Vesna Rakić-Vodinelić | 17/01/2014
Pre petnaest godina ubijen je čovek, novinar koji je odbijao da ćuti. Ubistvo Slavka Ćuruvije, po svemu što se zna, bilo je profesionalno, hladno, neskriveno. Do danas nije dobilo neophodni sudski epilog, a dobar deo javnosti se ponaša kao da jeste (na primer: Večernje novosti/online, 14.01.2014: „Konačno rešeno ubistvo Ćuruvije“, sa podnaslovom o izvršiocima: Podstrekači zločina Radomir Marković i Milan Radonjić. Izvršioci Ratko Romić i Miroslav Kurak. Politika je motiv ubistva. Rasvetljavanje pomogao Legija.)
Zašto se ponašamo kao da smo dobili konačno rešenje? Pa zato što se tako ponaša Aleksandar Vučić, a on sve najbolje zna.
Šta se zapravo desilo, osim konferencije za novinare u zgradi Vlade Srbije? Uhapšeni su Radonjić, kao podstrekač i Romić, kao izvršilac. Drugi podstrekač, R. Marković je već osuđen za druga kriminalna dela i nije slobodan, izvršilac Kurak je nedostupan, navodno na dugogodišnjem safariju u nesvrstanoj Tanzaniji. Optužnica još nije podignuta.
To nije konačno rešenje – daleko smo od njega. Sve ostalo su samo celomudrene, a ponekad i kontraproduktivne izjave – poluprazne reči, reči i samo reči. Doduše sa dramatičnom pretenzijom, ali farsičnim rezultatom.
Pokušaj rekonstrukcije ove, u osnovi neljudske političke zloupotrebe surovog ubistva jednog čoveka, pri čemu pravne aspekte ostavljam za kraj i delimično po strani (tamo gde im je u ovoj državi uostalom i mesto), izgleda ovako:
Ovo ubistvo je državni zločin, javilo se Vučiću posle tolikih godina. ’Ajde?! Da je bolje pazio na časovima svog dugogodišnjeg mentora, Vojislava Šešelja, mogao je to saznati još pre gotovo isto onoliko vremena koliko je proteklo od ovog sudski nerazrešenog zločina. Jer, taj mentor je još 2002. godine, kao neposrednog izvršioca označio Miroslava Kuraka i tražio obećanu nagradu. Štaviše, prema izveštajima medija, Kurak je Šešelja zbog toga tužio, ali je postupak obustavljen, zbog Šešeljevog odlaska u Hag (Blic/online, 14.01.2014). Kurakov posao tada nije bio lov visoke divljači, već lov „državnih neprijatelja“.
Da zanemarimo uporno dugogodišnje insistiranje Ćuruvijine žene Branke Prpa na tome da je u pitanju državni zločin, jer nju Aleksandar Vučić svakako nije ni čuo ni slušao. „Državni zločin“ ovde razumem kao ubistvo koje je naredila, organizovala i sprovela država, prikrivajući i štiteći naredbodavce i izvršioce. U pravnom govoru nije ga preporučivo koristiti, jer je u pitanju bezličan izraz. Državu (zato što je pravno lice) kod nas ne možete optužiti za ubistvo. Zato radije govorim o ubistvu koje je organizovao režim Slobodana Miloševića. A današnji politički akteri, uključujući tu i prvog potpredsednika Vlade, bili su u vreme tog ubistva deotog režima. Zato radije koriste bezlične izraze, zato ne vole da ih podsećaju na njihovu tadašnju ulogu kreiranja atmosfere i okruženja u kome je Ćuruvijino političko ubistvo postalo moguće i lako izvodivo.
Izgleda da će to podsećanje, makar u medijima, izostajati i ubuduće, ako je suditi po krajnje blagonaklonom tekstu Dragoljuba Žarkovića (inače ne baš naklonjenog prvom potpredsedniku Vlade), u kojem svedoči o tome da je Vučić dva dana pre ubistva Ćuruvije urednicima medija saopštio da je „sprečio odnosno uspeo da spreči“ da se difamni tekst o Ćuruviji, objavljen u Ekspres politici, koji je pročitan na drugom dnevniku RTS, pročita i na trećem dnevniku – čime je, zaključuje urednik Vremena, „u suštini stao na stranu Ćuruvije, odnosno usprotivio se javnoj poternici protiv novinara“ (Vreme br. 1202, 16.01.2014, str. 7). Ali, ako pod istinom podrazumevamo celu istinu o datim licima u datom vremenu, slobodna sam da je dopunim i jednim malim prilogom o držanju Aleksandra Vučića u odnosu na Slavka Ćuruviju, koji bi mogao dovesti u sumnju benevolentan zaključak urednika Vremena o tome ko je kome u prošlosti držao stranu. Evo tog priloga:
O krunskom svedoku „gospodinu Legiji“
Do „konačnog rešenja“ ubistva Slavka Ćuruvije došlo se, prema rečima glavnih aktera pres konferencije – Vučića i Miljka Radisavljevića – zahvaljujući spontanom i bezinteresnom svedočenju „gospodina Legije“. Stvarno, u pitanju je čisti dragulj u kruni uspeha političko-obaveštajno-tužilačke borbe protiv kriminala svake vrste. I to (gotovo) u svakoj vlasti posle famoznog 5. oktobra. Najpre je Koštuničina ekipa trljala ruke i medijski podsticala strah i trepet od kazivanja istine „gospodina Legije“ pred sudom. Ishod: njegov iskaz nije uzet u obzir, jer je bio irelevantan u sudskom postupku povodom atentata na premijera Đinđića, a i da je bio relevantan, postojala je ozbiljna sumnja u istinitost, da se izrazim najpristojnije što je moguće. Pa je potom, u vreme kohabitacije Tadić-Koštunica, ovaj krunski svedok 2007. osporavao da su nalogodavci Ćuruvijinog ubistva bili Mira Marković i Rade Marković, nazivajući sve to „smešnom pričom“ (Danas, 15.01.2014, str. 2) – da bi sedam godina kasnije, ako je verovati Aleksandru Vučiću i Miljku Radisavljeviću, označio istog tog Radeta Markovića kao podstrekača, dakle nalogodavca.
Dok se još zagrevala medijska atmosfera za konačnu obznanu na konferenciji za novinare, Informer 3. januara 2014. (preneseno u E-Biltenu UNS-a, u rubrici Vesti iz medija) objavljuje intervju sa Ljubom Milanovićem, bivšim šefom Poskoka o njegovim saznanjima iz istrage Ćuruvijinog ubistva. Milanović kazuje kako je stupio u kontakt sa Legijom da bi saslušao dva lica koja su bila na mestu Ćuruvijinog ubistva, što je rezultiralo njegovim premeštajem u odeljenje za strance i prestankom rada na ovom slučaju, zbog uznemiravanja „jedinice“. Zna se koje – jedna je „jedinica“. Milanović nadalje tvrdi da je specijalni tužilac Miljko Radisavljević javno izjavio da njegovi nalazi o ubistvu Slavka Ćuruvije nisu tačni.
Smatram važnim da se „atmosfera“ upotpuni, pa citiram delove Milanovićevog intervjua o tome kako nas paze naše bezbednosne službe, bez pretenzije da odgovorim na pitanje da li naknadne radnje prikrivanja tragova i zastrašivanja svedoka zločina protiv Ćuruvije, imaju neposredne ili posredne veze sa krunskim svedokom Legijom:
„Дакле, од састанка с двојицом Легијиних људи није било ништа?
– Ништа.
Шта се даље дешавало у истрази убиства Ћурувије?
– Долази до замене теза. Уместо да се траже убице, односно да се саслушају лица означена као помагачи или извршиоци, креће лов на човека који нам је рекао ко је био присутан када је Славко убијен. И то ми је био јасан, поуздан знак да су сазнања о овој ликвидацији тачна.
Какав лов?
– Тог човека који нам је открио детаље злочина покушали су два пута да убију. Прво је избоден у притвору, а потом је подметнут пожар у згради у којој је живео.
Да ли је неко страдао у пожару?
– Према мојим информацијама, грешком је изгорела једна трудница.
Како грешком?
– Тај човек је живео на првом спрату зграде, на вратима није била плочица с његовим презименом. У стану изнад на вратима је писало презиме идентично његовом. Нападачи су, изгледа, запалили погрешан стан.
Шта се даље дешавало с тим сведоком?
– Побегао је из земље. Игром случаја, пре неколико година срели смо се на једном шеталишту у иностранству. Рекао сам му да сам ја главни кривац за његово страдање. Одговорио је да то није истина јер је знао позадину целе приче и о свом и о мом страдању. Замислите шта би било да је друкчије резоновао?! И то све захваљујући људима, мојим колегама из МУП…“
Uprkos svemu, „gospodin Legija“ je čovek kome se veruje. Bar mu veruje deo naše javnosti, koji čita Informer, Kurir, Večernje novosti i pažljivo posmatra konferencije za medije koje prenosi javni servis. Dakle, pretežni deo javnosti. Onako kako smo naučili – nekritički, bez postavljanja nepotrebnih pitanja. Možda razlozi ovog poverenja odista leže u tome što su samo ljudi poput Legije u prilici da znaju takve zlokobne stvari kao što su okolnosti Ćuruvijinog ubistva. Slažem se – ali od onoga što oni znaju do kazivanja cele istine put je dug i zaprečen brojnim preprekama o kojima mi, obični ljudi, ne moramo znati mnogo. Ali, baš mi moramo postaviti izvesna važna pitanja, koristeći u pravu nezaobilazan – standard prosečnog čoveka.
Da li je „gospodin Legija“ verodostojan svedok, ako znamo da je o istom događaju davao različite medijske izjave, kao i da je u jednom sudskom postupku dao iskaz za koji postoji ozbiljna sumnja da je neistinit? Ko bi, zapravo, bio „gospodin Legija“ u sudskom postupku povodom ubistva Slavka Ćuruvije? On bi mogao biti samo svedok. I to posredni svedok, po čuvenju (testis de auditu), onaj koji prenosi nešto što mu je rečeno ili što je na drugi način saznao – bilo u vršenju njegove službene dužnosti, bilo van toga. U ovom slučaju, međutim, postoji i neposredni svedok, osoba koja je događaj lično videla, čula, osetila, bila povređena – Branka Prpa. Ona tvrdi da lice koje je pucalo u Slavka Ćuruviju nije bio Miroslav Kurak, tj. da ga nije prepoznala na fotografiji koja joj je pokazana (NIN br. 3290, 16.01.2014, str. 10).
I tu se vidi koliko se „gospodin Legija“ prikazuje kao nad-svedok. U emisiji Prvog programa RTS, „Da, možda ne“, 16. januara 2014, Veran Matić, predsednik ad hoc komisije za istraživanje ubistva novinara, kao odgovor na pitanje voditeljke o tome da Branka Prpa tvrdi da Kurak nije bila osoba koja je pucala na Ćuruviju, možda i nesvesno pokazuje različit odnos prema svedoku Legija i svedoku Prpa, jer samo za potonju kazuje da je ona svedok i da će sud ocenjivati njen iskaz. A iskaz „gospodina Legije“? E, pa izgleda da on nije podložan ičijem ocenjivanju, izgleda da smo odista dobili naslednog krunskog svedoka, čija se ne poriče, jer nema te post-petooktobarske vlasti u Srbiji koja se nije potrudila da ostavi takvu sliku o Legijinim svedočkim sposobnostima, s tim što se u jednom vremenu (2008-2012, tj. za vreme Tadićevog drugog mandata), ovim pitanjem, bar javno, uopšte nije bavila.
Za sada, jedino Vuk Drašković iskazuje sumnju u to da je Legija odista ključni svedok: „Nije on ključni svedok, on je ključno suvišan svedok, možda i svedok koji je deo nekakvog plana opstrukcije i bacanja senke na istragu“, rekao je Drašković gostujući u Dnevniku RTS 16. januara 2014. Istovremeno, Drašković daje punu podršku Vučiću, zbog iskazane političke volje, tvrdeći da je on stao na kraj opstrukciji istrage koja je poticala od policije i tužilaštva.
I tako dolazimo i do pravnih pitanja.
Kakva je uloga organa gonjenja, na prvom mestu specijalnog Tužioca za organizovani kriminal? Ako ga posmatramo kao jednu od personae dramatis u igrokazu „Konferencija za medije“, poslužiću se rečima D. Petrovića (Danas, 16.01.2014, kolumna Žvaka u pepeljari,str. 5): Legija, poput Svetlane Ražnatović peva pro bono, a kao predgrupa nastupa Miljko Radisavljević – označavajući time precizno ulogu organa gonjenja u medijskom „konačnom rešenju“ jednog kriminalnog dela.
Gledano čisto pravno, Radisavljević već sad ima bar tri ozbiljna problema.
Ako je verovati izveštavanju RTS, on je na konferenciji za novinare doslovce potvrdio da su „danas kao izvršioci ubistva uhapšeni Milan Radonjić i Ratko Romić“, što otvara pitanje kršenja prezumpcije nevinosti. Prema praksi Evropskog suda za ljudska prava, ovakav iskaz se ne oprašta nekom ko je javni tužilac. To će dobro znati svaki advokat mogućih okrivljenih. Bez obzira na poželjnu dramatiku prezentacije, javni tužilac mora da pazi na svaku svoju reč, pa je moralo biti rečeno da su navedeni uhapšeni kao osumnjičeni za ubistvo. Ozbiljno vođen tužilački postupak i svaki tužilački iskaz u jednom važnom slučaju kao što je ovaj, zahteva da se prednost da preciznosti nad dramatikom.
Nije poželjno da se nad jednom ovakvom pravnom stvari nadviju bilo kakve senke loše vođene procedure. Ne treba zaboraviti da je danas zatureni savetnik predsednika Republike, Oliver Antić, uspeo da se u aferi
Indeks oslobodi nadležnosti javnog tužioca u Smederevu i „pređe“ u nadležnost javnog tužioca u Beogradu, upravo zahvaljujući navodnoj povredi prezumpcije nevinosti (u odnosu na Radisavljevićevu retoriku, više nego benignoj), a beogradski tužilac je iz nepoznatih razloga odustao od krivičnog gonjenja. Uostalom, o tome sam davno pisala upravo na sajtu Peščanika
u tekstu
Antić vs. Antić.
Budući da je – svesno ili nesvesno – a zarad dramatike umesto preciznosti, sam označio „gospodina Legiju“ kao ključnog svedoka, Radisavljević će imati i problem dokazivanja, vezan za Kuraka, kome će možda biti suđeno u odsustvu, a možda uopšte neće, s obzirom na već sada obelodanjene različite iskaze Legije i Branke Prpa.
Najzad, ako ustraje na Legiji, Radisavljević će se neminovno, i to na suđenju, suočiti sa njegovom motivacijom za davanje novog iskaza. Bez obzira na dva druga svedoka koja su pominjana na konferenciji za novinare.
I tužilac i sud (jer tužilačka istraga je uvedena tek 2011) mogli bi se suočiti sa posledicama, blago da kažem, dugog trajanja neizvesnosti o tome ko je odgovoran za ubistvo Slavka Ćuruvije. Otromboljeno pravosuđe Srbije do sada se nije trglo, iako je Ustavni sud nedavno, povodom ubistva dvojice gardista u kasarni na Topčideru, utvrdio povredu prava na život i prihvatilo koncept procesnog prava na život Evropskog suda za ljudska prava, usvajajući ustavne žalbe roditelja gardista. Pravo na istu takvu ustavnu žalbu imaju porodica i životna saputnica Slavka Ćuruvije. Bilo bi dobro da se sve odgovornosti utvrde. Jer, pravosuđe ne sme čekati ma čiju političku volju. Ono mora bar da ostavi utisak kakvog takvog nezavisnog pravnog života u ovoj zemlji.
Obema organizacijama novinara mora se odati priznanje što nisu dozvolila da se ubistvo Slavka Ćuruvije zaboravi. Sudije i javni tužioci su, nažalost, zaboravili krajnje sumnjivu smrt, a verovatno upravo ubistvo njihovog kolege Nebojše Simeunovića. Podsećam – sudija Simeunović je nestao 6. novembra 2000, a njegovo telo je pronađeno 3. decembra te godine. Njega pominje samo njegova sestra, uporno tvrdeći da ga je otela i ubila Služba državne bezbednosti. O ovoj smrti istrajno se ćuti u pravosuđu Srbije.
Predlažem sudijama i javnim tužiocima da 6. novembar ustanove kao dan sudijske nezavisnosti i da se, bar jednom godišnje, usprave i zapitaju dokle će pristajati da budupredgrupa političarima i naslednim krunskim svedocima.
Peščanik.net, 17.01.2014.
Stroj je sklopljen i programiran u Beogradu, odakle se njime i upravlja. Republika Srpska nikada nije bila, niti će to biti, autonomni projekat bosanskih Srba. Ona je dio projekta srpske nacionalističke elite, koja je živa, zdrava, nerazmontirana, na vlasti i više nego operativna – u punom pogonu, dapače. Paralelno sa ideološkim inžinjeringom legitimizacije RS-a, koji je opisao Kazaz, odvija se brutalna delegitimizacija crnogorske nezavisnosti. 
Podeli: 
Facebook
