.

I vas su učili da se zločin ne isplati? Belfortu se itekako isplatio. U svojim prevarama obrnuo je više od milijardu dolara. Ojadio je brojne ljude, čijim je životnim ušteđevinama plaćao prostitutke i šlepere droge koje je progutao i ušmrkao na bizarnim zabavama koje je volio organizovati. Višak je ulagao u nekretnine i jahte, a zalihe za crne dane slagao u švajcarskoj banci.  

Izvor: amazonaws.com

Onda je, kao, djelovala pravna država. Onda je, kao, pravda došla po svoje. Jordan Belfort je odslužio cijela 22 mjeseca u zatvoru gdje je, kako vidimo u filmu, uživao kao u kantri klubu. Po izlasku iz zatvora, nastavio je mlatiti pare.

Napisao je biografiju, koja je postala bestseler. Samo na ime autorskih prava od producenata Scorseseovog filma dobio je preko 940 hiljada dolara. Drži odlično posjećena javna predavanja, jer je svijet pun ljudi koji drže da se od njega ima šta naučiti. Živi u Australiji – lijepa zemlja, ugodna klima. Presudom od prije deceniju i po naloženo mu je da žrtvama svojih prevara vrati 110,4 miliona dolara.

Do sada im je vratio 11.6 miliona. Ovim tempom isplate, neće proći ni još 150 godina a Belfort će žrtvama vratiti ono što je opljačkao. Optimisti valjda misle na to kada kažu da je pravda spora, ali dostižna.

U našem svijetu, onom u kojem je održana Olimpijada, svijetu za koji će nam kasnije reći da je bio neodrživ, da je bio iluzija i nerealan, svijetu koji će nepunih deset godina kasnije odnijeti bujica krvi i na njegovo mjesto donijeti svijet slobodnog tržišta, realizma, pragmatizma i održivog razvoja, u tom svijetu, ondašnjem, pljačka nije bila legalna. Biće da je zato taj svijet i propao. Kao što rekoh: survival of the filthiest, baby....

Kada bi, u dane kada bi pljačka i prevara naročito dobro išle, Belfort po završetku radnog vremena svojim lopovima u skupim odijelima objavio koliko su ukrali tog dana, čitav se sprat otmjene zgrade na Wall Streetu, u kojem je bio smješten njegov classy ured, pretvarao u divljinu kojom je odjekivalo zavijanje vukova. Okupljen oko predvodnika,  čopor sa Wall Streeta u transu je ponavljao Belfortov nadimak: Wolfy, Vučko.

Douglas u Sarajevu

Moguće je da griješim u detaljima, no priča koju ću vam pripovijedati, čak i ukoliko nije posve tačna, jeste posve istinita.

Nekakav je nesretni čovjek, konobar, tokom Olimpijade, u nekoj sarajevskoj kafani, čini mi se Kirku Douglasu, pokušao naplatiti više nego što je iznosio račun. Neko od domaćina iz Douglasove pratnje to je primijetio. Svi su mediji sutra brujali o konobaru koji je obrukao čitavu zemlju. Konobar je, rečeno je, nepromišljenim i za naš narod svakako nekarakterističnim gestom umalo pokvario sjajan dojam o našoj gostoljubivosti i bezgrešnosti. Srećom: revnosni domaćini su teroristički napad na džep slavnog gosta otkrili i osujetili. Sve se završilo dobro, zlikovac je javno žigosan i ponižen.

Jugoslavija je bila zemlja iz bajki, čiji su se građani bacali pred metke da zaštite strane diplomate, zemlja čiji građani nisu krali. Barem ne u zvaničnoj verziji priče. Douglasov konobar je bio bora na savršenom licu te zemlje. Ta bora je hitno prekrivena puderom – najbolji majstori šminke bacili su se na posao pa je lice zemlje uskoro opet bilo savršeno bijelo i glatko. Kao u mrtvaca.

A sjećate li se one jugoslovenske urbane legende – svako je biće čulo neku verziju te priče – o tihom i povučenom radniku, dobrom čovjeku, koji je jednoga dana na izlazu iz fabrike pretresen, pa je otkriveno da je iz pogona zdipio neki alat i pokušao ga iznijeti u unutrašnjem džepu jakne. Radnik je kažnjen, ali ne i otpušten. Na poslu, međutim, nije ostao dugo. Nije prošla nedjelja dana, a ljudi koji su na poslu ćutke prolazili pored njega, a iza njegovih leđa, naglas, sa strašću sa kakvom se pripovijeda samo o tuđoj sramoti i nesreći, širili glas o nečuvenoj krađi – nije prošla nedjelja, a isti ti ljudi stajali su kraj njegovog groba, u koji je dobri čovjek i na djelu uhvaćeni lopov utekao od stida i prezira.

Belfortovi fanovi

Jordan Belfort, kojega i danas od milja zovu Vučko, ima fanove širom svijeta.

Jedan od njih, pod imenom James8888, ovako opisuje Vučkov seminar: „Prošao sam čitavu Jordanovu obuku i poslao 40 mojih prodavaca da prođu isto... Po mom iskustvu, ne postoji bolji sistem prodaje i ubjeđivanja od njegovog. Jordanovi sistemi i standardi su potpuno transformisali našu kompaniju. Pređite svaku daljinu, preplivajte svaku rijeku, popnite se na svaku planinu, samo da biste i vi prošli Jordanovu obuku“.

Photo: lupiga.com

Shangri La iz Sydneya veli ovako: „Nakon što sam pročitao njegove knjige, bio sam uzbuđen što ću tog čovjeka sresti uživo – i nije me razočarao! Njegova energija drži vas prikovanim za sve što kaže, a vjerujte mi – ono što on ima reći želite čuti“.


Jordan Belfort, Vučko sa Wall Streeta, slavan je, uspješan i slobodan čovjek.

Neke stvari se ipak nisu promijenile. Za razliku od berzanskih špekulacija, koje u benignoj formi bez novca ostavljaju naivne a pohlepne takozvane obične ljude, u malignoj ruše ekonomije čitavih država, Grčke na primjer, a u terminalnoj fazi izazivaju ratove i preko MMF-a i Svjetske banke diriguju tranzicijom u sprženim zemljama, krađa šarafcigera iz fabrike i dalje je nelegalna.

*Tekst prenosimo sa prijateljskog sajta Al Jazeera Balkans uz dozvolu autora

 Podeli:  Facebook |   

O ljudskoj gluposti nepresušnoj

Život u ukletoj kući

Cvijeće zla raste iz gnoja ljudske gluposti

Piše: Andrej Nikolaidis

Veličina slova:  

Photo: www.behance.net

Pitam se: ne držite li i vi kako je duboko uznemirujuća misao da je blago onima siromašnima duhom, jer njihovo je carstvo nebesko? Da im to, ipak, nije puno? Jer svijet ovozemaljski očito je carstvo glupana, pa zar je nužno dati im i onaj svijet? Moraju li glupani čovjeka unesrećenog, trajno hendikepiranog prisustvom duha i pameti, zlostavljati i nakon smrti? Nije li barem smrt mogla biti sklonište od ljudske gluposti? A, ne: nakon što su ga glupani čitavog života zlostavljali, čovjek umre i shvati da ovozemaljski princip vladavine najgorih važi i na onom svijetu

Photo: Stock

Savjet Evrope nedavno je od Crne Gore zatražio da suzbije nesrazmjeru između broja novorođene muške i ženske djece, javio je Radio Slobodna Evropa.

Crna Gora, izgleda, spada u zemlje u kojima se rađa najviše muške djece – značajno više nego u ostatku svijeta. Ali to nije zato što “Crnogorac umije napraviti sina”, nego zato što se majke, pod pritiskom sredine, odlučuju na prekid trudnoće kada se utvrdi da je dijete ženskog pola.

Što reče Brando u Apokalipsi danas: horror, horror, horror.



TENKOVI NA ULICAMA DŽORDŽIJE



Živiš u Crnoj Gori, a kao da živiš u ukletoj kući, kao da živiš okružen silama koje ne vidiš i ne čuješ, jer su skrivene, no zbog toga ne manje djelatne, silama koje preuzimaju vlast kada padne mrak, silama koje, zapravo, tom kućom vladaju.

Silama koje noću izlaze iz zidova, iz supruga, iz susjeda, iz svekrva, pa mladim majkama na uho saopštavaju da od njih žele muško dijete, da se djevojčice bolje rješiti, da koliko sutra ionako mora nastaviti “raditi na sinu”, jer za nju neće biti spokoja dok Sili ne prinese muško dijete.

Ko će razdvojiti zlo od gluposti, kada crno cvijeće zla raste iz gnoja ljudske gluposti i neznanja?

Glupost, dakako, nije ekskluzivno ovdašnja. Ne poznaje ona državne granice, vjere, rase, nema za nju jezičke barijere. Prije nekoliko godina zabilježio sam lijep primjer njene univerzalnosti. Izvjesna Jessica B. javila se na Yahoo Answers servis i postavila pitanje koje je muči. Sve je počelo nesretnom činjenicom da se ime američke države Džordžije i od strane Rusije napadnute države Gruzije na engleskom pišu isto: Georgia.

Photo: Denis Butorac

Draga južnjačka djevojka, čiji je mozak prohujao s vihorom, čiji su problemi sa pravopisom, geografijom i logikom bili veći od problema koje je Tbilisi tada imao sa Moskvom, napisala je da je na vijestima čula da je Rusija izvršila agresiju na njenu državu. U dirljivom, kratkom javljanju ukrašenom sa nekoliko pravopisnih grešaka u svakoj napisanoj riječi, Jessica je rekla kako ona, iako živi u Georgiai “nigdje (ili valjan prevod njenog “no where” glasi “ni gdje”) ne vidi Rusiju”. Ni gdje, veli, ni zvuka od Rusije, a “oni kažu da su tu tenkovi, na ulicama”. Pa pita, na svom krasnom engleskom: “Trebam li biti zabrinuta?”.

Administrator, naučen da je mušterija uvijek u pravu, odgovara ozbiljno i precizno, kao da se ništa neobično nije desilo, kao da Yahoo Answers nije upravo udario cunami ljudske gluposti, nastao nakon razornog potresa mozga, a epicentrom u Georgiai. Administrator joj kratko odgovori da ona živi u američkoj državi Georgia, a da se napadnuta Georgia, u kojoj ne žive Amerikanci, nego druga nacija, nalazi na drugom kraju svijeta.

Smiješno je kada Jessica u svojoj gluposti viri kroz svoj prozor u Georgai i čeka ruske tenkove… No ništa više nije smiješno kada zbog gluposti sve sile johnova i jessica američki dronovi ubijaju djecu u malim zemljama na drugom kraju svijeta, za koje johnovi i jessice nikada nisu čuli, ali znaju da predstavljaju opasnost za njih i njihove čestite porodice, zbog čega drže kako američka vojska ima pravo i dužnost bombardovati ih.



SREĆA MEĐED RODITELJA



Nego, hajdemo natrag, u naše pasivne krajeve… Znate ono kada roditelji buduće djevojčice, dok iščekuju njeno rođenje, govore kako je “bolje da bude lijepa nego pametna”? Izgleda da za ovdašnjeg međed-roditelja nema veće sreće nego da rode glupana.



Ne jednom sam, u kraju gdje živim, okružen ljudima prepoznatljivim po svojoj pragmatičnosti, čuo kako se trudnice Bogu mole da njihovo dijete ni po čemu ne bude izuzetno; da ga Bog ne nagrdi nekim darom. Mole se da ga ni po čemu ne učini različitim od ostalih ljudi, tako da život može provesti spokojno, kao svi ostali ljudi, što bi se reklo.



Veliki je Bog: obično ih čuje i usliši im molitve. Djeluje šašavo: “Bog me je čuo, dijete mi nije ni lijepo ni pametno”, ali od gluposti još nikoga nije zaboljela glava. Ja sam iz Bosne, mi smo, eto, malo sporiji, trebalo mi je vremena da shvatim, ali u pitanju je gola mudrost ljudska: mudrost krda, ali ipak mudrost. Vuk će, upadne li u stado, pojesti najveću ovcu. Sprema li se ražanj, na njemu će završiti najnaočitije jagnje. Pravi li se kakvom posebnom prilikom supa, u lonac će najglasniji pijetao. Spaljuju li gdje knjige, spaliće najumnije. Razapinju li gdje koga, masa će tražiti glavu najboljih od ljudi.

Photo: poz.com

Pitam se: ne držite li i vi kako je duboko uznemirujuća misao da je blago onima siromašnima duhom, jer njihovo je carstvo nebesko? Da im to, ipak, nije puno? Jer svijet ovozemaljski očito je carstvo glupana, pa zar je nužno dati im i onaj svijet? Moraju li glupani čovjeka unesrećenog, trajno hendikepiranog prisustvom duha i pameti, zlostavljati i nakon smrti? Nije li barem smrt mogla biti sklonište od ljudske gluposti? A, ne: nakon što su ga glupani čitavog života zlostavljali, čovjek umre i shvati da ovozemaljski princip vladavine najgorih važi i na onom svijetu.   



DIVAN JE NJEGOV BOG



Swedenborg, ako dobro pamtim, na jednom mjestu opisuje susret sa čovjekom koji je čitav život živio po najstrožim hrišćanskim načelima, a ipak završio u Paklu. Sve poštovao, sve postio, sve slavio, sve slušao, pa ipak ga poslalo u vječni plamen.



Zašto? Zato što je, brate, bio glup. Zato što se nikada nije pitao ni kako ni zašto; zato što je uvijek išao najlakšim putem, poslušno i bez pitanja, računajući da će tako sigurno dospjeti u Raj. Ali Raj nije za ovce, nego za ljude. Swedenborgov Bog ga je stoga kaznio. I neka je: dao mu je um, a ovaj ga je odbacio, računajući da mu je bolje bez njega. Divna je Swedenborgova poruka, divan je njegov Bog: ako samo slušaš, a ne pitaš, ako se Boga samo bojiš i pred njim klečiš, nije za tebe Raj.

Dakako, moguće je da pogrešno razumijem značenje poruke o blagoslovenosti siromašnih duhom. Moguće da je to poziv za odustajanje od taštine koja nije strana onima koji bi da promišljaju svijet, da ga razumiju; moguće da ona znači poziv za odustajanje od ovog svijeta. Mnogi bi nam teolog, uostalom, tako rekao.



To je, onda, radosna vijest za mene, jer znači da sam sve pogrešno razumio, a pogrešno sam razumio zato što sam glup. U tom slučaju, preostaje mi samo da odahnem i da se unaprijed radujem času kada ću preuzeti svoj plac u nebeskom carstvu.



*Tekst prenosimo sa prijateljskog Žurnala

Novi iskorak

http://e-posavina.com/

Što je ostalo od velike Srbije

• Nedjelja, 22 Prosinac 2013 00:00
• Napisao/la Super User

• Kategorija: Urednikov izbor
•  Ispis 
• E-mail

Stroj je sklopljen i programiran u Beogradu, odakle se njime i upravlja. Republika Srpska nikada nije bila, niti će to biti, autonomni projekat bosanskih Srba. Ona je dio projekta srpske nacionalističke elite, koja je živa, zdrava, nerazmontirana, na vlasti i više nego operativna – u punom pogonu, dapače. Paralelno sa ideološkim inžinjeringom legitimizacije RS-a, koji je opisao Kazaz, odvija se brutalna delegitimizacija crnogorske nezavisnosti. 

U Verhoevenovom (briljantnom) filmu Starship Troopers postoji scena u kojoj, na tvrdnju učenika da „nasilje nikada nije riješilo ništa“, učitelj odgovara: „Reci to stanovnicima Hirošime i Nagasakija“.

Tako na tvrdnju da Republika Srpska nema budućnost, jer je nastala na genocidu, mora se odgovoriti: recite to američkim Indijancima.

Tim prije što veliko Drugo kojem se zagovornici teze o „moralnoj nemogućnosti“ opstanka Republike Srpske obraćaju, veliko Drugo od kojega očekuju da u ime etičkih principa ukine na-genocidu-utemeljeno (Zapad, dakle) svoju moć duguje, između ostalog, ako ne i prije svega, neprekidnom nizu zločina. Kako je to primijetio još Walter Benjamin, svaki spomenik kulture ujedno je i spomenik barbarstva. Svaka piramida značila je brutalnu eksploataciju hiljada ljudi koji su je zidali. Svaki toranj Pariza podignut je na kostima francuskih vojnika koji su otimali blago potrebno za njihovu izgradnju, kao i onih neprijateljskih, koji su ih u tome pokušali spriječiti. Da li bi španske katedrale bile tako monumentalne a njujorški skyscraperi tako nadrkani da u obje Amerike najprije nije izvršen genocid, potom pljačka, zatim ideološko peglanje i facelifting monstruma, sve dok zločin nije postao konstitutivan, samopodrazumijevajući i, konačno, nedodirljiv?

Civilizacije počivaju na barbarstvu: mir i blagostanje u centru znači pakao za one na periferiji i van granica civilizacije. Otud je civilizacija, sa uređenom državom kao jednim od vrhunskih postignuća, totalna instrumentalizacija hipokrizije. Da ne bih bio pogrešno shvaćen: ja nisam ni za kakav povratak „u prirodno stanje“, nikakvo uspostavljanje „pokidanih veza između čovjeka i prirode“. Samo to ne! Moj problem sa našom civilizacijom je u tome što u njoj ima previše prirode. Republika Srpska, hoću reći, nije nikakva neprirodna tvorevina: nažalost, vrlo je prirodna, kao i način na koji je stvorena. Utoliko je i odvratnija.

Prisjetimo se ovdje kako su lešinari koji su kružili nad truplom Jugoslavije tu državu nazivali neprirodnom tvorevinom. Ona je to i bila. Upravo u tome je i bila njena veličina. Kao što je i veličina komunističkog projekta upravo u tome što je, za razliku od kapitalizma, posve neprirodan.

Šta bi u BiH slučaju bio istinski civlizacijski iskorak? Očito da globalne, naddržavne i nadnacionalne institucije pravdu pretpostave pragmi, etiku koristi, pa sprovedu ukidanje, ako je potrebno i nasilno, Republike Srpske. Bez brige, slavljenici, to se neće desiti. Tu granicu zapadna civilizacija neće preći. U tom smislu je tačna tvrdnja koju vole ponavljati srpski lideri: da su oni nepriznati i nevoljeni graničari zapada, oni koji civilizaciju brane od divljih hordi sa istoka. Oni, kao i hrvatski desničari, sebe vole nazivati predziđem hrišćanstva. Gotovo da je tako - s tim što se u Republici Srpskoj ne brani hrišćanstvo, nego hipokrizija i zločin kao temelj zapadne civilizacije.

Civilizacijski iskorak bio bi i da je Bole upotrijebio dinamit i puške koje je sakrio u dvorani u kojoj su glavari, duhovnici i umjetnici proslavljali dvadesetogodišnjicu postojanja RS. Da je Bole, recimo, nezadovoljni radnik, koji je shvatio da su nacionalni i vjerski antagonizmi samo maska pod kojom elita skriva temeljni antagonizam svakog društva, onaj klasni. Da je Bole, recimo, rekao: jesam Srbin, ali sam i radnik, stoga ću u zrak dići one koji su me opljačkali – ne bi li to bio civilizacijski iskorak? Bila bi to, još, i poetska pravda.

Ali to je, avaj, razlika između fikcije i stvarnosti: fikcija, naime, za razliku od stvarnosti, ima smisla. Ovako, Boletu će suditi za poetsku pravdu u pokušaju.Moj prijatelj Enver Kazaz je na e-Novinama objavio izvrstan tekst o ideološkom stroju čiji je zadatak da pripremi teren za buduće proglašenje nezavisnosti Republike Srpske. Njegovom tekstu imam dodati sljedeće: za volanom stroja danas je Dodik, juče je bio Rašo, sutra će biti neko drugi.

Stroj je, međutim, sklopljen i programiran u Beogradu, odakle se njime i upravlja. Republika Srpska nikada nije bila, niti će to biti, autonomni projekat bosanskih Srba. Ona je dio projekta srpske nacionalističke elite, koja je živa, zdrava, nerazmontirana, na vlasti i više nego operativna – u punom pogonu, dapače.

Paralelno sa ideološkim inžinjeringom legitimizacije RS-a, koji je opisao Kazaz, odvija se brutalna delegitimizacija crnogorske nezavisnosti, koja se još od predreferendumskog vremena tretira kao kriminalni projekt kriminalne oligarhije. Pa stoga sa crnogorskom nezavisnošću treba učiniti ono što se i inače čini sa imovinom stečenom kriminalom: oduzeti je.

Smatrati genocid legitimnim načinom za stvaranje jedne države, a istovremeno imati pritužbe na ulogu šverca cigareta u stvaranju druge – to je cinizam impresivnih razmjera. Tim prije što nezavisna Crna Gora nije švercerski ni tajkunski, nego projekat antiratne, prozapadne manjine crnogorskog društva. Da još jednom ponovim očigledno: delegitimizacija crnogorske nezavisnosti, kao ni legitimizacija nezavisnosti Republike Srpske, nisu mogući bez aktivne i sveobuhvatne uloge Beograda.

U Crnoj Gori je dodatan problem to što Beograd instrumentalizuje pitanje korupcije, a vlast uzvraća igrom na oštrici noža: tako što, da bi izbjegla bolne antikoruptivne akcije, intrumentalizuje imperijalnu politiku Beograda. Zagovornici teze o korupciji negiraju pritisak Beograda, zagovaraju pomirenje sa četnicima, paktiraju sa Amfilohijem, dok zagovornici teze o pritisku Beograda minimiziraju pitanje korupcije. Kao i obično, nije ili-ili, nego i-i: naravno da je problem korupcija i naravno da Beograd destabilizuje. Kada bi Podgorica smanjila pljačku i pohapsila tajkunsku đubrad, pritisak Beograda time ne bi postao slabiji, ali bi svakako bio manje efikasan.

Budući da, sa jedne strane, u Njujorku Balkana, stoji jasan, precizan projekat i odlučnost, a sa druge, i u Crnoj Gori i i Bosni, konfuzija, korupcija i slabost elita, sva je prilika da će se pokazati da Dobrica Ćosić, opet, nije bio u pravu: Srbi bi ovoga puta u miru mogli dobiti ono što su izgubili u ratu.

Andrej Nikolaidis | e-novine.com