среда, 11. фебруар 2015.

Šta siromašnima znači država?

Tačno.net

Autor Goran Saric10.2.2015.

Foto: Reuters

Ne plačem za Jugoslavijom. Kako smo se rastali, nismo je ni zaslužili. Ali, nije li recentni tužni egzodus Albanaca ka Zapadu, i to preko „omražene Srbije“, tek jedan od dokaza da je mudri Profesor bio u pravu? Pitajte nezaposlene, pitajte radnike, penziće, stare i bolesne … Kamo sreće da je problem samo na Kosovu!

Iz mora tragova zdravog, duhovitog otpora ratnom ludilu u pamćenje su mi se urezale dvije crtice. Jedna je krajnje banalna, ali zato ne manje simpatična, iz jednog od ratnih izdanja sarajevskih Nadrealista.

Pričaju dva jarana na Čaršiji. Jednome je žena u Zenici, pa se žali jaranu da već danima od nje ni habera.

“Pa, puca li se u Zenici?” zabrinuto pita onaj drugi.

“Pojma nemam. Ovdje se je pucala,” zamišljeno odgovara smrknuti “mladoženja”.

Druga je crtica grafit “nepoznatog počinioca” na fasadi zgrade sarajevske pošte na Obali. Prvo ju je, u osvit rata, neka nadobudna srbenda unakazila grafitom: “Oво je Србија”, da bi mu već sutra ujutro, na istoj fasadi, sarajevski duh odvalio pravu šamarčinu: “Ovo je POŠTA, budalo!”

Ovaj mi grafit pada na pamet dok čitam vijesti o najnovijem egzodusu Albanaca sa Kosova. Budući sam prvo naletio na beogradski “Blic”, pomislih da se radi o srbijanskoj propagandi. No, ubrzo se pokazalo da gotovo svi veći mediji iz Regiona troše hektolitre “tinte” na ovaj slučaj. Tako “Slobodna dalmacija” prekjuče izvještava:

“Albanci masovno bježe s Kosova: natjerali ih krah gospodarstva, strah od rata i urana…

Kosovski Albanci masovno napuštaju Kosovo i preko Srbije prelaze u Mađarsku, a potom u druge zemlje Europske unije, gdje traže azil.“

Računa se da je „od decembra prošle godine neimaština natjerala preko 30.000 Albanaca s Kosova da preko Subotice spas potraže u evropskim zemljama. Najfrekventniji je granični prelaz Merdane: „Kako je navala za kartama poprimila neverovatne razmere, svaki prevoznik je uveo još po tri linije, tako da samo noću iz Prištine polazi oko deset autobusa koji su prepuni.“ Očevici pričaju da u njima redovno bude i po dvije stotine (200) nevoljnika!

Mada „mediji skreću pažnju i na problem sve većeg broja oboljelih od raznih tumora, što se povezuje s činjenicom da se širom Kosova nalaze ostaci osiromašenog urana iz granata koje je NATO koristio u bombardiranju srbijanskih vojnih ciljeva potkraj devedesetih godina“, jasno je da je najveći problem masovnog odlaska s Kosova teška privredna situacija. Glad očiju nema. Možeš imati svoju državu, ali – može li se ona pojesti? Tako jedan od putnika ka „obećanoj zemlji, bez straha da bude prokazan kao „nedovoljan patriota“, direktno u kameru veli:

„Nemam više od čega decu da prehranim. Čuo sam da Nemačka, Švajcarska i Francuska daju azile, pa sam krenuo na put. Nije mi bitno gde ću da budem. Čak i da ostanem u Mađarskoj, bolje je nego na Kosovu. Vlasti prete i govore kako se ovo mora sprečiti zbog integracija, ali oni ovo ne mogu zaustaviti jer nemamo od čega da živimo.”

Trasa je dobro poznata: oni koji imaju papire za Beograd pođu autobusom, a oni drugi u Srbiju ulaze krišom, preko sela Dobrošin i Breznica. Potom se nastoje dokopati Beograda, pa onda Subotice, predvorja na “putu u raj”.

No, Mađari, prva prepreka u tom “čistilištu”, baš i ne liče na svece. Gradonačelnik pograničnog mjesta Asothaloma, notorni desničar imenom Laslo Torockaj, predlaže da se problem s albanskim migrantima riješi tako da se na granici i oko tog grada podigne zid.

„To ne bi bila obična ograda, nego kao ona na meksičkoj granici. Morala bi se ponovno uvesti graničarska služba koja bi patrolirala uz ogradu,“ rekao je on za Radio Slobodna Europa.

Baš kao u dokumentarnoj seriji „Zidovi“, o kojoj sam nedavno pisao. Zidom u 21. vijek!

Moram priznati da sve ovo čitam sa izvjesnom nevjericom. Treba li ikoga podsjećati na nedavnu prošlost, rat na Kosovu, „vijekovnu mržnju“ ova dva naroda? A sad, odjednom – svi putevi vode kroz Suboticu i Beograd! No, može još apsurdnije. Citiram:

„Šezdeset tisuća kosovskih Albanaca podnijelo je zahtjeve da im se u Srbiji izdaju nove putovnice.“ Završen citat.

Razlog? Krajnje praktičan: stanovnici Kosova, njih nešto manje od 2 miliona, naime, za ulazak u zemlje EU još uvijek trebaju vizu, a srbijanski građani mogu slobodno putovati u većinu od 28 zemalja Unije.

Na Kosovu sam bio nekoliko puta, i to davno, početkom osamdesetih godina. U sjećanju mi je ostalo kao neobična zemlja surove ljepote, kako se jednom sjajno izrazio moj zemljak, novinar i publicista Veselko Tenžera. O Kosovsku je veoma upečatljivo pisala i Rebeka Vest, u maestralnoj knjizi „Crno jagnje i sivi soko“. Ali i tada, i pored silnih miliona ex-Yu dinara „upumpanih“ u njegovu ekonomiju, izgledalo mi je nekako jadno i zapušteno, tek mrvu nad rubom siromaštva. Ali ipak – iznad tog ruba. A sad?

Vraćajući se onom sjajnom sarajevskom grafitu, pomislim i na jednog od nekad najvećih ekonomista svijeta, višekratnog kandidata za Nobelovu nagradu, pokojnog zagrebačkog profesora Branka Horvata. Zalažući se kasnih osamdesetih za opstanak i mirno prekomponiranje Jugoslavije u konfederativnu zajednicu, on je, naime, uporno tvrdio da (ni) s ekonomskog stanovišta raspad Jugoslavije nema nikakvog smisla. Ekonomije su nam, veli prof. Horvat toliko kompatibilne, toliko usko povezane da, mali i razmrvljeni, maltene nećemo imati šta jesti.

Možeš ti imat’ državu koliku god hoćeš, ali kad ti djeca nemaju šta da jedu … Franjo Tuđman jest ispunio obećanje o „hrvatskoj lisnici u hrvatskom džepu“, ali nije rekao – kakvoj. Praznoj, ili punoj? Znamo, doduše, kakvu je sebi i svojima priskrbio, i to još dok je Nova Hrvatska svuda krvarila.

A stvar je krajnje prosta: zapravo bi država trebala biti (dobar) uslužni servis. Neka vrsta pošte. Budalo!

недеља, 8. фебруар 2015.

Ljudi su velika nesreća

Dubravka Ugrešić 08/02/2015 |

Nedavno mi je netko postavio pitanje koje trenutke u životu pamtim kao trenutke apsolutne sreće. Pitanje me porazilo. Riječ sreća ne postoji u mome vokabularu, a pitanje jesam li sretna nisam samoj sebi postavila već nekih tridesetak godina. Trenuci sreće su rijetki, promucala sam, misleći, valjda, da tako kupujem vrijeme. Treba dočekati određenu dob da si čovjek može dopustiti takvu trivijalnost, poput te, da su trenuci sreće rijetki. Zamišljam da sam u toj dobi. Dob mi služi kao alibi.

Ljudima od vjere je lakše – kakvu god svinjariju počinili, od pelješenja nečijeg novčanika do ubojstva – Bog je tu da im oprosti grijehe. Vjernici zbacuju teško breme grijeha i rasterećeni kreću dalje. I, eto, posve validnog razloga za sreću! Ja nisam vjernica, pripadam zanemarivom postotku ljudi na svijetu. Pa ipak, ovo je, čini se, još uvijek najbolji od svih mogućih svjetova, koji se tek povremeno ukazuje kao “dolina suza”.

A kad sam već izustila ovu likvidnu trivijalnost, prisjećam se i trenutka apsolutne sreće. Pritom nisam profesionalni lovac na trenutke sreće, nemam nikakav hobi s visokim kvocijentom sreće, nisam ni alpinistica ni jodlerica. Ja sam mračno, urbano ljudsko biće i moji trenuci sreće doista su rijetki.

Elem, bilo je to u mojim kasnim tinejdžerskim godinama, mogla sam imati sedamnaest godina, ljetovali smo na Crnom moru. Nisam bila loša plivačica, iako se na Crnom moru baš svatko mogao osjetiti neustrašivim. Naime, tamo nema morskih pasa, a jake struje vuku plivače na pučinu. Zato su na crnomorskim plažama postojale spasilačke ekipe i osmatračnice, to jest postojale su za vrijeme komunizma (kada je, kao što je poznato, svaki ljudski život bio dragocjen!). Kako stvari sada stoje, ne bih znala reći. Toga dana bila sam s nekim društvom na divljoj plaži, gdje nije bilo osmatračnica i spasilačkih ekipa. I tako sam se, ni sama ne znajući kako mi se to dogodilo, našla nasred pučine, s blještavim suncem visoko iznad glave. Najprije me zahvatilo grozničavo veselje, a zatim sam se smirila, utihnula i tako plutala neko vrijeme. A onda je kroz mene (da, možda je to pravi izraz) prošlo nepregledno jato sitnih ribica. Osjećala sam se kao da kroz mene klizi tekuće srebro, bila sam “njihova”, bila sam velika riba, one su pripadale milijunskom jatu malih. Nisam se uplašila, uživala sam, u tome času bila sam tek puki primjerak životinjske vrste. Pogledala sam prema obali, negdje u daljini nazirala se figura plivača. Nakon nekog vremena, razaznala sam lice prijatelja koji je pritjecao u pomoć. Zajedno smo se vratili na obalu. More nas je izbacilo nekih dva ili tri kilometra dalje od mjesta s kojega smo krenuli.

I drugi trenutak sreće koji pamtim bio je “riblji”. Taj se dogodio prije nekih petnaestak godina. Ljetovala sam na Jadranskom moru, na otoku Lastovu. Turista nije bilo, rat tek što je bio završio i ja sam, posve sama, plivala u nekoj pustoj uvalici. U jednom trenutku, nekih desetak metara od mene, iz vode je iskočio dupin. Bio je to apsolutno veličanstven prizor: golem ljeskav stup iz kojega pršte kapljice vode obasjane suncem! Osjetila sam da se moje srce – da li od straha ili od sreće – stislo u grumenčić veličine vrtne jagode. Dupin je nestao, a ja sam zabrzala prema obali.

Da, znam, teško je osjetiti poštovanje prema osobi čiji su trenuci apsolutne sreće vezani uz – ribe?! Iskreno rečeno, ne znam kako to objasniti. Nemam ništa protiv riba, ali nemam ništa ni za njih. Susrećemo se u uobičajenoj krvnik-žrtva konstelaciji: one su na tanjuru, tek skinute sa žara, a ja pred tanjurom, s vilicom u ruci. Zato će prije biti da su trenuci apsolutne sreće zapravo povezani s vodom, s povratkom u neko prastanje kojega se ne sjećamo, niti ga se možemo sjećati, ali ga zato mutno pamte naši memi. Bilo je to prije tko zna koliko milijuna godina, to prastanje, kada smo svi zajedno, i postojeće i još nepostojeće vrste, provodili život u – besplatnim toplicama.

E sad, da ove retke objavljujem u nekim hrvatskim novinama netko bi me već optužio da sreću zamišljam kao komunizam, jer spominjem “besplatne toplice” i zagovaram “jednakost svih bića na zemaljskoj kugli”, te umjesto da se ribi obraćam kao gurman ili ribolovac, ja zagovaram “bratstvo i jedinstvo” svih živih vrsta, uključujući i ribe što plivaju u bugarskim vodama! A bugarskim, to je isto što i srpskim, nije li? I tu odmah postaje jasno zašto je riječ sreća nestala iz moga vokabulara. Jednostavno. Zbog gluposti!

Već godinama živim u carstvu gluposti. Glupost je s vremenom postala preteška, izdišem pod njezinom težinom, ničim se više ne da ukloniti. Nekada sam pokušavala sa smijehom, pomagalo je. Sada je glupost naprosto nalegla, osvojila sav prostor i potrošila sav kisik. Glupost je prije četvrt stoljeća samouvjereno uzela mikrofon u ruke i stala na pozornicu. I nema nade da će u neko dogledno vrijeme sići. Kriješti s tim mikrofonom u ruci bez prestanka, zahtijeva da je slušam i da joj se divim. Glupost je u tih četvrt stoljeća ušla na velika vrata u vrtiće, u osnovne škole, srednje škole, na fakultete. Glupost je u međuvremenu odgojila nove generacije svoje djece, koja danas hitro zaposjedaju mjesta. Glupost je ušla u novine, televiziju, druge medije, čak i u moje tako malo i nezanimljivo polje, u književnost. Glupost piše svoje autobiografije, glupost promovira i nagrađuje kritičare koji će je podržati. Glupost je meni i mnogim drugim ljudima uzela radno mjesto i istjerala nas na ulicu. Nekadašnji šoferi, električari, sitni lopovi, ubojice, vodoinstalateri, vozači kamiona, nekadašnji novinari i novinarčići, profesori i profesorčići, sitni žicari, šibicari i pokeraši – znali su kako da nas pokradu i zasjednu nam za vrat. Glupost danas nama vlada i ne dopušta nam da dišemo. Ako se netko i pobuni protiv gluposti, glupost se odmah razgalami, pusti svoj vrisak kroz tisuće i tisuće pravedničkih usta. Buka je nepodnošljiva.

Da, tužne su to zemljice: Hrvatska, Srbija, Bosna, Crna Gora, Makedonija… Nova demokratska svakidašnjica u njima napadno sliči na nekadašnju komunističku. Jugoslavensku komunističku!? Ne, jugoslavenska je bila puno bolja od ove “demokratske”! Na sovjetsku svakidašnjicu. Život je, tja, prepun paradoksa, glupost se poigrava s nama. Turisti koji žele vidjeti kako je izgledala sovjetska komunistička svakidašnjica trebali bi posjetiti zagrebačke pošte, na primjer. Uredske biljke – fikus, strelicija i puzavice – stoje na svojim mjestima već četrdesetak godina. Biljke su posivjele od prašine, izdajnički su se mimikrirale, čekaju svoj trenutak. Službenice s reptilskim pogledima ravnodušno pogledavaju na dugi red. Nije nimalo utješno, ali prije godinu dana bila su dva reda: red za račune i red za poštanske usluge. I ove godine našla sam se za Božić u Zagrebu, i u pošti me, gle, dočekao jedan red, dug kao redovi za banane u Moskvi 1976. Da ljudi ne bi posve skrenuli s uma, u pošti postoje vitrine i police: tu je izložena self-help literatura, katoličke knjižice, trice… A kada strpljivi čekač stigne do šaltera, tamo ga osim poštarice – reptilske ženke ravnodušna pogleda – čeka škrabica, gdje može ubaciti koji novčić za nekog sveca, za kakvu katoličku udrugu, za podizanje spomenika kakvom katoličkom mučeniku…

S glavnog zagrebačkog autobusnog kolodvora autobusi putuju samo u Međugorje, tako se barem čini nevinom putniku. Putnik sudi po plakatima koji oglašavaju samo jedno putovanje, putovanje u Međugorje. Posred kolodvorske sale nalazi se suvenirnica. Nema drugih suvenira do katoličkih: križići, brojanice, anđelčići… Nevinim turistima jedino klima govori da nisu stigli na Filipine nego u Zagreb, posljednji bastion katolicizma u Evropi, gdje katolička crkva posvuda nabija svoj strogi reket.

Putovala sam autobusom iz Zagreba u Rijeku. Autobus staje u Karlovcu. Iskoristila sam kratku pauzu i otišla u stanični zahod. Tamo je umjesto uobičajene klozet-frajle novčiće ubirao klozet-frajer. Bio je sitan, mršav, ispijen četrdesetogodišnjak, odjeven u crnu dolčevitu kakve su se nosile ranih sedamdesetih. Iza zatvorenih vrata kabine čula sam kako nekome ojađeno mantra: “Za ovu sam zemlju devedest i prve dao život. Četiri godine bio sam na frontu! A gdje sam sada?! Pitam te, gdje sam sada?!” Klozet-frajer tražio je odgovor na svoje pitanje, iako je odgovor bio više nego evidentan. “Vi ste sada u govnima”, odgovorila sam na njegovo pitanje tiho, više za sebe i šmugnula napolje.

Glupost se konstantno žali i žaljaka, glupost je dosadna kao zubobolja, glupost je lakoma, gluposti se uvijek čini da je zaslužila više. Glupost se busa u svoje rodoljublje i misli da za dobrovoljni posao voljenja domovine mora dobiti punu financijsku satisfakciju. Hrvatski dragovoljci, ratni veterani, dobili su od svoje domovine državne penzije. Mnoge premašuju prosječne hrvatske penzije za desetak puta. Militarizirana glupost već četiri mjeseca štrajka na ulicama Zagreba tražeći više. Ispada da su ti brojni dragovoljci – invalidi, pravi i lažni, ratnici, pravi i lažni, muške maškare odjevene u crne majice s velikim bijelim križevima na prsima (hrvatski križari!) – duboko u pravu! Jer tko bi normalan volio takve i slične zemljice besplatno?!

Glupost obožava sprovode. Pored talijanske mafije iz američkih filmova, i Balkanci su jaki u umjetnosti sahrane i sahranjivanja. Hrvati u posljednje vrijeme kao da jedva čekaju da netko umre, pa da se bace u naricanje i zapomaganje. Dramatične slike padanja u nesvijest, držanja posmrtnih slova i ronjenja javnih suza prava su poslastica za medije. Prva novinarska pera ispisuju plahte papira ovlaženog autentičnim suzama. Neke ljude – kao nedavno preminulog popularnog pjevača zabavne glazbe – marljivo sahranjuju po dva puta, jednom u mjestu stanovanja, drugi put u mjestu rođenja. Možda je žanr sahrane postao popularan zahvaljujući naporima onog kultnog hrvatskog intelektualca, filozofa, koji si je svijet podijelio na čisto i nečisto (pa je čak na pitanje kakve žene voli odgovorio šeretski: ”Čiste!”), i koji je u jednom rječitom javnom govoru održanom prije dvadesetak godina, temperamentno gurnuo hrvatske momke da krenu u borbu, u smrt koja mora, rekao je, biti čista. Najviši dramaturški standard sahrana postavili su Titovi “grobari”, i nitko ih do sada nije dostigao, iako Franjo Tuđman ima ljepši nadgrobni spomenik od Tita. Hrvati od trenutka očeve smrti, smrti Tuđmana, doista vole sprovode. Gotovo kao zagrebački malograđani (da, ta kategorija ljudi nije komunistička izmišljotina, ona postoji i raste!) operu. Na tuđim sprovodima do mile volje žale i oplakuju sami sebe, tu “šaku jada” koja je od njih preostala.

I dok uz pomoć mjenjača listam televizijske kadrove sprovoda; kadrove simpatičnih momaka u crnim majicama s velikim bijelim križevima na prsima, koji u svijet šalju revolucionarno-emancipatorsku poruku da domovine, ma kakve bile, ne treba ljubiti besplatno; kadrove s novoizabranom hrvatskom predsjednicom, koju hrvatski birači nose u mislima kao katolički vjernici na proštenjima svoju Gospu – najednom mi se cijela ta “slavna” borba bivših jugoslavenskih naroda i narodnosti za nezavisnost, slobodu, državnost, nacionalni identitet i sl. otvara pred očima kao televizijski reality show; kao dinamična smjena opačina, ubojstava, pljačke i otimačine kuća i kućica, rodnih gruda i brda, dukata i novaca, penzija i stanova, bankovnih knjižica i ušteđevina, ćupova sa zlatom i bačvi s vinom, kesa s novcem i pršuta, tvornica i koncesija, benzinskih pumpi i hotela, vila i zemljišta, mjesta u sabornicama i ambasadorskih mjesta.

Što je s nama koji smo dobar dio života potratili tumačeći tuđu dobru zabavu – reality show – kao svoju duboko ponižavajuću stvarnost? Što je sa svima nama?! Jer svi smo mi, na ovaj ili onaj način, bili i ostali taoci gluposti, bilo da smo, poput komunističkih učitelja, vjerovali da unosimo prosvjetiteljsko svjetlo, bilo da smo živjeli u ilegali, bilo da smo čistili njezine cipele? U boljim vremenima policija bi naprosto isključila reality show program. U lošim vremenima najviše instance hrvatskoga suda oslobađaju od svake krivice Branimira Glavaša, notornog ratnog ubojicu i pljačkaša.

Eto prilike da ponovim nezaboravnu repliku djevojčice, koju sam već toliko puta citirala. Djevojčica je za vrijeme granatiranja Sarajeva završila u bolnici, na psihijatrijskom odjelu. “Čega se najviše bojiš?” pitali su je liječnici. “Ljudi”, odgovorila je djevojčica. Djevojčica bi danas morala biti mlada žena koja se bliži tridesetoj. Nadam se da je naučila živjeti sa svojim tjeskobama. Ljudi su velika nesreća – i to je prva pretpostavka života među njima. Ima li ikoga tko mi može dokazati suprotno?

Siječanj, 2015.

Peščanik.net, 08.02.2015.

субота, 7. фебруар 2015.

Kako nastaje prezaduženost?

Autor tacno.net
6.2.2015.

Додајте натпис

Kako tačno izgledaju obaveze Srbije u narednim godinama? Lepo bi bilo znati odgovor na ovo pitanje, ali, čini se da on, pošto verovatno postoji, nije javan. Iako znamo da javni dug sada iznosi oko 22.7 milijardi evra, ne znamo kako izgledaju rate tog duga u sledećim godinama. Inače, te rate su važne, jer jedino rate vode u prezaduženost, a ne sam iznos duga, ukoliko je on razvučen na više godina.

Piše: Vladimir Milutinović, dvogled.rs

No, važno bi bilo saznati i odgovor na pitanje koje se danas, posle izbora u Grčkoj, čini najaktuelnije: Kako nastaje prezaduženost? Kako je moguće da grčki dug iznosi više od 300 milijardi evra? Pošto mi se čini da su ekonomisti zauzeti (bave se mahom metafizikom – nužnim rerormama itd.) rešio sam da pokušam da sam, iako nisam ekonmista, odgovorim na ovo pitanje.

Pošao sam od nekoliko pretpostavki:

1) Da neka zemlja ima deficit 1 milijardu eura i da je počela da pozajmljuje da bi pokrila taj deficit,
2) Da se stanje 10 godina nije popravljalo ni pogoršavalo, odnosno da je deficit uvek bio isti,
3) Da je zemlja pozajmljivala po 5 milijardi kada je bilo potrebno, i to tako da je krajnji iznos kamate, posle 5 godina i 5 jednakih rata, bio 20%. Dakle, kada pozajmite 5 milijardi treba da vratite 6.

Šta mislite, koliko je ta zemlja dužna posle 10 godina?

Hajde da pogledamo tabelu. Ovo su pravila: počinje se sa deficitom od 1mlrd, a pozajmljuje 5. Prva godina je grejs period, a onda sledi 5 rata po 1200 miliona eura u 5 godina. Stalno se prati količina duga, i obaveze u toj godini. U gornjem redu je količina para od kredita koja je na računu na početku godine – ako je ta količina manja od obaveza u toj godini mora se pozajmljivati. Tabela je u milionima eura.

2025. na računu imate 5 milijardi, ali su vam obaveze u toj godini 7.2 milijarde, pa sledi novi zajam itd. Za deset godina, iako vam je u stvari falilo 10 milijardi, dužni ste 30 milijardi, tri puta više, a da standard niste popravili ni za jotu. U 2025. imate godišnje obaveze samo po osnovi duga 7.2 milijarde, a nemate dovoljno ni za druge potrebe, pošto vam još uvek fali i ona početna 1 milijarda godišnje. Jedino što možete je da se dalje zadužujete i da nikada ne izađete iz duga. U toku 10 godina, dobili ste 45 milijardi, na otplatu dugova ste dali 30 milijardi, sa 10 milijardi ste pokrili deficit, novu 2025. godinu čekate sa pomenutih 5 mlrd u džepu, dospevajućom ratom od 7.2 mlrd i dugom od 30 milijardi.

Naravoučenije je, valjda, da se ne treba zaduživati za pokrivanje deficita. Svakako ne stihijski. Takođe, i da ne treba davati zajmove za pokrivanje deficita. U realnosti, stvari nisu ovako uniformne, možda su krediti skuplji, a deficit varira iz godine u godinu. Ali, generalno, ova šema dosta liči na našu verovatnu šemu.

Po poslednjim podacima sa sajta Uprave za javni dug, Srbija ima ukupni dug od 23.2 mlrd eura. Pošto je stanje 12.12.2012 bilo 17.7 milijardi, poslednje dve vlade Vučića i Dačića, ako ne računamo jesen i zimu 2012, zadužile su se 5.5 milijardi (oko 2.64 mlrd po godini).

Prethodna vlada Mirka Cvetkovića je takođe bila uspešna, za 4 godine zadužila se 7.87 milijardi (1.96 mlrd po godini). Planirani deficit u 2015. godini je oko 1.6 mlrd eura, više nego u našoj simulaciji.

Više bismo znali kada bismo imali javno objavljene obaveze Srbije po godinama.

Ali to nemamo, iako imamo Upravu za javni dug.

Evropa za početnike (9)

ĐERĐ KONRAD: O BIROKRATIJI I DIKTATORSKIM REŽIMIMA

Feb 7 2015

Bilo da je leva, bilo da je desna, država sve više košta

Birokratiji nije u interesu smanjenje birokratskog aparata, pa čak i ako bi bila uverena da mora tome da teži, njeni napori bi ostali bezuspešni. Vodeći činovnici su utoliko moćniji, ukoliko više ljudi radi pod njihovim nadzorom. Ne uzbuđuje ih prekomerno bujanje administracije unutar njihovih resora, organizacionih jedinica. U Mađarskoj, na primer, sve do sada je svaka promena političkog sistema, ili vlade, imala za posledicu porast broja činovnika. Ako je politička polarizacija velika (a posle sistemskih promena unutrašnja politika je ostrašćeno borbena), novi šef imaće uistinu poverenja samo u svoje najbliže saradnike, koje je on sam doveo i postavio u administrativni aparat. Što bi iole sarkastičnije umove podstaklo da uvide, da je ovaj rastući trend posve ravnodušan u odnosu na ono što govori partija na vlasti:bilo da je na vlasti desnica, bilo levica, poreski obveznici su prinuđeni da finansiraju sve veći broj činovnika, i sve skuplju državu. Kao da je i Evropska unija pre svega stvar političara. Neka i bude tako, neka ih ona preokupira, ostaće im manje vremena da se šepure i da se svađaju kod kuće, manje će biti i grotesknog bahaćenja s postojećom vlašću na nacionalnoj sceni. Ne treba smetnuti s uma, strast taštine nema granica, postoji samo određena gradacija od seoskog poglavarstva do božanskog carstva. Lideri koji su se u revolucionarnim okolnostima naglo uzdigli, lako se polakome i više su skloni svakojakim megalomanskim glupostima. Srećom, nacionalnim političarima Evropska unija obećava produženu karijeru, što može da rezultira čak i širenjem kruga nadležnosti. Nadam se da će usled članstva u Evropskoj uniji i stil vođenja politike biti profesionalniji i civilizovaniji, a naša društva zrelija. Moj optimzam, međutim, ne doseže dotle da bih od Evropske unije očekivao bitno poboljšanje položaja umetničke, stvaralačke inteligencije, biće i nadalje subvencija za sve i svašta, ali za kulturu, ako se dobro razumem u brojeve, iz budžeta Unije biće izdvojeno manje od jednog promila.

Lucidna zaštita čoveka

Terorista nema ništa protiv ličnosti, za njega je i dete sasvim odgovarajuća žrtva. Da li i mi naginjemo tome da kao mučenika prihvatimo teroristu-samoubicu koji je spreman da žrtvuje i svoj život samo da bi ubio, bez ikakve personalne selekcije, što veći broj ljudi? Da li se težina greha umanjuje ako neko nasumce ubija u ime nekih navodno uzvišenih ideja? Ili ga, naprotiv, čini težim, jer ubistvu dodaje i laž? Umrežavanje sveta podrazumeva i zajedničko održavanje reda. Prihvatljivi militarizam znači zaštitu ljudi od anarhičnih naoružanih grupa, pa i zaštitu građana od sosptvene terorističke države. Neće biti na odmet da postavimo sebi pitanje: s kim se solidarišemo, da li s onima koji žele više slobode, pa ih zato hapse, ili ih čak i ubijaju, ili s onima koji stoje na čelu vojnih, ideoloških, teokratskih ili drugih diktatura? Nikad nisam osećao solidarnu simpatiju prema diktaturama trećeg sveta, već ni zbog toga što su one groteskne kopije onih dveju strahovlada koje sam imao prilike da upoznam. Izvukavši živu glavu ispod ruševina dve diktature, ni za jednom ne osećam nostalgiju. Zašto bih parodiju smatrao nekim novim novcatim pronalaskom? O bilo kojoj državi da se povede reč, ne smemo propustiti da saznamo, da li je tamo moguće zakonito kritikovati i smeniti predsednika države i vlade, da li postoji cenzura, da li ima suđenja zbog „uznemiravanja građana i potkopavanja temelja državnog uređenja”, ima li demagoškog huškanja na bilo koju nacionalnu ili etničku, versku zajednicu, protiv raznih manjinskih grupa ljudi, klase, i da li se u medijima dotične zemlje ponavlja neprestano priča da baš te grupe stoje na putu prosporiteta velike većine, štaviše, da su baš te grupe uzročnice svih njenih nesreća. Nije greh spoljnim pritiscima na diktatorske režime pomagati slobodarske napore. Moguće je, naprimer, suspendovati, ili bar javno osporiti suverenitet onih diktatorskih vlada koje idealizuju terorizam, opravdavaju ga i tajno ili javno podržavaju. Šta je njihov cilj? Slomiti zapadno samopoštovanje, zapadnu samosvest, a time zatreti i svaki pokušaj uspostavljanja lokalne pravne države. Terorizam novog tipa i život počinioca, i život žrtve tretira kao podređenu, drugorazrednu vrednost.

Hommage personalnosti

Mnogojezična Evropa je zahvaljujući prevodiocima umela, tu i tamo, da se pretvori u kulturalnu tkanicu, a evropska kultura, zahvaljujući svojoj radoznalosti, da postane receptivna kultura. Suština je u gladi za učenjem, u žeđi za razumevanjem, u hedonizmu mozga – u stvarima koje su vremenom postale model za sve druge. Evropski specijalitet je živa dijalektika novatorstva i poštovanja tradicije, stvaranja i prenošenja znanja. Pojava građanstva se vremenski podudara sa Gutenbergovom revolucijom i sa uspostavljanjem samostalnih ostrva intelektualaca. Evropska kultura nema granice, ona je prisutna svuda na svetu, na univerzitetima, u bibliotekama, muzejima, pozorištima, koncertnim dvoranama i bilo gde, u bilo čijem kompjuteru, njeno zračenje je univerzalnije od zračenja evropske politike. Osobenost Evrope ocrtava se u velikoj raznovrsnosti individualnih priča, shvatanja i učinaka, što povlači za sobom poštovanje ličnosti. Opredelivši se za Uniju, opredelili smo se i jedni za druge, kao što smo izborom svoje dragane dobili sa njom i njenu porodicu. Zajedništvo, hteli to mi ili ne, i nas uobličava. Jedna od mnogih karakteristika Evrope se ogleda i u tome da niko nije uspeo da je duže vreme drži u svojoj vlasti. Uvek se pokazalo da je naspram toga evropski individualizam suviše jak. Mogli smo naučiti da Evropa može samo u slobodi da se ujedini, i da su sve druge reči koje pozivaju na ujedinjenje – lažne. Potreba za slobodom može i poduže da bude stavljeno na listu čekanja, ali se ne može sahraniti, samo zajedno sa nama. Evropska nacionalna svest se dograđuje za još jedan sprat, sve pregnantnija spoznaja zajedničke evropske domovine. Sledom integracija naših država stičemo utisak da su naši i svi gradovi na ovom kontinentu, svi veliki duhovi i njihova dela. Naše specifičnosti su date već i po mnoštvu iskultivisanih jezika. Ideja jednojezičnosti je apsurdna. U pozadini svih jezičkih borbi nalazi se lenji egoizam jednojezičnosti. Evropa ne može da učini ništa drugo nego da nuždu, oplemenivši je, preobrati u vrlinu: mora da bude višejezična, poliglotska. Većina ljudi je u stanju da nauči više jezika, lako nalazimo zajednički jezik, to je verovatno i izvor vavilonskog bogatstva.

Na sajtu AUTONOMIJA! u nastavcima objavljujemo knjigu esejističkih beleški mađarskog pisca Đerđa Konrada. Na mađarskom jeziku je publikovana u proleće 2014. godine pod naslovom Ovde, u Evropi. Ona sadrži 146 kratkih tekstova koji odražavaju razmišljanja ovog autora o Starom kontinentu – to je uostalom tema kojoj se Konrad opsesivno posvećuje poslednjih trideset godina. Najraniji zapisi iz ove knjige potiču iz 1984. godine (uz naslov tih fragmenata naznačena je i godina nastanka, tako da čitalac može pratiti kako je evoluiralo Konradovo mišljenje do današnjih dana). Naravno, neizbežno se nameću i neki drugi tematski krugovi koji se nalaze u gravitacionom polju središnje teme – Evrope. U tom svetlu Konrad piše i o mađarstvu, o jevrejstvu, o demokratiji, o totalitarizmima. Iz ovih 146 fragmenata naposletku se ocrtavaju konture Konradove vizije Evrope, pre svega kroz prizmu evropskih integracija. Ovi tekstovi su argumenti u korist ideje o neophodnosti ujedinjene Evrope u novoj geopolitičkoj konstelaciji, svojevrsni odgovor na evroskeptične diskurse. I što posebno čini privlačnim ove kratke eseje, to je staloženost, mudrost, promišljenost svake Konradove reči.

Preveo i priredio Arpad Vicko

недеља, 1. фебруар 2015.

Štednja: primitivna akumulacija

Stefan Aleksić 31/01/2015 |

Fotografije čitateljki, Džejlana Prušević, Ponedeljak

Tek iza kulisa političke monodrame[1] u Srbiji, mogu se videti pravi efekti i ciljevi vladavine ovdašnjih novokonzervativnih snaga. Mario Reljanović nas je obavestio da su direktori javnih ustanova pre nekoliko nedelja dobili ne-baš-javni upitnik/tabelu sa pitanjima o efikasnosti, broju radnih mesta, organizaciji rada i slično. Ukratko, od direktora se zahteva da navedu broj zaposlenih kojih mogu da se „otarase“ – 6,5 odsto njih. Za popunjavanje je ostavljeno nerazumno malo vremena (petnaestak dana), a za završavanje celog posla oko smanjenja broja radnika, eufemistički nazvanog „racionalizacija“, tek nekoliko meseci – jer ceo proces treba završiti do sredine godine.

„Reorganizacija“ se očigledno radi navrat-nanos i u njoj nema ni traga od planiranja ili uvođenja balansa u čitav proces: broj zaposlenih smanjivaće se linearno, odluke o otkazima će diskreciono donositi direktori, ceo proces odvijaće se bez potencijalno nezgodnog mešanja javnosti, bez uvida u potrebe ustanova i njihovih korisnika, te bez procene posledica po usluge koje se pružaju. Ali ako je verovati onima koji u ovim ustanovama rade, tu uglavnom postoji manjak, a ne višak zaposlenih. Ako postoji problem „neefikasnosti“, onda je on posledica relativno malog broja zaposlenih, a ne njihovog viška. (Mit o višku zaposlenih postoji samo u spinu privatizovanih medija i paradigmi vladajućih elita.)

Ova mera (poput sličnih mera iz novokonzervativnog arsenala koji u delo sprovode Vučićevisturm-ministri) skrivana je od javnosti sve dok se nije pojavio tekst Maria Reljanovića na Peščaniku te diskusija koju je on pokrenuo. Ali pravo značenje te mere razotkriva se ovih dana kada premijer odlučno servilno, kao što to obično čini, prihvata sve[2] uslove koje Svetska banka postavlja Srbiji, a koji se svode na one mere koje se uz užasne posledice po ekonomije i stanovništvo nameću većini društava danas – dakle na „štednju“. Da su u pitanju samo nevolje koje vidimo na manifestnom nivou, kao što je problem nedovoljne efikasnosti, to bi se moglo rešiti daleko jednostavnije – pogađate i sami – povećanjem efikasnosti, a ne smanjenjem zaposlenosti. Ali time bi se zaobišli dubinski strukturni razlozi zbog kojih se tranzicija, „mere štednje“ i sličneracionalizacije izvode.

U našem slučaju se radi o tehnokratskom pristupu oličenom u odluci ministarstva da ekspertski odokativno i planski katastrofalno obavi smanjenje broja zaposlenih u javnim službama za 6,5 odsto, praktičnim delegiranjem diskrecionog prava otpuštanja nužno poslušnim (zbog načina na koji su postavljeni) direktorima javnih ustanova. To je ključna stvar koju nisu primetili autori (Mario Reljanović, Dejan Ilić i Vesna Pešić) koji su se ovde bavili tom temom. Oni su krenuli od pretpostavke da je voluntarizam – čijim posredstvom će „reorganizacija“ biti izvedena – problemdomaćeg procesa tranzicije i iznimka u odnosu na tranzicione procese u ostatku Evrope. A on je zapravo suština svih tranzicionih procesa. Partokratska država koja svoje poslušnike masovno zapošljava u javnom sektoru, briljantno odrađuje posao uništavanja tog istog sektora. Omražena „traljavost“ i „neodgovornost“ partijskih elita i države savršeno odgovaraju ekonomskoj eliti.

Ovde nam se nameće refleksija na proces formiranja proletarijata. Za funkcionisanje kapitalizma neophodne su dve stvari: dobra koje je izgradilo društvo i koja su tehnokratskim manipulacijama obezvređena kako bi bila kupljena za mali novac (ili jednostavno oteta) i radna snaga koja je zbog egzistencijalne ugroženosti primorana na neprihvatljive nadnice i uslove rada. Vladin potez „racionalizacije“, zajedno sa ostalim potezima iz foldera „štednje“, tako je samo druga strana – prva je koncentracija kapitala u rukama tranzicionih siledžija – procesa primitivne akumulacije kapitala. I ta druga strana sastoji se od razvaljivanja postojećih oblika egzistencije, ukidanja sigurnosti,[3] pauperizacije populacije, razaranja postojećih društvenih i ekonomskih struktura i konačno: stvaranja mase egzistencijalno ugroženih kao izvora jeftine radne snage. Drugim rečima: formiranja proletarijata. U tom smislu, proces „racionalizacije“ javnog sektora nije ništa drugo do proletarizacija radnika koji su do sada, na veliku žalost kapitala, bili nedostupni kao izvor jeftine radne snage i po prirodi ekonomske racionalnosti nevoljni da rade kao mazge a da nemaju gotovo ništa od toga.

Pritom, od ključne je važnosti otarastiti se najobrazovanijeg, najkorisnijeg i radno najopterećenijeg dela radne snage: u totalnom zbiru upravo će napad na tu kategoriju dati najbolje rezultate, jer će to ujedno biti i pritisak na relativno emancipovane pripadnike srednjeg sloja koji trpe nasilnu transformaciju u proletarijat.[4] Tom transformacijom srednji sloj postaje i potencijalni izvor jeftine radne snage i bazen nezaposlenih. Dodatno, pritiskom na „najkorisnije“ najefikasnije će se podriti efikasnost ustanova, čime će se podupreti spin o neefikasnom javnom sektoru, legitimisati oštrije mere štednje sledeće godine i dodatno umanjiti cena rada. Utoliko se nemojte čuditi ako se ovo povećanje efikasnosti pretvori u njeno smanjivanje, ako se smanjenje partijske birokratije pretvori u smanjivanje broja „pravih“ radnika – doktora, nastavnika, učitelja i njima sličnih. Zbog toga smatram da je pogrešno pretpostaviti da je navodna „traljavost“ u procesu „racionalizacije“ tek iznimka – naprotiv, ona je hirurški precizno pozicionirana i nije tek hir svojeglave političke elite i posledica njene jurnjave za zapošljavanjem vernih kadrova. Krstaški rat novokonzervativnih snaga protiv „nepotizama“ i „korupcije“ nije ništa drugo do otrcana simulacija.

Peščanik.net, 31.01.2015.

Srodni linkovi:

Vesna Pešić – Džeziranje na istu temu

Dejan Ilić – Šest i po odsto

Mario Reljanović – Racionalizacija

———–

Doduše, stil klovna na pozornici – premijera – žanrovski bi bilo preciznije odrediti kao dramu kreveljenja sa elementima tuče sa publikom. ↑
Mediji građane nisu udostojili navođenja bilo koje tačke predloženih mera, uslova – prosto je rečeno: premijer prihvata sve. ↑
Eufemistički nazvana „fleksibilni rad“. ↑
To da je srednji sloj ujedno i nosilac narativa o „štednji“ i njena prva žrtva – nerazumljiva je empirijska činjenica, ali o tome na drugom mestu.

четвртак, 29. јануар 2015.

Žrtvama postkomunističkog terora

foto: Erich Lessing – Workers Council. Yugoslavia, 1952.

Svojevremeno je Benedikt Anderson primetio da nacionalizam nikada nije proizveo niti jednog velikog mislioca. Ta politička ideologija nema iza sebe niti jednog Marksa, Tokvila ili Hobsa, pisao je Anderson.[¹] Možda je razlog tome posve banalan: moderni oblik intelektualnosti zahteva određenu kritičku distancu spram religiozno-mitoloških priča koje čine osnovu svake kulturne zajednice, odnosno svakog nacionalizma. Jedna od tih zanimljivih religiozno-mitoloških naracija jeste ona o srpskom narodu u periodu takozvanog realnog socijalizma. Iako govori o tom vremenu, priča je konstruisana u periodu postkomunističke tranzicije i za potrebe procesa tranzicije. Kako je tranzicija završena, a sve nekadašnje jugoslovenske državice i protektorati integrisani u globalni kapitalistički sistem, bilo bi zanimljivo podsetiti se te priče.

U nacionalističkoj imaginaciji, posebno je mesto rezervisano za neprijatelje naroda. U jeku kriminalnog otimanja društvene svojine devedesetih i opšteg osiromašenja stanovništva, komunistička prošlost najednom je postala odgovorna za tragičnu društvenu stvarnost postkomunizma. Da je propala komunistička utopija strana srpskom narodnom biću i direktno odgovorna za njegovo višedecenijsko stradanje, postalo je samorazumljivo u novim tranzicionim uslovima. Državno-kriminalne strukture i tranzicioni mafijaški klanovi koji su učestvovali u privatizaciji jugoslovenskih preduzeća, nimalo ne snose odgovornost za naglo osiromašenje stanovništva: krivac je, dakako, komunizam! Razume se: tranziciona politička elita i sama pripada komunističkoj prošlosti, što je čini nesposobnom da razume nove društvene uslove nastale takozvanim padom komunizma. Tek kada se oslobodi komunističke političke elite i komunističke prošlosti, srpski narod će zauzeti mesto koje mu pripada: među ostalim nacijama evropske porodice gde će, oslobođen prošlosti i zagledan u budućnost, samouvereno čuvati svoju tradiciju i nacionalni identitet dok istovremeno uživa u čarima kapitalističkog blagostanja koje će doći na kraju tranzicionog tunela.

Naravno, danas je ta ideološka priča gotovo sasvim izbledela! Zauzela je svoje mesto u muzeju sveopšte razočaranosti kao još jedna u nizu tranzicionih iluzija. Pokazalo se naime da je takozvana odbrana nacionalnog identiteta ništa drugo do svojevrsna anestezija za pad životnog standarda, zgodno političko sredstvo za manipulaciju otupelim i osiromašenim masama. Nesposobnost da izađe na kraj sa socijalnim efektima tranzicione tragedije koje su vidljive na svakom koraku, vlast kompenzuje odbranom tradicije i nacionalnog identiteta. Šta je sa svetlom budućnošću demokratije? Oslobođen takozvane jugoslovenske tamnice, srpski narod nikada nije dočekao čari liberalne demokratije. Umesto toga, poput drugih politički nemoćnih i ekonomski eksploatisanih jugoslovenskih naroda, danas je predvođen bitangama i prevarantima koji glume nekakvu političku elitu čija je vladavina bazirana na korupciji, klijentelizmu, odnosno servisiranju zahteva svetskih metropola kapitalističkog centra. Ekonomski prosperitet? Ta tranziciona iluzija u uslovima današnjeg globalnog kapitalizma znači utrkivanje političkih elita u smanjenju radničkih prava i cene rada kako bi se privukli takozvani investitori. U muzeju tranzicionih iluzija nalaze se još mnogi eksponati: nacionalni interes, nezavisno civilno društvo, demokratski napredak, slobodni mediji, nacionalni suverenitet, itd.

Pa ipak, ne radi se samo o zanimljivoj mitološkoj priči o teškoj sudbini duha naroda (Volksgeist) u komunističkoj tamnici i izlasku iz totalitarnog zatočeništva u vidu demokratskih promena. Ta ideološka naracija postkomunističke tranzicije, koja je konstruisana za potrebe kapitalističke restauracije, ima svoju materijalizaciju koja je vidljiva po mnogim selima i gradovima širom zemlje. Prošetajmo zato ulicama jedne šumadijske varoši.

Ne postoji bolje mesto koje sažima postkomunističku tranzicionu dramu od spomenika koji su podignuti posle takozvanih demokratskih promena. Dve godine posle petooktobarske revolucije, u Lapovu je podignut spomenik Aleksandru Karađorđeviću. Na poleđini čitamo da je spomenik podigao “srpski narod svom viteškom kralju”. Razume se, ali je neko ipak morao idejno da osmisli projekat i izdvoji novac za njegovu izradu, postavljanje i ceremoniju otkrivanja. U nastavku saznajemo da je “srpskom narodu” u podizanju spomenika pomogao lokalni preduzetnik, vlasnik preduzeća koji je bio blizak kako vlastima devedesetih, tako i takozvanim demokratskim vladama posle petog oktobra dve hiljadite godine.

Na samo par stotina metara od “viteškog kralja” nalazi se spomenik četničkom generalu Dragoljubu Mihajloviću, takođe podignut od strane iste preduzetničke porodice koja je bogatstvo stekla u novim tranzicionim uslovima. Spomenik je posvećen “žrtvama komunističkog terora” i kako saznajemo sa natpisa, najveća žrtva je upravo preduzetnička porodica čiji su članovi idejni tvorci i najveći finansijeri izgradnje spomenika. O uslovima rada u štamparskom preduzeću čiji su vlasnici takozvane žrtve komunizma sa spomenika, dovoljno govori kratak video snimak koji prikazuje štrajk radnika u dvorištu fabrike koji je dostupan na YouTube-u.[²] Pretnje upućene radnicima i radnicama, omalovažavanje, ucenjivanje, neisplaćivanje plata, klevetanje i svakojako zastrašivanje i zlostavljanje, idu ruku pod ruku sa izgradnjom spomenika ratnom zločincu.

O vezi između kapitalizma i fašizma već je rečeno mnogo. Sociolog Rastko Močnik ne sumnja da je restauracija kapitalizma na prostorima nekadašnjih jugoslovenskih republika imala fašistoidni karakter. Problem, dakle, nije u tome da li je fašizam kao politička praksa i misaoni obrazac prisutan u bivšim jugoslovenskim republikama, već u kojoj meri![³] Fašizam je danas sastavni deo, ne samo balkanskih državica na kapitalističkoj periferiji već i način reprodukcije savremenih liberalnih demokratija evropskog Zapada. Masovna otpuštanja radnika i radnica iz nekadašnjih državnih preduzeća, kao i njihovo nesmetano ekonomsko iskorišćavanje u novim postkomunističkim uslovima, u velikoj je meri omogućeno fizičkim i simboličkim državnim nasiljem: od policijskog i pravnog sprečavanja štrajkova, raširenog klijentelizma i korupcije, do institucionalizovanog nacionalizma i rasizma. Ili Močnikovim rečima: “Fašizam je preživeo i sada se vraća, pa i tamo gde je bio pobeđen”.

Šta je sa žrtvama postkomunističkog terora iz naslova ovog kratkog teksta? Kao što je poznato, hiljade oteranih radnica i radnika iz nekadašnjih društvenih preduzeća neće dobiti svoj spomenik, niti će ga dobiti stotine hiljada mladih koji su u poslednjih dvadesetak godina napustili neku od bivših jugoslovenskih državica. Nijedna bronzana statua neće biti izgrađena u čast onih koji su svakodnevno izloženi šikaniranju od strane poslodavaca, niti u čast miliona nezaposlenih koje postkomunistički ideološki aparati ubeđuju da su sami odgovorni za svoju tragediju. Ni na jednom spomeniku neće pisati da je podignut u znak sećanja na otpuštene, obespravljene i opljačkane ljude u periodu takozvanih postkomunističkih promena.

Međutim, njima spomenici nisu potrebni! Umesto spomenika, sadašnji istorijski trenutak zahteva nepristajanje na nove oblike postkomunističke dominacije, otpor prema neoliberalno-fašistoidnim ideološkim aparatima i sveopštu politizaciju socijalnih pitanja u vidu štrajkova, blokada, protesta, radikalnih socijalnih zahteva i samoorganizovanih pokreta zaposlenih i nezaposlenih. Samo u političkoj borbi za socijalna i ljudska prava, odnosno solidarnosti koja nadilazi nacionalne, religijske i kulturne identitete, ljudi prestaju biti žrtve takozvane istorijske nužnosti i postaju heroji izgradnje pravednijeg društva. Do tada, ovaj tekst je posvećen njima: žrtvama postkomunističkog terora.

Nenad Marinković