Radniče, robe, ti si prah na podu
Međunarodni dan ukidanja ropstva je 2. decembar. Čini nam se da ovaj dan postoji radi forme, a ne zbog toga da bi ropstvo istinski bilo ukinuto. Ako pogledamo hiljadama godina unazad, ropstva je uvek bilo, a kako se u praksi potvrđuje, biće ga još dugo. Sve nekako napreduje i evoluira ali čovek kao da je zakržljao kad ne može sebe da kontroliše u iskorišćavanju drugih ljudi.
Današnje ropstvo, uključuje prinudni rad, iskorištavanje (eksploataciju), služenje u domaćinstvima, prodaju dece (devojčica) zbog udaje i seksualno ropstvo. Milioni ljudi, bez razlike, deca, žene i muškarci su robovi u sadašnjosti. Koliko god da se priča o ovom problemu i koliko god entuzijasti pokušavaju i rade, kako bi rešili ovaj problem, uvek ih sputava nedostatak političkog razumevanja, a kao i ne bi, jer politika prati tokove novca, a iskorištavanje ljudi kao robova u svim navedenim kategorijama, donosi ogromne prihode kontraverznim biznismenima, kontraverznim političarima, kapitalistima, kako god ih nazvali. Da su u ranijim vremenima, ponosno bi prihvatili naziv robovlasnici.
Ako tražimo u Srbiji primere ropstva, brzo ćemo ga naći u obliku radničkog ropstva gde je odnos prema radniku vrlo sličan ropskom odnosu.
Demokratija je interesantan šareni papir u koji je umotana gorka bombona savremenog industrijskog ropstva. Ovo ropstvo je malo mutiralo jer mu radnici prilaze dobrovoljno. Radnici ne daju otkaze i nego se grabe za posao jer su dužničkom, kreditnom ropstvu ili nemaju gde drugo da zarade za hleb nasušni. Ove ropske uslove im je obezbedila majčica Srbija i to kroz oprobanu formulu: upecaj stanovništvo na kredit, uništi domaću industriju, daj stranom investitoru subvencije, a zaduženo stanovništvo kao stoku samo malo poteraj u obor strane fabrike, pa neka i pelene ponesu. Dostojevski da je živ, ponovo bi uzviknuo: „Sve je dozvoljeno“.
Čime Srbija štiti svoje radnike od ropskog rada, eksploatacije na poslu? Mehanizmi države su iskazani, nikad lošijem Zakonom o radu, dovođenjem i subvencionisanjem trećerazrednih stranih kompanija, ponižavajuće niskom zagarantovanom minimalcu, nepriznavanjem povreda na radu. Pa čak je i Luj 14. davao povređenim radnicima novčanu naknadu za povrede nastale na izgradnji Versaja ili njihovim porodicama naknadu u slučaju smrti.
Na putu ka sticanju profita, za velikog gazdu, radnici su potrošna roba, samo ih bacaju kao smeće pored puta. I kapitalisti i radnici su svesni da ima i gladnijih, siromašnijih i jeftinijih, pa ovi prvi to koriste, a ovi drugi trpe. U filmu Želimira Žilnika, Tako se kalio čelik, poslednja rečenica koju otac upućuje, s ponosom sinu, je: „Ne brini sine, moje radno mesto te uvek čeka“ ta rečenica je 80-tih godina prošlog veka bila predskazanje onoga šta čeka radništvo.
Ropski odnos države Srbije nad radništvom, doživljava uzlazak i vidljiv je kroz prisutne strane fabrike: Geox, Yura, Draxlmaier, itd. dok domaća industrija izdiše na stečajima i bankrotima.
Ako malo preformulišemo Šantićevu pesmu posvećenu izrabljenom težaku, rataru i primenimo je na današnjeg radnika, izgledaće ovako: „Radniče robe, ti si prah na podu, tegli i vuci i u fabrici skapaj“.
Mr Dejana Pataki
Нема коментара:
Постави коментар