Kineski sindrom

Milutin Mitrović  03/04/2015 |

Terakota ratnik, foto: Samantha & Paul

Dobih neki dan “šerovan” intervju dr Miodraga Zeca, profesora ekonomije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, i kao što sleduje dobrim tekstovima “lajkovao” sam ga, “šerovao”, “smartfonovao”. Međutim, kako svi znamo – nobody’s perfect, a sem toga u pitanju je intervju, a ne pisani tekst, pa se lako omakne neki stereotip koji više svedoči o uvreženim shvatanjima sredine nego o poimanjima intervjuisanog. Reč je prvo o: “Imali smo sistem koji je trajao 50 godina. Privatizacija je došla jer nije bilo moguće napraviti sistem na bazi društvene svojine, zato što su ta društvena preduzeća bolovala od paradoksa da, ako radnici donose odluku o raspodeli dohotka, oni neće doneti odluku o akumulaciji, pa da to ostane i nekom drugom[1] već svi kažu: daj platu, plata je naša, i to odmah…” E, o tome bih za početak, ne tvrdeći da je neistina, nego da možda nije sasvim istina.

Prema statističkim podacima[2] “prosečna godišnja stopa društvenog proizvoda rasla je (1957-1960) 11,3%, odnosno po stanovniku 10,2%”; za desetogodište (1956-1965) prosečna stopa rasta iznosila je 9 odsto. Ustavnim zakonom iz 1953. godine uvedeno je radničko samoupravljanje, dakle najveće stope rasta BDP-a zabeležene su u početnoj fazi, pre truljenja, samoupravljanja. To koliko tačnosti radi, a znam i ja Marfijev zakon po kojem “sve što se dogodilo – moralo se dogoditi”. Da ne bi bilo da mešam pojmove, naveo bih da je inostrano kreditiranje započelo 1957. godine, ali se odvijalo na veoma niskom nivou, tako da je na kraju 1965. ukupan inostrani dug SFRJ iznosio samo 1,2 milijarde dolara.

Dakle, u početku razvoj nije bio dominatno baziran na inostranom zaduživanju, već na domaćoj akumulaciji i relativno skromnoj emisiji novca (inflaciji). Budući da sam neuspešno pokušavao da o tom razdoblju dobijem potpunije podatke, naveo bih samo da mi je kolega Aleksandar Lebl, doajen ekonomskog novinarstva, skrenuo pažnju kako je nešto kasnije, verovatno sedamdesetih godina, donet zakon o ograničavanju investicionih fondova preduzeća. Isti podatak, da je postojao takav jedinstven zakon u svetu kojim se ograničavaju, a ne stimulišu investicije, baziran na sećanju, dobio sam još od dve osobe, jedna je bivši rukovodilac u spoljno trgovinskom preduzeću tog vremena, a druga je bila pomoćnik ministra finansija. Sklon sam da verujem kako su radnici izgubili meru onda kad je država počela da im otima višak sredstava kojim su finansirali modernizaciju, izgradnju stanova, odmarališta, stipendije za nove kadrove… Nisam u prilici da istražim sam, pa eto, budući da znam profesora Zeca kao čoveka kome je više stalo do istine nego do sujete, a sujetni smo svi, možda bi neki njegov postdiplomac, jer tema nije za zanemarivanje, mogao da malo prokopa po arhivima pa činjenicama izmeni moje verovanje ili profesorov stereotip.

Drugi stereotip glasi: “U Kini se proizvode klozetske šolje, ali ne i softver za bankarske račune ili bioinženjering”. Interesantno je kako se takve stvari lako lepe i teško odlepljuju. I posle 3 ili 4 ili koliko beše mostova koje su Kinezi podigli kod nas, a njih je valjalo projektovati, statički proračunati, podići i finansirati, a za svaku od tih faza potebni su stručnjaci i softveri najsavršenijeg ranga, za nas su Kinezi još uvek samo oni sa buvljaka. Imam utisak i da masovno ne shvatamo da je Kineza poprilično više nego Srba, čak kada se uračunaju i oni iz Republike Srpske, te da je Njegoš imao dobre argumente kad je došao na ideju da lavu nije teško da izađe iz “grmena velikoga”. Nisam ni kinofil, ni sinolog, ni kinolog, ne padam ni pred njihovim kombinovanjem tržišne privrede i jednopartijskog sistema, to se u zemlji u kojoj sam tada živeo radilo pre pola veka, samo se bojim preterane lakoće zaključivanja.

Kina zaista pravi klozetske šolje, lutke, budzašto krpice, ali je lansirala i satelit sa ljudskom posadom u orbitu, a to traži fantastičnu softversku podršku, industriju i kadrove koji su u stanju da to postignu i finansije koje su u stanju da to prate. Malo-malo pa Kina ruši neki od svetskih rekorda, najčešće one koje je držala Amerika. Eto ovih dana je premašila Ameriku i po prihodima od ulaznica za bioskope,[3] a ranije, i važnije, po obimu spoljne trgovine. Ponaša se po onoj arapskoj izreci da je bolje zaraditi trgujući slamom, nego izgubiti trgujući zlatom. Profit od klozetske šolje miriše podjednako kao i onaj od bioinženjeringa.

Nemam sklonosti prema bilo kakvom nadigravanju, samo bih da informišem o kineskoj ekonomskoj ekspanziji koje smo nedovoljno svesni, jer smo minorni za njene ambicije, pa nas još nije uzela pod svoje. U Italiji koja im je posebna slabost, u toku su pregovori o kupovini kompanijePirelli – petog najvećeg proizvođača auto guma na svetu. Pirelija će Kinezi novcem, organizacijom i neiscrpnim sopstvenim tržištem nabildovati da ugrozi primat američkog Brigestone. Samo prošle godine u Italiji su Kinezi obavili šoping italijanskih kompanija vredan 6 miljardi evra. Dopada im se italijanska moda pa su kupili modnu kuću Kricia i postali 100% vlasnici; zavoleli su maslinovo ulje pa su kupili čitavu proizvođačku grupu Salov, i to 100%. Onih sa manjim kineskim udelima ima bar dvadesetak, i to čija su imena poznata u svetu.

Od prošle godine postali su najveći investitor u svetu sa 90 milijardi evra uloženih u druge zemlje, ove godine planiraju da iznos podignu na 110 milijardi, od toga 44 milijarde u Evropu, a naš kontinent je tek na trećem mestu njihovih osvajanja, posle Azije i Severne Amerike. U Kanadi su kupili čitav jedan napušteni grad – Baradian, u SAD – Waldorf Astoriu, u Londonu preduzeća za distribuciju pijaće vode, zatim evropsku kompaniju koja kontroliše TV prava za prenošenje fudbalskih utakmica, u Madridu – Atletico, u Sidneju hotel Sheraton, u Sudanu naftne izvore, u Grčkoj im je luka Pirej pala za oko, Grci se nećkaju ali će ih besparica naterati da prodaju… spisak je daleko, daleko duži. Da bi se takvi poslovi pravili valja posedovati novac, stručne kadrove, banke sa sve softverima, i mnogo šta drugo.

Nema se prostora za mnogo priče, pa ću samo nabrojati šta se zbiva u sferi finansija te zemlje. Kinesko tržište novca je po veličini drugo u svetu, odmah posle američkog. Danas se na njemu kotira 2.600 kompanija ukupne kapitalizacije od 6,8 hiljada milijardi dolara. Berza u Luksemburgu je emitovala obveznice u reminbijima (juan), čime kineski novac postaje svetski monetarni akter. Tokom prošle godine u Kini je započeo transfer fondova i usmeravanja novca iz shadow bankingindustrije na berzu, što se očekuje da će dati novi zamah finansijskih aktivnosti. Da bi smanjila unutrašnje zaduživanje, kineska vlada je predvidela sopstveni quantitative easing (otkup dugova preduzeća) u vrednosti od 100 milijardi dolara. Pritom je kineski spoljni dug od 20 odsto BDP-a “Holivud” za evropskih 90 odsto, američkih 105 odsto i japanskih 250 odsto. Namerno ne nabrajam evropske najveće pojedinačne dužnike, jer Kina se poredi sa celim kontinentom. I još, prema ocenama svetskih agencija, Kini ne preti nikakav finansijski balon. Za takve razultate potrebna je stabilna politika, stručni kadrovi i prateći softveri, dakako.

Štaviše, Kina se osetila dovoljno jakom da prekine dominaciju Amerike u svetskim finansijskim institucijama (MMF i Svetska banka) te je 2013. godine inicirala akciju za osnivanje Azijske infrastrukturne investicione banke (AIIB). Ta banka bi trebalo da bude konkurencija MMF-u, Svetskoj banci i Azijskoj banci za razvoj, u kojoj opet vlada isti zapadni blok (Japan 15,67 odsto, USA 15,56 odsto, Australija 5,81 odsto – dovoljno da oni odlučuju ko je podoban da dobije kredite). U AIIB prava glasanja stiču se na osnovu veličine BDP-a zemlje članice. Tako je Kina u startu stekla udeo od 60 odsto[4] što je neuporedivo sa samo 4,9 odsto koliko ima u Svetskoj banci.

Uza sve političke prizvuke, potez sa AIIB je pokazao i izvrsna poslovna svojstva. Punopravno članstvo u banci do sada je obezbedilo 26 zemalja regiona, 21 zemlja je pristupila uz izvesne uslove, a 7 zemalja van regiona[5] koje su pristupile od početka ove godine izazvale su žestoku reakciju Amerike, čijoj je dominaciji nanesen još jedan udarac i to najsuroviji – finansijski. Najbolnije je doživljeno pristupanje Britanije, koja je uvek tretirana kao jedna od zvezdica na ponositoj stars and stripes američkoj zastavi. Novac u današnjem svetu očito ima veću privlačnu snagu od “vekovnog prijateljstva” i sličnih floskula. Deluje pomalo jadno tvdnja predsednika Obame da bi “banka pod uticajem Pekinga mogla pri odobravanju kredita da ne poštuje standarde zaštite okoline, prava zaposlenih i transparentnost”, što kao MMF i Svetska banka poštuju.

Postoji, kažu, izreka u Aziji koja približno glasi: “Ume s novcem kao Kinez”. Činjenica je da nigde u svetu na nivou kineskog prosečnog dohotka nema toliko individualnih vlasnika akcija. U pitanju je strast prema sticanju novca, ali mora postojati i poverenje u stabilnost uslova i sposobnost aktera – što je za poslovni svet najvažnije. Broj zemalja koje hrle u AIIB svedoči da Kina postaje privlačna, pa čak i nada za neke da će ih izvući iz siromaštva. Njen vek je počeo!

Vredi li se praviti nezainteresovanim pred činjenicama? Može se i to, ali sve ima cenu. Ponavlja se ono što se zbivalo sa krizom – koja je izbila, a da kao niko nije imao pojma da se približava. Neistina dakako, a jedan beogradski ekonomista na glasu i promoter srpske “Neolib” pilule za sve boljke, još uvek uz pomoć semantičkih trakalica dokazuje da krize nema. Po njemu nikada je nije ni bilo. To što je od 2008. “spaljeno” hiljade milijardi dolara i evra, što je na milione ljudi ostalo bez posla, što je broj samoubistava “iz ekonomskih razloga” daleko veći nego u Velikoj krizi 1929. godine, to nije nikakav naučni ekonomski argument.

Na kraju još da kažem kako sam za naslov, kakav ima bezbroj članaka,[6] dva filma i jedan mjuzikl, upotrebio taj otrcani termin koji podrazumeva američku hipotetičnu teoriju da pri havariji neke nuklearne elektrane može doći do fuzije u jezgru reaktora te da novostvorena energija može da probuši zemlju i izleti na suprotnoj strani planete – u Kini. Umesto fantastike, realnost je da je Kina prodrla u suprotnom smeru i investirala u Americi preko 1.100 milijardi dolara, što u državne obveznice što u akcije kompanija. To je valjda ozbiljnije i od Nostradamusovog i Tarabićevog proročanstva o “Žutima”.

Peščanik.net, 03.04.2015.

———–    

1. Podsetio bih samo da je Radnički savet EI Niš na inicijativu direktora Vladimira Jasića, izdvajao iz sopstvene akumulacije značajna sredstva za stipendiranje studenata tehničkih fakulteta. Bili su na vrhu talasa koji je postojao. ↑
2. Ibrahim Latifić: Jugoslavija 1945-1990. Razvoj privrede i društvenih delatnosti. ↑
3. Kina ima vrlo oštru moralnu kontrolu javnih servisa – televizije pre svega. Budući da se na TV-u ne mogu gledati krimići, pornići itd, ide se u bioskop gde to nije zabranjeno i gde ko god plati ulazncu dokazuje da ne ugrožava druge. ↑
4. Pristupanjem novih članica udeo Kine u AIIB će se srazmerno smanjivati, ali bi njen primat mogao biti ugrožen jedino ako bi joj pristupila Amerika – što je samo teoretska pretpostavka. ↑
5. U pitanju su Francuska, Nemačka, Italija, Luksemburg, Novi Zeland, Švajcarska i Velika Britanija. ↑
6. Naslov je najbolje legao uz tekst Miše Vasića (iako zastupa stav oprečan mome). ↑

POISTOVEĆIVANJE DRŽAVE I NACIJE PODRAZUMEVA NASILJE

ĐERĐ KONRAD 

Mar 18 2015

Evropa za početnike (15)

Jači smo udvoje

Imao sam dvanaest godina kad sam preživeo nacionalsocijalizam. Imao sam petnaest u godini kad se komunizam u punoj meri konsolidovao, zajedno sam stario sa njim, imao sam pedeset i šest kada je režim izdahnuo. Imajući sve to u vidu, mogu reći da sam svoje najbolje godine proveo u debeloj senci raznovrsnih gluposti i bedastoća, a najbolje časove protraćio na osmatranje delovanja ludila i laži. Zašto živite u Budimpešti, a ne ovde, u Tel Avivu? – pitali su me izraelski Jevreji mojih godina, ili samo nešto stariji, od kojih su dvojica krajem 1944. godine stanovali u istoj ulici kao i ja, na Požunskom putu, u kućama pod švedskom ili švajcarskom zaštitom, iz kojih su više od polovine stanara – uzalud su pokazivali švedske i švajcarske dokumente – mađarski nacionalsocijalisti, sa obližnjeg keja, postreljali i bacili u Dunav. Zašto ste privrženi onima koji su hteli vašu smrt?

Zašto živim ovde, dakle, gde živim. Jer sam se ovde rodio, govorim jezikom ovog naroda, jer su ovde grobovi mojih predaka koji su s obe strane uglavnom Jevreji iz županije Bihar, jer sam postao državljanin ove zemlje, jer sam se na ovu zemlju navikao, ovu zemlju sam zavoleo, jer imam pravo na to. Jedan Jevrejin ima mesta svuda na zemlji gde god se nad njim nadvija zvezdano nebo. Jer, šta preuzima čovek na sebe svojim jevrejstvom? Prihvatanje samoga sebe bilo gde na svetu. U olovnim vremenima, u neprijateljskom okruženju Jevreji crpe snagu iz svoje prenosive vere, jača ih onaj lični odnos koji su proroci uspostavili s glasom Božjim. Ovo prijateljstvo – preobraženo u molitvenu tehniku – učinilo je ego običnih Jevreja dualnim. Jedno ja je grešan i grehu sklon čovek, a drugo ja je glas Gospodnji, reč zakona, dužnosti i savesti. Pravog gospodara Jevrejin nosi u sebi, taj neumorni šapat. Ako ga i opkole, to što zna da nije sam, uliva mu snagu. Kad sam na jednoj konferenciji govorio o tome da se umetnost slobodnog čoveka ogleda u međusobnom usklađivanju svoja različita ja, svojih identiteta i svojih pripadnosti, jedan egzaltirani nemački profesor tutnuo mi je jednu ceduljicu u ruke: Pluralitet identiteta nije ništa drugo nego šizofrenija. U redu je, rekoh mu, gospodine profesore.

A ko je gospodar?

Uvek se nađe neko iznad naše glave. Na primer, jedna beba, koju ushićeno dignemo uvis. Ili zatamnjenje i prosvetljenje nebeskog svoda. A u književnosti nema zakona, osim zakona koji uspostavlja autor, ne postoji ništa što je pre njega bilo, ništa što je božansko, ništa što je ljudsko. Preda mnom jedna planina, desno jezero, levo potok, digla se već poput bledog dima sivkasta izmaglica, blista purgatorijum. Slušam zrikavce, cvrčke na terasi i, pućkajući na ćibuk, pijuckam vino. Moja priča, kao putovanje, ima svoj početak i svoj kraj. Sutra uveče držim predavanje u Beču, u Nacionalnoj biblioteci, na poziv Ministarstva za inostrane poslove, odredili su unapred naslov predavanja, pitali su me da li prihvatam, da, dopada mi se. Schreiben hält Europa zusammen – pisanje drži Evropu na okupu, jezici koji se prepliću, mnogovrsna sličnost znalaca pismena (čak i kad jedan protiv drugog odapinju reči), jer zanat ustaljuje zajedničke običaje ponašanja. Naš um posredstvom pisanja može da se pogleda u ogledalu, jednostavnije rečeno, čovek pišući može da upozna sebe. Starogrčki zahtev samospoznavanja, u spoju sa jevrejsko-hrišćanskim potrebama samokritike i usavršavanja, a združeni sa svetovno-humanističkim i naučno-racionalnim stremljenjima – sve to sjedinjeno u idealu individualnog učenja, Evropa, u amblemu učenju posvećenog kontinenta, primiče se suštini našeg identiteta. Evropljani osmatraju, kritikuju, kultivišu sebe, ali umeju i da se nasmeju sebi. Dobro, a šta sa onim šunjavim, podmuklim, ekstremno desničarskim, populističkim, paternalističkim neofašizmom? Da li je u redu kažnjavati stanovništvo zbog njegovih brljavih političara? Ispravna je strategija selektivne podrške i selektivnog pristupa: prijem novih članica je opravdan u meri njihovog uvažavanja evropskih vrednosti. Preporučuje se, nadalje, pažljivo posmatranje antidemokratskih tendencija: Democracy Watch! Slobodno je, i potrebno je, izraziti i negativna mišljenja, članice Unije moraju biti saglasne u svim ključnim ustavnim pitanjima.

Grčevi i nasilje umesto pregovaranja

U mnogonacionalnoj Mađarskoj Kraljevini, posle versajskih mirovnih ugovora, kojima je Mađarskoj oduzeto tri četvrtine njene teritorije, dve trećine ukupnog stanovništva i trećina mađarskog življa, na tako suženom prostoru pored devedeset postotno većinskog mađarskog naroda ostala je samo jevrejska i nemačka etnička manjina sa svojim posebnim samoodređenjem. U Drugom svetskom ratu, i neposredno posle njega, i ova manjine su izbrisane. Onaj ko pod svoj suverenitet potčinjava teritorije, može da računa na probleme multinacionalne, multietničke države. Uprošćeno poistovećivanje države i nacije – da je jedna država identična s jednom nacijom – podrazumeva i nasilje. Misao može da bude ishodište izgreda i pogroma. Ovaj problem moguće je politički rešiti samo na jedan način: podsticanjem dalekosežnog razvoja autonomija, podelom suvereniteta – pluralno demokratsko uređenje i u pogledu narodnosti jeste teško, ali je moguće. Blagovremeno pokazanom, trezvenom spremnošću na pregovore, bilo je moguće sačuvati više od stare Mađarske. A u Jugoslaviji, posle titovskog autokratsko-centralističkog režima, priklonilo se strategiji nacionalističkih separatizama. Bilo je mogućnosti i prilika da se ti odnosi racionalizuju, umesto toga su se stegli u iracionalni grč. Odgovor je usledio u vidu nacionalističke mitologije i atitide policijske države: na scenu je stupio demokratski fašizam, od većine podržana nacionalistička autoritarna vladavina. Umesto Srednje Evrope pravili su Balkan, sopstveni građani, a da nisu ni pitani, postali su građani druge države, uspostavljene su moralne norme svojstvene kriminalnim bandama, ubistva su bila masovna. Zabrinuti i dilemama razjedani ljudi bili su gladni nacionalističkih partija, reda i rada. Demokrature (demokratija+diktatura) uobličavaju odgovarajuću retoriku eksproprijacijom medija bilo putem sile vlasti, bilo cenzure. I time su se našle izvan zapadnoevropske zajednice vrednosti.

---

Na sajtu AUTONOMIJA! u nastavcima objavljujemo knjigu esejističkih beleški mađarskog pisca Đerđa Konrada. Na mađarskom jeziku je publikovana u proleće 2014. godine pod naslovom Ovde, u Evropi. Ona sadrži 146 kratkih tekstova koji odražavaju razmišljanja ovog autora o Starom kontinentu – to je uostalom tema kojoj se Konrad opsesivno posvećuje poslednjih trideset godina. Najraniji zapisi iz ove knjige potiču iz 1984. godine (uz naslov tih fragmenata naznačena je i godina nastanka, tako da čitalac može pratiti kako je evoluiralo Konradovo mišljenje do današnjih dana). Naravno, neizbežno se nameću i neki drugi tematski krugovi koji se nalaze u gravitacionom polju središnje teme – Evrope. U tom svetlu Konrad piše i o mađarstvu, o jevrejstvu, o demokratiji, o totalitarizmima. Iz ovih 146 fragmenata naposletku se ocrtavaju konture Konradove vizije Evrope, pre svega kroz prizmu evropskih integracija. Ovi tekstovi su argumenti u korist ideje o neophodnosti ujedinjene Evrope u novoj geopolitičkoj konstelaciji, svojevrsni odgovor na evroskeptične diskurse. I što posebno čini privlačnim ove kratke eseje, to je staloženost, mudrost, promišljenost svake Konradove reči.

Preveo i priredio Arpad Vicko

Zakon pod vodom

Strahinja Mavrenski i Mirko Popović  15/03/2015 |  

Život ispod vode, Andreas Franke

U petak 6. marta 2015. u Narodnu skupštinu je stigao Predlog Zakona o utvrđivanju javnog interesa i posebnim postupcima eksproprijacije i izdavanja građevinske dozvole radi realizacije projekta izgradnje „Beograd na vodi”. U sredu 11. marta Zaštitnik građana zatražio je da se o Zakonu ne raspravlja po hitnoj proceduri. U petak 13. marta gradonačelnik Beograda Siniša Mali je najavio da u ponedeljak 16. marta počinje prodaja stanova u kulama Beograda na vodi.

Analizom predloženog teksta dolazi se do zaključka da je Predlog Zakona usmeren na izmene Zakona o eksproprijaciji, Zakona o planiranju i izgradnji, i Zakona o opštem upravnom postupku. Pre upuštanja u pravnu analizu, postavlja se logično pitanje: Da li premijer i vlada znaju da su poslednje izmene Zakona o planiranju i izgradnji izvršene krajem 2014, kada se već uveliko znalo za projekat Beograd na vodi?

Predlog lex specialisa uređuje prava i obaveze korisnika zemljišta koje je predmet eksproprijacije. Na samom početku teksta ograničava se dejstvo člana 102. stav 9. Zakona o planiranju i izgradnji, kojim su kao predmet eksproprijacije isključeni svi oni objekti i zemljišta koji su regulisani Zakonom o privatizaciji, Zakonom o stečaju, Zakonom o izvršenju i obezbeđenju, i Aneksom sporazuma o pitanjima sukcesije. To znači da su za potrebe realizacije projekta Beograd na vodi svi ti objekti i zemljišta opet uključeni u proces eksproprijacije.

Dalje je zanimljiva odredba koja reguliše procenu vrednosti predmeta eksproprijacije. U članu 8. stav 1. se navodi: „Za eksproprisanu nepokretnost vlasnik ima pravo na naknadu koja ne može biti niža od tržišne vrednosti nepokretnosti“, da bi se kasnije u procesnim normama Predloga u članu 9. stav 8. decidno navelo da državni organ ima slobodnu volju da tu vrednost proceni: “Ako u toku postupka nadležni organ naiđe na činjenice za koje smatra da je potrebno izvesti dodatne dokaze, može zakazati usmenu raspravu u roku od tri dana od dana dobijanja predloga za eksproprijaciju“. Takođe, član 11. Predloga u stavovima 1. i 2. predviđa mogućnost sporazumnog određivanja naknade za eksproprisanu nepokretnost. Što u prevodu znači: ako se vlasnik ne dogovori sa državom, kuća mu ide na doboš.

Gotovo je uzaludno objašnjavati zašto izgradnja 1.000.000 kvadrata stambenog i 750.000 kvadrata poslovnog prostora ne može biti razlog za proglašenje javnog interesa. U članu 20. Zakona o eksproprijaciji jasno piše kada je to moguće:

“Vlada može utvrditi javni interes za eksproprijaciju ako je eksproprijacija nepokretnosti neophodna za izgradnju objekata u oblasti: obrazovanja, zdravstva, socijalne zaštite, kulture, vodoprivrede, sporta, saobraćajne, energetske i komunalne infrastrukture, objekata za potrebe državnih organa i organa teritorijalne autonomije i lokalne samouprave, objekata za potrebe odbrane zemlje, kao i za izgradnju stanova kojima se rešavaju stambene potrebe socijalno ugroženih lica.

Vlada može utvrditi javni interes i u slučaju kad je eksproprijacija nepokretnosti neophodna zaeksploataciju mineralnih sirovina, za obezbeđenje zaštite životne sredine i zaštite od elementarnih nepogoda, uključujući i izgradnju objekata i izvođenje radova za ove potrebe, kao i za pribavljanje neizgrađenog zemljišta potrebnog radi raseljavanja naselja ili dela naselja, ako je na području tog naselja ili dela naselja utvrđen javni interes za eksproprijaciju nepokretnosti radi eksploatacije mineralnih sirovina, kao i u drugim slučajevima predviđenim zakonom.”

Svrha ovog nesrećnog lex specialisa nije da omogući izgradnju objekata iz bilo koje oblasti koja je izrekom navedena u Zakonu. Ne, radi se o izgradnji stambenog i poslovnog prostora. Ako se i izgradi neki objekat iz oblasti zdravstva i obrazovanja, to će biti samo posledica namere da se na ovom prostoru podignu stambeni i poslovni objekti. Zakon o eksproprijaciji upravo služi tome da se ovakve radnje ne dešavaju, jer bi u protivnom imao samo jedan član: „Vlada proglašava javni interes kada to nađe za shodno“.

Rokovi postupanja predviđeni ovim Predlogom menjaju rokove predviđene Zakonom o opštem upravom postupku i najkraći su u istoriji upravnog postupka u Srbiji. Vidljiva je još jedna specifičnost: takse se ne plaćaju. Članovi 15. i 16. oslobađaju investitora plaćanja u korist budžeta Republike Srbije i Grada Beograda, na šta ukazuje član 15. stav 5: “… priznaju (investitoru) kao izmirene ukupne obaveze na ime doprinosa za uređivanje građevinskog zemljišta”.

Posebno je zanimljivo da se investitor kao stranka u postupku – ne spominje. Ali se zato na kraju Predloga, pre prelaznih i završnih odredaba, on vešto uvodi, pa se tako ceo član 14. posvećuje investitoru, koji se definiše kao neka vrsta sukcesora prava korišćenja eksproprisane nepokretnosti. Zbog čega ovaj Predlog podseća na neki oblik Ugovora u korist trećeg lica, kao kada roditelji zaključe ugovor o osiguranju sa osiguravajućom kućom u korist svog deteta.

Valja napomenuti da u Srbiji postoji i Zakon o stranim ulaganjima, koji u članu 2. stav 1. u tačkama 1, 2, i 3. definiše ko je strani ulagač:

„1. strano pravno lice sa sedištem u inostranstvu;

2. strano fizičko lice;

3. jugoslovenski državljanin sa prebivalištem odnosno boravištem u inostranstvu dužim od godinu dana.“

U sredu 11. marta tekuće godine Zaštitinik građana je uputio poziv da lex specialis o Beogradu na vodi ne bude razmatran u hitnoj već u redovnoj proceduri. Zaštitnik građana je zaključio da „ni iz formalnih ni iz suštinskih razloga“ ovaj Zakon ne bi trebalo da bude razmatran u hitnoj proceduri. Inicijativa Zaštitnika građana je uticala na Vladu te je najavljeno da će ovaj predlog zakona biti razmatran za dve nedelje. Međutim, ove okolnosti ne ispravljaju nameru predlagača zakona da kroz lex specialis o Beogradu na vodi izmeni ustavni i pravni poredak Srbije.

Hitna zakonodavna procedura, koju autori lex specialisa smatraju neprijatnim izuzetkom, u Republici Srbiji je postala redovna praksa. U slučaju Zakona o Beogradu na vodi obrazloženje hitnosti postupka je takvo da u njega teško može da poveruje i onaj ko ga je napisao. Naime, razlog donošenja zakona po hitnom postupku je „rok za završetak projekta Beograd na vodi“. Još se tvrdi da je obrazloženje saglasno sa čl. 167. Poslovnika Narodne skupštine. Hitnost završetka ovog projekta očigledno je sprečila pisca obrazloženja da pročita Poslovnik Narodne skupštine (što nije iznenađenje, jer on očigledno nije stigao da pročita ni sistemske zakone koje ovaj lex specialis obesmišljava).

Naime, u Poslovniku Narodne skupštine stoji da „po hitnom postupku može da se donese zakon kojim se uređuju pitanja i odnosi nastali usled okolnosti koje nisu mogle da se predvide“. Budući da je projekat Beograd na vodi bio jedan od ključnih predizbornih aduta Srpske napredne stranke, da je najavljivan i hvaljen mesecima pre nego što je Zakon ušao u skupštinsku proceduru – nejasno je koje su to okolnosti koje nisu mogle da se predvide. Možda je to okolnost da Zakon o eksproprijaciji ne dopušta eksproprijaciju u svrhu izgradnje poslovnih i ugostiteljskih objekata.

Drugi razlog za hitnu proceduru je situacija kada bi „nedonošenje zakona po hitnom postupku moglo da prouzrokuje štetne posledice po život i zdravlje ljudi, bezbednost zemlje i rad organa i organizacija“. Ovde je situacija malo jasnija. Nedonošenje zakona po hitnoj proceduri moglo bi da ugrozi zdravlje premijera, jer je poznato da on veoma brine za javni interes i sveopšti napredak. Prevelika briga bi mogla da ugrozi njegovo zdravlje. A kako je on čovek, iako premijer, onda je jasno da je njegovo zdravlje dovoljan razlog za hitnost usvajanja zakona.

Postoji još jedan, omiljeni razlog za hitnu zakonodavnu proceduru – ispunjenje međunarodnih obaveza i usklađivanje propisa s propisima Evropske unije. U ovom slučaju nikakvog usklađivanja sa propisima EU nema, što i sam predlagač objašnjava naglasivši da “ne postoje propisi EU sa kojima je potrebno obezbediti usklađenost”.

Jedini razlog za usvajanje Zakona po hitnoj proceduri je „rok za završetak Projekta Beograd na vodi”.

Važno je ukazati i na još jedan detalj. Odbor za finansije Narodne skupštine većinom glasova je usvojio Predlog lex specialisa o Beogradu na vodi. Hitnost postupka je i članove Odbora sprečila da pročitaju Poslovnik.

Bez obzira što je rasprava u Skupštini odložena, jasno je da stručna i zainteresovana javnost neće imati priliku da se izjasni o formalno-pravnim aspektima ovog sumnjivog akta, niti o suštinskim društvenim promenama koje nas očekuju nakon što ovaj zakon postane deo pravnog poretka Republike Srbije. Naravno, kada pravna država postane država prava, odnosno kada politička volja trijumfuje nad pravom, moguće je da rok za završetak projekta Beograd na vodi postane sasvim legitiman razlog za usvajanje zakona po hitnoj proceduri.

Zlonamernici i protivnici svakog napretka često se pozivaju na prevaziđeno pravo javnosti da učestvuje u procesu usvajanja propisa. Ali vlast je ipak odlučila da omogući građanima da saznaju sve. O čemu? O svemu. Ujutro 11. marta tekuće godine građani opštine Savski Venac su putem letka pozvani na sastanak gde će razgovarati „o svemu što ih interesuje“ sa dr. Nebojšom Stefanovićem, Sinišom Malim, Goranom Vesićem i brojnim drugim akterima i kreatorima društveno-političke zbilje. Baš tako, o svemu što ih interesuje. Ima li Boga? Hoće li ipak biti izgrađen Južni tok? Da li je istina da je Osama bin Laden i dalje živ? Da li je Josip Broz Tito bio agent Kominterne?

Nismo sigurni da su ovi neosporni akademski i politički autoriteti bili u stanju da odgovore na sva ova pitanja, ali letak je zaista pozivao na razgovor „o svemu što vas zanima“. Letak nije potpisan, nema pečat, ali ga niko nije proglasio nevažećim. Neobično je to da je sastanak zakazan baš u vreme kada je lex specialis otišao u Skupštinu. Budući zauzeti ovim opakim poslom urušavanja projekta koji će nam zauvek promeniti sudbinu, nismo uspeli da odemo na sastanak i saznamo sve o svemu što nas zanima. Ali jedno smo saznali: kako vladajuća stranka zamišlja javnu debatu o važnim problemima koji se tiču svih građana. Dakle, letak se zalepi na vrata vaše zgrade, ko vidi video je, pa dođite da se kao ljudi ispričamo. Manimo se forme, Poslovnika Vlade, zakona i Ustava. Mi smo vaša, narodna vlast – nema boljeg načina da saznate sve nego da sa nama kao sa komšijama porazgovarate. Pa kome ćete da verujete ako ne nama? A ko ne veruje neka pogleda sliku poziva u prilogu.

Najavu da u ponedeljak 16. marta počinje prodaja stanova koji će biti izgrađeni tamo gde u ovom trenutku postoji utvrđeno pravo vlasništva ljudi koji neće biti vlasnici stanova koji se prodaju – ne treba ni komentarisati.

A sada i potpuna utopija. Procedura za usvajanje Predloga Zakona o Beogradu na vodi u suprotnosti je sa Zakonom o potvrđivanju Arhuske konvencije, čl. 8 – učešće javnosti tokom pripreme izvršnih propisa i/ili opšteprimenjivih zakonski obavezujućih normativnih instrumenata.

Uopšte ne sumnjamo u to da dobra većina onih koji su ovaj lex specialis pisali ni ne zna da postoji Arhuska konvencija, niti im je uopšte palo na pamet da projekat Beograd na vodi može da utiče na životnu sredinu. Ipak, intervencija na rečnom toku, buka, emisija gasova u saobraćaju, pa i izgradnja parka jesu aktivnosti koje utiču na životnu sredinu.

Čl. 8. Arhuske konvencije glasi:

„Svaka strana će nastojati da promoviše efektivno učešće javnosti u odgovarajućoj fazi postupka,kada su opcije još uvek otvorene, tokom pripreme izvršnih propisa od strane organa javne vlasti i drugih opšte primenjivih zakonski obavezujućih pravila koja mogu imati značajan uticaj na životnu sredinu. U tom cilju treba preduzeti naredne korake:

(a) Potrebno je utvrditi dovoljne vremenske rokove za efikasno učešće javnosti;

(b) Potrebno je objaviti ili na drugi način staviti na raspolaganje javnosti nacrt pravila; i

(c) Potrebno je dati javnosti mogućnost da učestvuje u raspravi direktno ili preko predstavničkih konsultativnih tela.

Rezultat učešća javnosti biće uzet u obzir u najvećoj mogućoj meri.“

Jasno je da niti jedan od navedenih koraka nije preduzet.

Kako stoji u obrazloženju razloga za hitan postupak usvajanja ovog Zakona, Grad Beograd ima oko 200 km obale. Predloženi projekat podrazumeva aktivnosti u priobalnom pojasu, izgradnju mostova i drugih objekata na obali i rečnom toku reke Save koja predstavlja međunarodni plovni put. Kako se dalje navodi u obrazloženju, ovim projektom predviđeno je ojačanje obaloutvrda kao preventive u slučaju poplava, te unapređenje saobraćajne infrastrukture. Na kraju, izgradnja 1.000.000 m2 stambenog prostora te 750.000 m2 poslovnog prostora neminovno dovodi do značajne promene prirodnog okruženja (buka, otpadne vode, emisija štetnih gasova), što bez sumnje ukazuje da se radi o aktivnostima koje mogu imati značajan uticaj na životnu sredinu, što je osnov za ostvarenje prava javnosti na učešće u procesu usvajanja pomenutog normativnog akta u skladu sa čl. 8. Konvencije.

Kako je Predlog Zakona upućen Narodnoj skupštini po hitnom postupku, javnost nije imala mogućnost da u odgovarajućoj fazi postupka, kada su opcije još uvek otvorene, učestvuje u procesu donošenja odluke. Član 8. Arhuske konvencije suštinski se odnosi upravo na proceduru izrade normativnog akta od strane organa javne vlasti zaduženog za pripremu akta – u ovom slučaju Vlade Srbije.

Predlog da se ovaj Zakon usvoji po hitnoj proceduri, uz obrazloženje da se radi o neophodnosti završetka projekta Beograd na vodi, ukazuje da Vlada Srbije uopšte nije svesna međunarodnih obaveza koje je preuzela Republika Srbija, a koje je obavezna da ispunjava u skladu sa Ustavom i zakonom.

Ko je izdržao i pročitao ovaj tekst do kraja, sam će izvući zaključak. Savest i građanska svest nam je nalagala da ukažemo na proceduralne i formalno-pravne probleme vezane za usvajanja ovog zakona po hitnoj proceduri. Uvereni smo da će njegovo usvajanje utvrditi sasvim novu praksu u vođenju javnih poslova – utemeljenje države prava i trijumf političke volje nad pravnom državom.

Analiza Predloga zakona i pratećih propisa – Strahinja Mavrenski; analiza poslovnika Narodne skupštine, procedura javne rasprave i Arhuske konvencije – Mirko Popović

Peščanik.net, 15.03.2015.

San o novom Jugu

 

Malagueta plaža, Malaga, Španija, foto: Jon Nazca/Reuters

Nova reč osvaja Španiju – austericidio, na nemačkom – Austerizid ili ubistvo štednjom. El Paispredviđa da će se ova reč uskoro naći u rečniku kraljevske jezičke akademije, jer je postala nezaobilazna u političkom govoru Španije. „Ubistvo štednjom“ kruži po blogovima i pojavljuje se na transparentima madridskih protesta. Bivši premijer Španije Felipe Gonzales je na kongresu evropskih socijalista rekao da se na Jugu mora zaustaviti „ubistvo štednjom“, ako je Evropi stalo do njenih vrednosti.

Od pobede Sirize u Grčkoj, upotreba ovog pojma je naglo skočila. Aleksis Cipras je još pre izbora u patetičnom manifestu u El Paisu pozvao građane juga Evrope da se „udruže, napuste mrak štednje i krenu ka svetlosti demokratije, solidarnosti i održivog napretka“. „Južni savez“ nije samo levičarski projekat, jer ga pored Podemosa u Španiji podržavaju intelektualci, aktivisti, sindikalisti, grupe građana i blogeri – svi koje je kriza navela da se zamisle, pokrenu i postave važna pitanja: da li želimo da živimo prema diktatu efikasnosti sa severa Evrope? Koje su alternative?

Nedavno je u Barseloni održan prvi „Forum Juga“. Rezultat okupljanja je „Manifest za Barselonu“ u kome se pomalo romantično traži „new deal za Evropu“ i odbacivanje prakse „merkelizma“, gde države spasavaju banke kako bi one navodno spasle ekonomiju. Na posećenim španskim socijalnim mrežama kao što je menéame.net raspravlja se o zadatku Juga da reši sistemske probleme Evropske unije. Na blogu ctxt.es, koga su osnovali španski novinari otpušteni tokom krize, govori se o „pobuni južne periferije“. U jednom njihovom uvodniku se kaže: „Zlostavljanje Grčke, Kipra, Portugalije i Španije dovelo je do sloma i gotovo razorilo provereni model saradnje u Evropi“. Autori bloga sumnjaju u spremnost Severa na dijalog i kompromis. U razgovoru za njihov blog, Noam Čomski kaže da su Siriza i Podemos „reakcija na napad neoliberalizma“. Novine Politica Exterior se pitaju: “Da li će Cipras uspeti tamo gde su zakazali Fransoa Oland i Mateo Renci? Da li će on pobediti u „obaranju ruku“ sa Nemačkom? U Evropi počinje novo doba“.

Ovakvo raspoloženje je pre dve godine prizivao italijanski filozof Đorđio Agamben, kada je u manifestu objavljenom u medijima u Francuskoj, Španiji i Italiji predložio stvaranje saveza latinskih zemalja. „Latinsko carstvo“ bi trebalo da se suprotstavi nemačkom: „Besmisleno je od grčkih i italijanskih građana zahtevati da žive kao nemački. Čak i da je to moguće, bilo bi uništeno njihovo kulturno nasleđe“. Konzervativni mediji sa severa Evrope optužili su Agambena da je antinemački huškač koji želi da nastavi da lenčari. Agamben je odgovorio da je Berlin zaista postao sinonim za nesposobnost razumevanja Evrope van ekonomskih matrica: „Vreme je da se ljudsko delovanje organizuje van te dimenzije“.

Kako bi to trebalo da izgleda? Te zamisli kreću se uglavnom u sferi estetike. I francuski filozof Edgar Moren veruje da je to suština stvari. Moren je bio prijatelj Stefana Hesela, pisca manifesta„Pobunite se“, koji se smatra osnivačkim tekstom južnjačkog protestnog pokreta. Stari Moren, veteran francuskog Pokreta otpora, u eseju „Misliti o Jugu“ zalaže se za ponovno otkrivanje zajedničkog duhovnog i kulturnog nasleđa Evrope, čiji su koreni u mediteranskoj kulturi. Snaga južnih kultura je u tome što one kvalitet života ne mere kvantitatvno, kao što se to čini u angloameričkom kapitalizmu. Moren kao južne vrednosti navodi empatiju, solidarnost, porodični život, estetiku, gostoljubivost i slavljenje života. On priznaje da je ove vrednosti, sem u turizmu, teško kapitalizovati, zbog čega je Jug podlegao u borbi za tržišta, ali veruje da on severu može da ponudi mnoga rešenja, jer u stvari nije bankrotirao južni već severni model života.

Stav da je Jug nešto više od „još-ne-severa“, kako to kaže italijanski sociolog Franko Kasano, prisutan je kod intelektualaca sa juga Evrope od početka evrokrize. Ideja južnog saveza za očuvanje mediteranskog načina života je nešto starija. Kada su Velika Britanija i SAD u 19. veku krenule u osvajanje sveta tehnikom, vojskom i kapitalom, u Francuskoj se pojavio otpor tome. Fransoa Pjer Gijom Guizo, šef kabineta poslednjeg francuskog kralja Luja Filipa, zahtevao je da selatinska rasa suprotstavi angloameričkoj hegemoniji. Ovu tezu su preuzeli Aleksis de Tokvil i ekonomista Mišel Ševalije i stvorili dva pojma: „Latinska Amerika“, koja je trebalo da bude protivteža Vašingtonu u Novom svetu; i Ševalijeov pojam „Latinska Evropa“, koji podrazumeva skup zemalja romanske grupe jezika koje treba da zaustave London u ekonomskim i kolonijalnim osvajanjima. Naravno, oba saveza je trebalo da predvodi Francuska. Ovde je, pored borbe za sferu uticaja, bilo važno očuvati južni kulturni model koji insistira na duhu zajedništva, za razliku od severne protestantsko-puritanske opsednutosti efikasnošću. I dok je „Latinska Amerika“ postala ime kontinenta, „Latinska Evropa“ je kao geostrateški pojam vremenom nestala iz upotrebe.

Ali ta ideja se ponovo aktuelizuje pod vođstvom jedne ne-latinske zemlje – Grčke, dok protivnik više nije Velika Britanija već Nemačka. Pravoslavna Grčka nikada nije bila deo „Latinske Evrope“. Kolonijalna republika Venecija je stanovnike svojih dominiona na Peloponezu tretirala snishodljivo, kao danas Trojka. Grčka je sa periferije dospela u centar po logici krizom uslovljene dinamike njene „kreativne iracionalnosti“. Siriza je svesna svoje istorijske prilike. Generalna sekretarka patije Katerina Sergidou je tokom svoje posete Španiji izjavila: „Naši pravi saveznici su građani Juga. Potrebna nam je pomoć španskog naroda“. Njen poziv je naišao na veliki odjek. Učesnici španskog protestnog pokreta, među kojima je i Ada Kolau, kandidatkinja za gradonačelnicu Barselone – potpisali su apel „Za promene u Grčkoj“: „Grčka je postala laboratorija političkih i ekonomskih elita Evrope, koje su izazvale bedu i nezadovoljstvo u celoj Evropi“. Pojavili su se sajtovi solidarnosti sa Grčkom: u Italiji Atene Calling, u Francuskoj okeanews, u Španiji InfoGrecia. U Lisabonu se redovno održavaju demonstracije podrške Grčkoj.

Ovo je velika promena za Španiju, u kojoj se godinama tvrdilo da „Španija nije Grčka“. Sada se jedan popularni tviter nalog zove Todos somos griegos – Svi smo mi Grci. Stare španske partije, pre svega konzervativci, strahuju od „grčkog efekta“, a socijalisti se opravdano pribojavaju sudbine grčkih socijaldemokrata iz Pasoka. Ako Podemos pobedi, nije isključeno da i za sada poslušni premijer Italije Mateo Renci uskoči u Južni ekspres. San o latinskoj Evropi tada bi prerastao u politički sadržajan koncept.

Sebastian Schoepp, Süddeutsche Zeitung, 07.03.2015.

Preveo Miroslav Marković

Peščanik.net, 13.03.2015.

Što je Josip Broz mislio sam o sebi?

ritn by: Jasna Babić i Petra Smoljak | 07.03.2015.

„Mene su čak zadirkivali zbog toga što sam Hrvat i što želim pobjedu Srbije i drugih balkanskih naroda“, pripovijedat će Vladimiru Dedijeru 1952., sjećajući se 1912., Balkanskih ratova u kojima je Austro Ugarska bila saveznik s Turskom u okršaju sa Rusijom i Srbijom. Uzgred rečeno, u njima je svoju ulogu igrao budući nadbiskup Alojzije Stepinac, također vatreni mladac, priključivši se srpskoj strani kao dobrovoljac na Solunskom frontu… U oktobarskoj Rusiji nakon 1917., kao gost Vladimira Iliča Lenjina boravio je također Stjepan Radić, šef HSS-a. Mnoštvo je istih „grijehova“ kasnijim alkemijskim zahvatima političke povijesti navaljeni isključivo na pleća Josipa Broza.

Kako je Josip Broz Tito sebe doživljavao i identificirao? Polako se pomalja odgovor: posve suprotno svim političkim definicijama u Srbiji i Hrvatskoj posljednjih desetljeća. Zato se vjenčani list s Jovankom Budisavljević iz 1952., pričinja kao senzacionalno otkriće jedne dobro čuvane tajne: niti se prilikom ženidbe izjašnjavao kao Jugoslaven, nego Hrvat, niti je svoju školsku spremu obojio klasnim odrednicama bravarskoga radnika. Interpretacija o navodnom otkriću, pak, ništa ne govori o lažnom javnom predstavljanju samoga Josipa Brozu.

Izjava sa suđenja iz 1928. godine (FOTO: Titoville)

Izdajnički otkriva, naprotiv, da su novi medijski naraštaji zaglibili u floskule svojih anti-titoističkih prethodnika o sumnjivim i kompromitirajućim misterijama njegovoga života, kako političkoga, tako i radno-aktivnoga. Ali budući da se, nakon biološke smrti, konačno završava njegovo simboličko smaknuće, priča o Josipu Brozu Titu polako se vraća svojim realnim korijenima na početak austro-ugarskoga 20. st: u apolitično seljačko društvo Zagorja uz rijeku Sutlu koja Hrvatsku danas dijeli od Slovenije.

Papir koji je navodno izazvao šok i vjevericu (FOTO: Muzej istorije Jugoslavije) 

Gotovo sve je o tome zabilježeno crno-na-bijelom, samo se valja zagnjuriti u požutjele stranicenjegovih izgubljenih biografija, uz razumijevanje dramatičnoga preobražaja ovdašnjega kmeta u industrijskoga najamnika.

Balkanski ratovi

„Mene su čak zadirkivali zbog toga što sam Hrvat i što želim pobjedu Srbije i drugih balkanskih naroda“, pripovijedat će Vladimiru Dedijeru 1952., sjećajući se 1912., Balkanskih ratova u kojima je Austro Ugarska bila saveznik s Turskom u okršaju sa Rusijom i Srbijom. Uzgred rečeno, u njima je svoju ulogu igrao budući nadbiskup Alojzije Stepinac, također vatreni mladac, priključivši se srpskoj strani kao dobrovoljac na Solunskom frontu… U oktobarskoj Rusiji nakon 1917., kao gost Vladimira Iliča Lenjina boravio je također Stjepan Radić, šef HSS-a. Ukratko, mnoštvo je istih „grijehova“ u jednoj generaciji koji su kasnijim alkemijskim zahvatima političke povijesti navaljeni isključivo na pleća Josipa Broza.

Tito u rovu za vrijeme 1. svjetskog rata (FOTO: Titoville)

U tom trenutku kada se pred javnošću i nadležnim institucijama izjašnjavao kao Hrvat, Josip Broz bio se zatekao u Beču, kao radnik tvornice Greidel koja je konstruirala mostove. Austrijski kolege kojima su slavenski jezici teško prianjali u uho, nazivali su ga „Krobot“.

Strojobravar

Što se profesije tiče – nju je teško opisati današnjim formalno-stručnim nazivljem. U dobi od 15 godina, Josip Broz u Sisku je započeo učenje zanata koji je u sebe svakako uključivao bravariju. Ali je to bilo najmanje. Praktični dio učenja odvijao se u radionici majstora Krausa, dok je nešto metalurgijske teorije učio nakon cjelodnevnoga šegrtovanja u večernjoj školi. Završni ispit još dan-danas dokazuje da je do svoje 18. godine Josip Broz Tito naučio puno više od modeliranja i ugradnje zasuna i ključeva, iskovavši „nagizdanu“ željeznu ogradu oko tadašnjega Kotarskoga suda. S istom naobrazbom upustio se u bijeli svijet, tragom sviju hrvatskih gastarbajtera svojega vremena, mahom seljaka koje nije mogao prehraniti domaći grunt. Lunjajući od Zagreba i Ljubljane, do Trsta i Praga, popravljao je bicikle, mlinarska postrojenja, poljoprivredne naprave, prskalice za vodu, krovne oluke, postajući u konačnici automehaničar u češkoj tvornici „Škoda“ i probni vozač njezinih automobila.

Ograda koju je napravio Tito (FOTO: TItoville)

„Ja sam Josip Broz, strojobravar“, tako se predstavljao 1921. tadašnjim sindikalnim vođama, čije su aktivnosti uvelike starije do Brozove radničke pojave. U arhivi brodogradilišta u Kraljevici za uvijek je sačuvana crtica iz 1925.

„Broz Josip, rođen 1892., mjesto Kumrovec, oženjen, mjesto stanovanja Kraljevica, zanimanje strojobravar, satna nadnica 6,5 dinara“, evidentirano je u poslovne knjige nakon njegovoga otpuštanja, jer je kolege huškao na štrajk.

U vrlo slabašnoj industrijalizaciji po austro-ugarskom univerzumu, njegova je profesija još bila raritetna i cijenjena. Kao nešto modernija industrijska avangarda, važili su metalski trudbenici u radionicama Željeznice.

Iz vremena ilegale: inženjer Ivan Kostanjšek (FOTO: Titoville)

Dakako da se profesionalna nomenklatura drastično promijenila do 1952., pa je doista bilo teško identificirati klasno-profesionalnu pripadnost Josipa Broza. Tako se danas za njegov radni staž najčešće primjenjuje pojam „metalac“.

Kako je posthumno postao ustašoid

De-titoizacija je započela devedesetih u Srbiji, ne zbog Bleiburga koji je desetkovao poraženu vojsku i sljedbenike NDH. Kao dokaz latentne prirode zagorskoga „ustašoida“ u novinama se počelo pisati o Golom otoku, kazamatu za staljiniste u kojemu su dominantnu većinu činili Crnogorci i Srbi. „Šloser“, govorili su srbijanski akademici, rugajući se Brozovoj niskoj naobrazbi.

Nijemci ga tražili živog ili mrtvog (FOTO: Titoville) 

Onda je oživljeno sjećanje na Bleiburg iz kojega je proizveden zaključak da su Brozovi motivi proizašli iz njegove naravi izroda i izdajnika: premda etnički Hrvat, navodno, izjašnjavao se kao „Jugosloven“. Da stvar bude kompliciranija za internetske medije, nakon raspada Austro-Ugarske Broz se doista ponekad tako predstavljao. Uostalom, što bi danas rekla Kolinda Grabar Kitarović nekom Europljaninu ili Amerikancu: da jePrimorka ili Hrvatica?

Lupiga.Com

Laž je apsolutno trijumfovala

Elektronske Novine

4.3.2015, SREDA

Pozajmljeni intervju: Andrej Nikolaidis, pisac

Razgovarao: Jerko Bakotin

Veličina slova:  

Photo: glas-slavonije.hr

„Projekat EU je, između ostalog, i imperijalni projekat. Zemlje periferije, kakva je Crna Gora, tu su da slušaju. I Crna Gora danas sluša. Što je ipak bolja opcija nego da ratuje sa Zapadom, kao za vrijeme Miloševića“, kaže za Lupigu Andrej Nikolaidis, crnogorsko-bosanski pisac grčkih korijena čiji su novinski eseji izazvali niz prijetnji smrću i sudskih procesa - jedan od poznatijih je izazvan tekstom o Emiru Kusturicu naslovljenim „Dželatov šegrt“, dok je tekst „Šminkanje političkog monstruma“ 2012. izazvao skandal zbog kojeg je Srbija uputila službeni demarš Crnoj Gori, a pisac zaradio optužbe za terorizam. U spomenutom tekstu se Nikolaidis, naime, založio za klasni, umjesto nacionalni bunt te po tko zna koji put prokazao genocidnost nastanka Republike Srpske
Za Lupigu Nikolaidis – čiji je posljednji roman „Devet“ nedavno objavio zagrebački Algoritam - govori o rusko-zapadnom specijalnom ratu za Crnu Goru, dvadeset-petogodišnjoj vlasti Mila Đukanovića u Podgorici i opasnosti da revolucija sama završi u tiraniji te istovremeno zastupa važnost pristupanja Crne Gore NATO-u i Europskoj uniji, što će se nekom tko ne poznaje dovoljno crnogorske okolnosti učiniti, iz lijeve perspektive, krajnje neobičnim stavom. „Đukanović vlada dugo, ali nije to bilo umjetničko klizanje po ledu, nego opasna politička igra, puna mračnih sukoba i ko zna sve čega“, međutim, na vlasti opstaje između ostalog i zato jer je „oduvijek bio pouzdan partner Zapada“, poručuje Nikolaidis.
Upravo objavljeni roman „Devet“ karakterizira izvjesni apokaliptični ton. Temom apokalipse bavile su se i esejističko-filozofska knjiga „Homo sucker: Poetika apokalipse“ te roman „Dolazak“. Odakle toliki interes za tu temu i postoji li veza s postjugoslavenskim društveno-političkim okolnostima? 
Evo više od deset godina na ovaj ili onaj način neprekidno pišem o apokalipsi. Pri čemu nije riječ o sekularizovanoj holivudskoj verziji prostog uništenja: prije o jevrejsko-hrišćanskoj, dakle izvornoj apokalipsi, kao hepiendu istorije.  Vratiti se klasicima, to je uvijek razumno. U mom slučaju, to podrazumijeva neprekidno vraćanje na „Otkrivenje“ Jovana sa Patmosa. Tako da, pretpostavljam, ja nisam ateista, nego heretik.

Photo: Stock

Još jedna od tema novog romana su i tajne službe. Zanimljivo, prema medijima, Crna Gora u septembru nije dobila poziv za članstvo u NATO-u zbog toga što u crnogorskim službama navodno djeluju deseci ruskih špijuna, koje bi Podgorica trebala prvo ukloniti. Zemlja je u medijima nazivana i „ruskom kolonijom“. Kolika je stvarna prisutnost Rusije u Crnoj Gori? Kakav razvoj situacije očekujete po pitanju navodnih ili stvarnih ruskih špijuna?
- U međuvremenu je sa visokih zapadnih adresa poručeno da je problem špijuna riješen. Da je Crna Gora sada spremna za NATO. Čak i njemačka ambasadorica, a njemački veleposlanici u Podgorici su do sada bili najžešći u kritici crnogorske vlasti, sada za postignuća Crne Gore ima mnoge riječi hvale. Sad, ili su ovi naši, suprotno predodžbi o lijenim Crnogorcima, prionuli na posao, pa očistili Službu, ili je NATO sada spreman da Crnu Goru primi bez ikakvih daljih uslova. Ja mislim ovo drugo, ali šta ja znam, ja samo pišem knjige, i to fikciju. Nedavno je u američkom Senatu, državni sekretar Keri je učestvao u toj raspravi, Crna Gora označena kao jedno od mjesta koje Rusija neobično snažno pritišće, praktično vodi formu specijalnog rata. Preporuka je da Crna Gora što prije treba u NATO. Čujte, to je mala zemlja, ali posljednje parče evropske obala Mediterana koje još uvijek nije u NATO.
Crna Gora se pridružila sankcijama Rusiji te priznala Kosovo unatoč tome što se vjerojatno znatna većina stanovišta snažno protivi tim potezima. Koliki je utjecaj zapadnih zemalja na politička događanja u Crnoj Gori i koliko je Crna Gora u poziciji voditi stvarno nezavisnu politiku? Možemo li govoriti o rusko-zapadnoj borbi za prevlast u Crnoj Gori?
- To su bile dvije važne i dobre odluke. Jedan od razloga zašto Đukanović vlada tako dugo je to što ne vlada zagledan u istraživanja javnog mnenja. Nije se bojao povući potez za koji nema podršku birača. Da se ne lažemo, da su se pitali građani u apsolutno demokratskoj atmosferi, oni bi izglasali da se sa NATO paktom 1999. tučemo do zadnjeg čovjeka i zadnje zgrade. Da se pitaju građani, danas bi Crnogorci motikama tukli homoseksualce po ulicama. Da su se pitali građani, ko zna kada bi u SAD bilo ukinuto ropstvo. U trenutku kada je krenuo ka nezavisnosti, Đukanović za to nije imao podršku građana. Nakon procesa koji je trajao godinama, gotovo desetljeće, organizovan je referendum koji je bio demokratski, na kojem su građani izglasali nezavisnost.
To što pominjete Keri je potvrdio u Senatu, rekavši kako je Crna Gora na liniji vatre u američko-ruskom sukobu. To je, naravno, jebena pozicija.  Niti jedna od balkanskih zemalja ne može voditi autonomnu politiku, hajte molim vas. Da se manemo ideala. Crna Gora je zemlja od 600 hiljada ljudi na Balkanu, slabe ekonomije, slabe demokratije i tradicionalno proruska.  Projekat EU je, između ostalog, i imperijalni projekat. Zemlje periferije, kakva je Crna Gora, tu su da slušaju. I Crna Gora danas sluša. Što je ipak bolja opcija nego da ratuje sa Zapadom, kao za vrijeme Miloševića.

Photo: flickr.com

Znate li da su Crnogorci imali prvu štampariju među Južnim Slovenima? Ali zemlja je, budući pod stalnom opsadom Turske, razvila kulturu vojnog logora, postala neka vrsta Sparte. Braneći slobodu od Turaka, Crnogorci su u jednom trenutku sva olovna slova prve štamparije među Južnim Slovenima pretopili u municiju. Ako mene pitate, bolje bi bilo da su i izgubili dio teritorije, a sačuvali štampariju i pisali i štampali knjige. Meni je to pretakanje slova u metke, a zarad slobode, presudni detalj u svakom pokušaju da se objasni šta je krivo u crnogorskoj kulturi, podrazumjevajući kulturu u najširem smislu, kao način života. Kako god, mislim da je Crna Gora sada otišla predaleko i da je Rusija više ne može vratiti pod svoj uticaj. Barem se nadam da je tako.
Kakvi su odnosi Podgorice s Beogradom, i naročito, vladom Aleksandra Vučića? Predsjednik Srbije Tomislav Nikolić govori da nikada neće prihvatiti nezavisnost Crne Gore – što je stav koji ima i dobar dio crnogorske opozicije – ali čini se da Đukanović i Vučić imaju jako dobre odnose,  unatoč crnogorskom priznanju Kosova?
- Odnosi su, izgleda, odlični. To je dobro i za Crnu Goru i za Srbiju. Što se Vučića tiče – ako on zaista minimizira uticaj Putina u Srbiji, i odlučan je da Srbiju uvede u EU, on čini epohalnu stvar za Srbiju. Nemojte misliti da je to lako ili bezopasno.
Kakav je odnos crnogorskog društva prema ratnoj prošlosti i vlastitoj odgovornosti? Optuženi na suđenjima za ratne zločine – na primjer, u slučajevima Morinj i Kaluđerski Laz – su ili oslobođeni ili su osuđeni na smiješno male kazne, i to tek najniži izvršitelji, poput kuhara ili stražara?
- Laž je apsolutno trijumfovala. Sve je prikriveno, obesmišljeno, retuširano. Jedino što je uprkos svem retuširanju povijesti jasno, to se nije moglo prikriti, je da je Crna Gora pojela govno kada je napala Dubrovnik. Mislim da danas nema niti nijednog kretena koji bi se usudio pravdati agresiju na Dubrovnik.
Đukanović (uz dvije kratke pauze) i njegova Demokratska partija socijalista na vlasti su kontinuirano od 1991. godine. Kako to objašnjavate i kojim mehanizmima Đukanoviću uspijeva četvrt stoljeća vladati Crnom Gorom? Zašto „običan građanin“ i dalje bira Đukanovića, unatoč raširenoj percepciji da država zapravo funkcionira kao njegov privatni posjed te raširene optužbe za korupciju?
- To sam vam dijelom odgovorio. Potom, po svemu što se zna, DPS je izuzetno organizovana partija, sa vojskom aktivista koji svakodnevno rade na terenu, pokrivaju svakog potencijalnog birača. U tom radu „na terenu“ svakako ima stvari koje ne bi prošle u, kako bi se reklo, demokratijama vestminsterskog tipa, ali na Balkanu prolaze. Svi međunarodni posmatrači, a bilo ih je dosta, su sve izbore u Crnoj Gori označili kao „fer i demokratske“. Napokon, Crna Gora je po svemu sudeći prva sljedeća članica EU i NATO. Šta to govori? Da Đukanovićev način vladavine Zapadu nije neprihvatljiv. Naprotiv. Ni danas, u vrijeme novog Hladnog rata, Zapad ne želi vidjeti prorusku opoziciju na vlasti u Crnoj Gori.

Photo: Stock

Napokon, Đukanović je bio pouzdan partner Zapada. Sukob sa Miloševićem bio je težak. I sukob sa Rusijom nije lakši niti manje rizičan. Zahvaljujući činjenici da je ušao u sukob sa Miloševićem i pobijedio, on je vladao od 1997, kada se cijepa jedinstveni DPS, do 2006., do crnogorskog referenduma. Naravno, nakon pobjede na referendumu dobija još jedan, potom još jedan mandat. Referendum je bio velik ulog, takođe. To su čvorišta istorije, političke pobjede koje vlasti omogućavaju nove mandate. Nakon referenduma bilo je jasno da opozicija koja se opirala nezavisnosti neće skoro doći na vlast. Sada se ta opozicija protivi članstvu u NATO-u, čime direktno pomaže Đukanoviću da ostane na vlasti, jer se on ponovo pojavljuje kao jedini garant interesa Zapada u zemlji. Đukanović vlada dugo, ali nije to bilo umjetničko klizanje po ledu, nego opasna politička igra, puna mračnih sukoba i ko zna sve čega. To će buduće vrijeme pokazati. Ili neće.
Dakle, još uvijek stoji izreka da je Crna Gora jedna od rijetkih zemalja u kojima je „opozicija gora od vlasti“ – odnosno, još uvijek se dominantno bavi velikosrpskim mitovima i negiranjem Crne Gore? 
- Crnogorska opozicija, najveći njen dio, meni prosto civilizacijski nije prihvatljiva. Mi govorimo o političkim organizacijama koje predvodi četnički vojvoda i koje ni danas nisu u stanju priznati da je njihova politika izvršila genocid u Srebrenici. Šta bih ja sad trebao, povjerovati kako će ti mračnjaci od Crne Gore napraviti pravnu državu i provesti, štajaznam, lijeve politike u ekonomiji?  
Vrlo je lako zamisliti kako bi Crna Gora izgledala da je opozicija pobijedila na istorijskim čvorištima o kojima sam vam govorio. Da je 1997, kada se pocijepao DPS, pobijedio Momir Bulatović, koji će godinama predvoditi opoziciju, Milošević gotovo izvjesno ne bi pao 2001. Ne bi bilo crnogorskog referenduma o nezavisnosti a Crna Gora bi danas bila u unitarnoj državi sa Srbijom. Da je opozicija pobijedila 2006. na referendumu, ista stvar. Kada bi opozicija pobijedila danas, Crna Gora ne bi ušla u NATO, bila bi vraćena pod čelični ruski uticaj, bile bi usporene EU integracije, Crna Gora ne bi još dugo bila nezavisna država.
Sad, šta bi bilo sa ekonomijom? Tu bi stvari, mislim, izgledale manje-više isto, teško da bi čak i ovakva opozicija tu bila gora od vladajuće koalicije. Pitanje je: da li je pljačkaška tranzicija, opšti lopovluk prvobitne akumulacije kapitala, mogao biti izbjegnut? U svim ex-YU državama desilo se isto: sveopšta pljačka, dakle. Ima li EU problem sa tim? Nema. Može li pravna država riješiti taj problem? Ne može, jer pravna država i pravo i postoje da bi servisirali interese vladajuće klase. Pravna država nije isto što i pravedna država. Šta je jedino rješenje? Nacionalizacija. Je li to realno rješenje? Nije. Prva bi se EU oštro usprotivila tome. To se ni Siriza nije usudila pokušati.
Usudiću se da proričem skoro crnogorsku političku budućnost. Mislim da će, nakon što Crna Gora dobije poziv na NATO, biti novih izbora u Crnoj Gori. Ti će izbori biti „za“ ili „protiv“ NATO, jer će Skupština koja bude izabrana na tim izborima glasati o ulasku Crne Gore u NATO. Dio opozicije ući će u snažnu, brutalnu anti-NATO kampanju, koji će drugom dijelu opozicije, onom malom, koji jeste za NATO, otežati saradnju sa njima. Čik pogodite ko će na tim izborima biti favorit Zapada?  

Photo: Stock

Postoje li naznake stvaranja alternative takvom stanju, odnosno vidite li nadu da bi se mogla pojaviti treća politička opcija? Na zadnjim izborima održavnim krajem 2012. takva se predstavljala Pozitivna Crna Gora, stranka podržavana od medijskog tajkuna Željka Ivanovića?
- Od kad tajkunske stranke predstavljaju nadu i Treći put? Mislim da će tek sa ulaskom Crne Gore u EU i NATO biti stvoreni uslovi da dođe do neke vrste smjene vlasti, s tim što će ta buduća vlada, iako će neke ljude morati strpati u zatvor, biti vlada kontinuiteta. Crna Gora bi tek tada mogla postati dosadna zemlja u kojoj su izbori dosadna stvar, ne „ili-ili“ izbori između civilizacija, takozvanih velikih ideja i vojnih blokova. Tek tada će biti stvoreni uslovi za treći put i sve ono što funkcionalna liberalna demokratija znači.
Vi ste više godina radili kao savjetnik za kulturu predsjednika parlamenta, Ranka Krivokapića, ujedno i predsjednika Socijaldemokratske partije koja je dugogodišnji partner Đukanoviću. Koliki je kompromis bio raditi za takvu vlast, s obzirom da je SDP prozivan kao ključni dio klijentelističke Đukanovićeve mreže? Zbog čega ste dali ostavku – prema medijima, zbog toga što je Krivokapić primio Ivanovića?
- Ma dajte, ko se još o stvarnom stanju stvari informiše iz medija? Ja sam ostavku nudio dva puta prije nego što smo se složili da sad stvarno idem. Prvi put 2012, drugi put na ljeto 2013, da bih se definitivno povukao u februaru 2014.
Ako ćemo već ući u etičku kritiku mojih postupaka, dajte da i ja dodam nešto protiv sebe. Prije nego sam počeo raditi za Skupštinu, platu sam primao od medijskih tajkuna: tek to je bilo odvratno. Siguran sam da se i kapitalu koji mi sad isplaćuje novce može naći etičkih primjedbi – sad me, naime, plaćaju šeici. Na ovom svijetu novca da vam daju platu ima samo jedna vrsta ljudi.
Svakako da je bio kompromis. Bio sam umoran od pisanja za novine, od tempa od tri-četiri kolumne nedjeljno. Novinarstvo je počelo da jede moju književnost i trebao mi je odmor. Zato sam, kako biste vi u Hrvatskoj rekli, postao uhljeb. Računao sam da takav kompromis mogu preživjeti kao pisac. Dobro sam izračunao, i to što sada radite intervju sa mnom govori o tome. Kad sam zaključio da je bilo dovoljno kompromisa, da čitava stvar ponovo ugrožava moj tekst, dao sam otkaz i sad sam opet „pošten“ – nemam platu, piskaram o tekućim stvarima. Znate šta, ja sam dobijao neke nagrade, u školskoj sam lektiri – to ne biva bez kompromisa. Osim toga, ja imam 41. godinu. Oni koji valjaju, ali stvarno valjaju, do tih godina su ili mrtvi ili u zatvoru. Ne u čitankama kao ja.

Photo: Stock

Zbog vašeg teksta iz 2012. – inače pisanog povodom dvadesete godišnjice Republike Srpske - u kojem ste pozvali na klasnu pobunu, Srbija je uputila demarš Crnoj Gori, a vi ste navukli na sebe bijes srpskih nacionalista iz cijele regije. Dvije godine kasnije u Bosni je zaista došlo do takve pobune – doduše, na srpskim područjima tek simbolično, dijelom iz straha od vlasti – no čini se da se nije mnogo promjenilo?
- Hvala vam na komplimentu, ispada da sam nešto prorekao. Ja sam zapravo napisao tekst sa puno ironije i sarkazma, kako i inače činim. Pa sam jedan događaj (oružje koje je pronađeno u jednoj sali), pokušao interpretirati van nacionalističke matrice, koja je tim povodom već bila pokrenuta. Podsjetiću vas da je odmah aktiviran medijski spin po kojem su muslimani željeli dići u zrak Srbe. A onda se ispostavilo da je oružje tamo postavio Srbin. A šta ako je taj Srbin htio klasnu pobunu, pitao sam, ne bez sarkazma. Ne bi li to – napuštanje nacionalističke matrice i prihvatanje klasne, umjesto nacionalne dihotomije, dakle ljevica umjesto nacionalizma - bio civilizacijski iskorak?
Ja čitav život osciliram između dva stanovišta: jednog, da stvari treba pokušati popraviti, i drugog, da je bilo kakva popravka nemoguća. Sa tog drugog stanovišta jasna je moja, mogu slobodno reći, opsjednutost apokaliptičkim i rezerva prema svim milenarističkim pokretima, pa tako i sekularizovanom milenarizmu lijeve revolucije. To drugo stanovište, kojem sam danas ponovo bliži nego prvom, savršeno objašnjava Karl Barth u svom komentaru Poslanice Rimljanima. Jacques Ellul vrlo pregledno objašnjava taj Barthov tekst. Svaki poredak koji postaje etabliran, i svaka vlast koja se etablira, postaje tiranija. Revolucija koja se diže protiv te tiranije i sama završava u tiraniji. Stoga Barth predlaže da se etablirani poredak prizna i prepusti svojoj propasti, ali bez ikakvog zavaravanja. To „bez ikakvog zavaravanja“ je ono što pokušavam činiti pišući tekstove o poretku i nastojeći stvari nazvati pravim imenom: bez zavaravanja. Kaže Barth: „država, Crkva, društvo, pozitivna pravda, porodica, nauka žive od ljudske lakovjernosti koju treba neprestano pothranjivati revnošću milosrdnika i svečanim mistifikacijama: lišite te institucije njihova patosa, dovešćete ih do gladi“. Bojim se da i od figure revolucionara, kada je lišimo revolucionarnog patosa, ne ostaje puno. Barth je teolog i kod njega je jasno čemu smjera: Državi Božijoj. Ali tipovi poput mene tu lako padaju u nihilizam: lako je proglasiti „sve je ništa“ u ime ničeg. Stoga tu, i to je ono zašto mi je Walter Benjamin tako bitan, nastupa spasonosno, ono što on zove „slaba mesijanska snaga“.    

Photo: Stock

Za kraj: u vrijeme borbe za nezavisnu Crnu Goru smatrali ste da zemlja neće biti održiva van Europske unije i NATO-a. Kako danas gledate na to i kako vam izgleda Europska unija iz perspektive članstva Hrvatske, kojoj pristup Uniji kao zemlje na europskoj periferiji nije donio ni ekonomski napredak niti nestanak šovinističkog nacionalizma?
- I danas mislim isto, to je jasno i iz ovog intervjua. Hrvatska situacija je bitno drugačija: vi nikada niste bili u opasnosti da budete ruska kolonija. Ako ćemo već biti kolonija, ja sam za to da budemo zapadna, radije nego ruska. Vaš šovinizam nije antizapadan, naš jeste. Otud je kod nas prozapadna politika lijek protiv takvog šovinizma. Kod vas nije. Zato kod nas ulazak u NATO, na čemu insistiram, ima posve drugačije značenje nego kod vas. Ja sam vidio svu silu šovinističke, proruske politike za vrijeme Miloševića. To ne želim vidjeti nikada više. Želim da se dovrše evroatlantske integracije Crne Gore, što će konačno omogućiti promjenu vlasti, uspostavu funkcionalne demokratije blablabla... Osim toga, NATO je, empirijski je dokazano, dobar za lijevu teoriju. Jeste li primijetili da su najveći lijevi mislioci današnjice izreda iz NATO zemalja: Amerika, Velika Britanija, Francuska, Italija, Slovenija... Želim poziciju koju ima svaki prosječni zapadni intelektualac: želim biti dio mrskog zapada i njegove vojne mašinerije, i onda kritikovati i zapad i NATO. To je cinično, možete mi reći. To je civilizacija, kažem vam.

*Prenosimo sa portala Lupiga

UDARNA VIJEST: Islanđani počeli zatvarati bankare koji su ih upropastili

BY JUBA ON 15/02/2015

Autor: Ljubica Šaran

Matrix World

Gotovo nevjerojatna vijest dolazi s krajnjeg sjevera Europe, islandski Vrhovni sud je proglasio krivima četiri vodeća bankara koji su 2008. godine ovu malenu zemlju odveli u bankrot. Island je još jednom pokazao kako bi svi mi mogli nešto naučiti od ove države.

Vrhovni sud Islanda je 12.02.2015. odbacio žalbe optuženika na njihovu presudu te ih je poslao na odsluživanje zatvorske kazne. Iako su u očima Islanđana mnogi bankari bili prozivani za njihovo nedavno dužničko i kreditno ropstvo, četiri vodeća menadžera banke Kaupthing su svojim burzovnim manipulacijama, bezobzirnim mešetarenjem i financijskim prevarama osigurali potpuni bankrot Islanda zbog kojeg su Islanđani s ekonomskog „krova“ Europe postali država s grčkim sindromom.

Konačno osuđeni. Islanđani su dočekali barem dio pravde.

Kaupthing je bila jedna od tri najveće islandske banke koje su bezobzirnim financijskim spletkama i okradanjem vlastitih korisnika krajem 2008. povukle u propast cjelokupno gospodarstvo otočke države. Zajedno s malverzacijama iz banaka Glitnir i Landsbank svaki građanin Islanda je preko noći postao zadužen za 325 tisuća britanskih funti.

Zbog toga je islandska valuta, u manje od 24 sata, postala bezvrijedna, a cijela državna administracija zajedno s javnim poduzećima, mirovinskim i zdravstvenim fondovima je postala talac uglavnom britanskih i nizozemskih bankara koji su tražili naplatu nacionalnih dugova uz ogromne lihvarske kamate.

Nakon što su Islanđani odlučili da niti jednoj stranoj banci neće dozvoliti takozvani bailout ili pljačkanje državnih rezervi stranih valuta i plemenitih metala, Island je pokrenuo prvu nacionalnu istragu s kojom je otkrivena internacionalna monetarna prevara koja svoje organizatore krije u samom srcu Europe poglavito u vidu britanskih, nizozemskih i njemačkih investicijskih, mešetarskih i bankarskih institucija.

Hredar Mar Sigurdson, bivši izvršni direktor odbora Kaupthinga je dobio zatvorsku kaznu od pet i pol godina.

Sigurdur Eirnarsson, predsjednik Upravnog odbora banke Kaupthing je dobio zatvorsku kaznu od četiri godine.

Magnus Gudmunsson, direktor podružnice Kaupthing u Luksemburgu, preko koje se izvlačio ukradeni novac iz Islanda je dobio četiri i pol godine zatvorske kazne.

Olafur Olafson, jedan od glavnih dioničara spomenute banke je osuđen na četiri i pol godine zatvora.

Islanđani su se suprostavili bezobraznom pritisku Gordona Browna.

Ovaj četverac je proglašen krivim za manipulaciju finacijskim sektorom Islanda te varanjem svih korisnika banke zbog ostvarivanja vlastite dobiti i dobiti ljudi iz sjene unutar EU bankarskih institucija. Prokazala se i veza sa šeikom Mohammad Bin Khalifa Al-Thanijem iz Katara koji je imao 5,1% udjela u ovoj banci prije njena sloma 2008. godine. Inače poznato je kako je Kaupthing stvarao fiktivne troškove, kredite i druge smicalice da bi se novac bez ikakvog vidljiva traga prebaciovao ovom šeiku i drugim katarskim „investitorima.“ Veliki dio novca je prvo putovao na britanske račune, a nakon toga je nestajao u vidu magle, vodeći Island svakim danom sve bliže slomu.

O ovoj temi smo detaljno pisali ovdje.

Iako su bankari krajem 2013. godine proglašeni krivim, žalili su se Vrhovnom sudu koji je još jednom pročešljao njihov slučaj dajući za pravo dodatne mjere osiguranja, poput stalne zabrane za rad u financijskom i bankarskom sektoru ovoj četvorici te zamrzavanje i oduzimanje imovine koja se stvorila malverzacijama u Kaupthingu.

Četverac je ostao u uvjerenju kako je potpuno nevin te da nisu imali nikakvog udjela u bankrotu Islanda iako su istražitelji s godinama prikupili nekoliko desetaka tisuća stranica koje su pokazivale upletenost četverca u pljačkanje Islanda.

Još uvijek se ne zna tko je slijedeći na redu za suđenje, no sigurni smo kako bi naše opljačkane i devastirane države trebale početi hvatati i osuđivati mešetare, lopove i bankare koji su nas doveli u situaciju da se nalazimo na samom zatku EU ekonomije.

Hoćemo li mi za to imati pameti i želje, čisto sumnjam, no tada nam ne preostaje ništa drugo već da upadnemo u još veće krize i dužničko ropstvo.

Izvor:

Kako su Islanđani pobijedili svjetske bankare?

Iceland Begin To Jail Bankers

Iceland convicts bad bankers and says other nations can act

Iceland Jails Kaupthing Bankers for Market Manipulation