Zapad se sveo na to da pljačka sam sebe

Objavljeno: 5. Februar 2016.

I ovde i tamo

Ja lično, kao i Michael Hudson, John Perkins i još nekolicina drugih, izveštavali smo o višekratnom pljačkanju naroda od strane zapadnih ekonomskih institucija, pogotovo od velikih njujorških banaka potpomognutih od strane Međunarodnog monetarnog fonda (MMF).

Pol Krejg Roberts

Zemlje Trećeg sveta su pljačkane i još uvek se pljačkaju tako što se navode da prihvate planove razvoja elektrifikacije ili nekog drugog sličnog cilja. Naivnim i lakovernim vladama se govori da oni svoje zemlje mogu napraviti bogatim tako što će prihvatiti strane kredite radi primene nekog plana razvoja predočenog od strane Zapada, gde bi rezultat bio taj da se steknu adekvatni poreski prihodi od primenjenog plana razvoja s kojim bi se otplatili krediti.

Ovo se retko, ako ikada, i dešava. Ono što se zaista dešava je to da plan razvoja rezultira da zemlja postane dužnik do samog limita, a i preko njenih deviznih prihoda. Kada se određena zemlja nađe u situaciji da ne ispuni obaveze isplate razvojnog kredita, poverioci onda šalju MMF da prenese zaduženoj vladi da će MMF zaštititi njihovu kreditnu vrednost tako što će joj pozajmiti novac da isplati dug poveriocima. Međutim, u takvim slučajevima se daje i uslov da vlada u pitanju primeni mere odricanja kako bi sama vlada mogla da isplati MMF. Te mere odricanja se svode na smanjenje javnih usluga i zaposlenih u vladinom sektoru, smanjenje penzija i rasprodaja strancima nacionalnih resursa. Novac koji se ovim putem štedi – smanjenje socijalnih izdataka i rasprodaja strancima nacionalnih resursa – se koristi radi isplate duga MMF-u.

Na ovaj način Zapad je, istorijski gledano, pljačkao zemlje Trećeg sveta. Ukoliko predsednik određene zemlje nerado pristaje da uđe u takav aranžman, on se jednostavno podmićuje, i to na isti način kao što je to rađeno sa vladama Grčke, kako bi pristao na pljačkanje države u kojoj glumi da tu državu zaista i predstavlja.

Kada je ova metodologija pljačkanja iscrpljena, Zapad je pokupovao agrarno zemljište i zemljama Trećeg sveta nametnuo politiku odbacivanja samostalnosti u proizvodnji hrane, dozvolivši jednu ili dve žetve godišnje kako bi se podmirili izvozni troškovi. Ovakva politika primorava populacije zemalja Trećeg sveta da postanu zavisne na uvoz hrane sa Zapada. Tipičan rezultat svega ovoga jeste to da se sva zarada od izvoza crpi od strane korumpiranih vlada ili od strane kupaca koji plaćaju malo, dok sami stranci koji prodaju hranu naplaćuju puno. Prema tome, svaka samostalnost se pretvara u dužničku ekonomiju.

Sa čitavim Trećem svetom sada eksploatisanim do maksimalnih granica, Zapad se preokrenuo da pljačka svoje vlastite. Irska je opljačkana, dok je pljačkanje Grčke i Portugala toliko drastično da je veliki broj mladih žena naterano na prostituciju. Međutim, ovo ni malo ne smeta savesti Zapada.

Pre ovog perioda, kada se neka suverena zemlja našla u situaciji da ima više duga nego što ga je mogla i otplatiti, poverioci su morali da prerade dug na nivo koji je zemlja u pitanju mogla da otplati. Međutim, u 21 veku, kao što sam naveo u svojoj knjizi „Neuspeh leser-fer kapitalizma“, ovo tradicionalno pravilo je odbačeno.

Novo pravilo je to da u određenoj zemlji, čak i u zemlji gde je vrh činovničkog aparata prihvatio mito kako bi zemlju zadužio strancima, narod te zemlje mora svoje penzije, zaposlenja i socijalne izdatke smanjivati, a istovremeno vredne nacionalne resurse kao što su gradski vodovodi, luke, nacionalni loto i zaštićena državna zemljišta, kao što su zaštićena grčka ostrva, prodati strancima, koji će onda imati slobodu da dignu cenu usluga. U navedenom slučaju Vlada Grčke se sprečava da preuzme prihode od državnog lotoa i primorava se da proda zaštićeno nacionalno blago stranim preduzetnicima nekretnina.

Ono što se desilo u Grčkoj i Portugalu je sada na delu u Španiji i Italiji. Narod u tim državama je bespomoćan, jer ih njihove vlade ne predstavljaju. Ne samo da su njihove vlade podmićene, već rukovodioci tih istih vlada imaju mozgove koji su ISPRANI sa ubeđenjem da njihove države MORAJU BITI U EVROPSKOJ UNIJI. Ukoliko nisu, njih će istorija da „zaobiđe“. Narodi tih istih država, koji su ugnjetavan i koji pate, su podlegli da im i njihovi mozgovi na isti način budu isprani. Na primer, vlada koja je u Grčkoj izabrana da spreči pljačkanje Grčke je ostala bespomoćna, jer je sam grčki narod, ispiranjem mozga, postao ubeđen da mora ostati u Evropskoj uniji, bez obzira koliko će ga sve to koštati.

Kombinacija propagande, finansijske moći, gluposti i podmićivanja znači da NEMA NADE za evropske narode.

Isto se odnosi i na Sjedinjene Američke Države, Kanadu, Australiju i Veliku Britaniju. U SAD na desetine miliona američkih građana je tiho prihvatilo nestanak interesnih kamata na njihove ušteđevine tokom poslednjih sedam godina. Umesto da postavljaju pitanja i da demonstriraju, Amerikanci su, bez ikakvog razmišljanja, prihvatili propagandu da njihov opstanak zavisi od nekolicine neprirodnih mega-banaka koje su „previše velike da bi im se smelo dopustiti da propadnu“. Milioni Amerikanaca su ubeđeni da je za njih bolje da crpe svoje ušteđevine nego da propadne jedna korumpirana banka.

Kako bi narod na Zapadu držali u stanju zbunjenosti od prave opasnosti koja ih gleda, narodu je predočeno da se iza svakog drveta, iza svakog pasoša i ispod svakog kreveta nalaze teroristi, i da će svi biti pobijeni ukoliko se neizmerna moć njihove Vlade stavlja pod znak pitanja. Do sada je ova taktika odlično funkcionisala, gde smo imali jednu lažnu obmanu za drugom, potkrepljenim lažnim „terorističkim“ napadima koji služe da spreče bilo kakvu svest da je sve ovo obmana za akumulaciju zarada i bogatstva ka rukama nekolicine ljudi.

Pošto nisu zadovoljni sa vlašću nad „demokratskim narodima“, taj 1% populacije (koji drži Ameriku u šaci) je nastupio sa „Tranz-Atlantskim“ i „Tranz-Pacifičkim“ partnerstvima. Ta partnerstva su navodno „ugovori za slobodnu trgovinu“ od kojih će „svi“ imati „koristi“. Međutim, istina je ta da su detalji ugovora pažljivo i tajno prikriveni, tako da će privatnom biznisu (tj. korporacijama i bankama) biti data KONTROLA nad zakonima suverenih država.

Na primer, obelodanjeno je da će po osnovu odredbi „Tranz-Atlantskog“ partnerstva biti oformljeni PRIVATNI SUDOVI, koji će biti u stanju da imaju ingerenciju nad Državnim zdravstvenim osiguranjem Velike Britanije, i to kako bi se isto sprečilo da ima primat nad privatnim medicinskim osiguranjem (tj. institucijama), a ujedno kako bi postalo meta sudskih odštetnih zahteva od strane privatnih firmi, a bilo bi po potrebi čak i UKINUTO.

Korumpirana Vlada Velike Britanije, koja je pod kontrolom Vašingtonskog vazala David Cameron-a, je blokirala pristup pravnim dokumentima koji razotkrivaju delovanje „Tranz-Atlantskog“ partnerstva nad britanskim Državnim zdravstvenim osiguranjem. Dokaz je sledeći članak na Internetu:

http://www.globalresearch.ca/cameron-desperate-to-stop-scandal-as-secret-plans-to-sell-the-national-health-service-are-discovered/5504306

Za bilo kog građanina bilo koje zapadne države koji je toliko glup ili čiji je mozak do te mere ispran da nije u stanju da „ukapira“ šta se dešava, onda da navedemo da je srž politike „njihove“ vlade taj da se svaki detalj njihovog života preda u ruke privatnim interesima.

U Velikoj Britaniji državna poštanska služba je prodata za nominalnu cenu privatnim interesima koji su politički povezani. U SAD Republikanska stranka, a možda i Demokratska, nameravaju da privatizuju Medicare (državno zdravstveno osiguranje) kao i Social Security (socijalno osiguranje, koje ujedno isplaćuje i državne penzije), i to na isti način kao što su privatizovali mnoge aspekte vojnih snaga kao i kazneno-popravnog sistema (uvedeni su privatni zatvori). Sve javne funkcije su postale meta za privatan profit.

Jedan od razloga za porast troškova vojnog budžeta SAD jeste privatizacija istog (napomena: ova privatizacija je doprinela ne samo da vojni budžet SAD bude najveći na svetu, već je pospešila neviđenu korupciju unutar vojno-industrijskog kompleksa SAD, koji sada diktira oružanim snagama SAD koju tehniku treba da otkupe, bez obzira na kvalitet iste. Ova korupcija je potkopala tehnološki napredak SAD. Kada je Rusija otpočela sa svojim vojnim operacijama u Siriji, i NATO i Pentagon su dovedeni u stanju šoka kvalitetom ruske vojne tehnologije, koja je ili jednaka zapadnoj u efikasnosti, ili čak daleko bolja, kao na primer ruska elektronika i raketni sistemi kao što su S-400.).

Privatizacija američkog kazneno-popravnog sistema (tj. zatvora) je kao rezultat imalo to da je ogroman broj nevinih osoba poslato u zatvor, gde su naterani da rade za firme kao što su Apple Computer, IT services, konfekcijske firme koje proizvode uniforme za oružane snage SAD, kao i za veliki broj drugih privatnih firmi. Zatvorenici se plaćaju i tako nisko, kao 69 centi po satu rada.

Ovo je današnja Amerika. Korumpirana policija. Korumpirana tužilaštva. Korumpirane sudije. Ali, zato imamo maksimalni profit za američki kapitalizam od zatvorskih radnika. Ekonomisti koji zagovaraju slobodno tržište slave privatne zatvore, navodeći da će biti više efikasni. I oni zaista jesu više efikasni tako što kapitalistima dodaju profite zarađenih od radnika robova.

Ovde imamo članak o Britanskom predsedniku Vlade David Cameron-u i njegovom odbijanju obelodavanja podataka o posledicama „Tranz-Atlantskog“ partnerstva na britansko Državno zdravstveno osiguranje:

http://www.theguardian.com/business/2016/jan/26/anger-government-blocks-ttip-legal-documents-nhs-health-service

Britanske novine Guardian, koje često moraju da pružaju usluge „prostituke“ kako bi se koliko-toliko održavale na neki nivo „nezavisnosti“, opisuje ljutnju koju narod u Britaniji oseća prema velu tajnosti Vlade oko jednog pitanja koje je fundamentalno za zdravstvenu dobrobit naroda Britanije. I pored toga, Britanci nastavljaju da glasaju za političke stranke koje su izdale britanski narod.

Uzduž Evrope, korumpirane i vašingtonski kontrolisane vlade su dezavuisale narod i njihovu rasprodaju od strane „njihovih“ vlada tako što im se pažnja usmerava na imigrante, čije prisustvo je posledica sprovođenja interesa Vašingtona od strane evropskih vlada, a ne i interesa za svoje, evropske narode.

Nešto strašno se desilo inteligenciji i oštroumnosti narodu na Zapadu, koji više nije u stanju da razume mahinacije „svojih“ vlada.

Princip odgovornosti vlada je za Zapad nešto što se sada samo može naći u istoriji. NIŠTA OSIM PADOVA I KOLAPSA NE OČEKUJE CIVILIZACIJU ZAPADA.

Napomena:

Dr Paul Craig Roberts je bivši ministar finansija SAD. U svetu uživa veliki ugled kao politički analitičar, finansijski stručnjak, a ujedno i kao moralni lik. Za bivšeg visokog činovnika SAD, pokazuje retku iskrenost. Javno je upozorio Vladu Ruske Federacije da spreči delovanje takozvanih nevladinih organizacija, jer su paravani za zapadne obaveštajne službe čiji je cilj razbijanje Rusije, i to kroz novu revoluciju, gde bi se ovog puta umesto komunizma Rusiji nametnula „demokratija“ koja odgovara Zapadu.

Dr Roberts potvrđuje navode američkog političkog ekonomiste Lyndon LaRouche-a da je cilj Anglo-Saksonskih bankara razbijanje Rusije radi pljačke Sibira i Kaspijskog regiona, a u cilju spašavanja i dolara i evra. Puč u Kijevu februara meseca 2014. je dokaz tome.

Sam puč je izveden od strane NATO i EU, gde je cilj bio da se Ukrajina uvede u NATO i EU i da posluži kao odskočna daska za razbijanje Rusije. Međutim, planovi Zapada se nisu odvijali onako kako su i zamišljeni. Jedan od ciljeva puča je bilo preuzimanje ruske pomorske baze u Sevastopolju od strane NATO. Za tu operaciju NATO je na Krim poslao svoje najbolje specijalce, koji su zajedno sa ukrajinskim, trebali da okupiraju pomorsku bazu. Na ovaj potez Zapada reagovao je Putin, koji je na Krim poslao svoje Specnaz (specijalce), koji su na užas Štaba NATO-a u Brislu potpuno okružili i doveli pred uništenjem specijalce NATO-a, kojima je naknadno dopušteno da se povuku sa Krima. Nijedan metak nije ispaljen. Zapadna sredstva informisanja su o svemu ćutala.

Drugi šok za Zapad je bila ruska intervencija u Siriji, koju nisu očekivali, niti vrhunski profesionalizam ruske avijacije, a kamoli tehnike, a za neku nisu ni znali da postoji, kao za rusku elektroniku, koja je u stanju da na određenoj površini blokira rad američkih satelita, radara, kao i brodskih sonara, što je rusku bazu u Latakiji napravilo, za NATO, bukvalno nevidljivom.

Trenutno situacija je ta da NATO analizira novonastalu, neočekivanu situaciju, uz konstataciju da se ruske oružane snage i njihova tehnika ne mogu pobediti. Šta više, u izvršenim borbenim simulacijama, pokazalo se da bi NATO u konvencionalnom sukobu doživeo poraz.

Rezultat toga je primena subverzivnog delovanja na Evropu, kako bi se još više oslabio suverenitet država u Evropskoj uniji, ojačala uloga Brisela, a ujedno sprečio rusko-nemački politički i ekonomski savez. Moralo se, takođe, sprečiti da Nemačka napusti i EU i NATO, nešto što američki doktor statistike, Jim Willie, i predviđa, i što bi onda u Evropi započelo lančanu reakciju.

Otpočelo se sa invazijom Evrope od strane lažnih „izbeglica“ i „migranata“ sa Bliskog Istoka, Azije i Afrike, a zapravo nezaposlenih iz tih regiona, gde se tokom poslednjih 100 godina populacija uvećala za 10 puta.

Anglo-Saksonci su za ovo subverzivno delovanje protiv Evrope upotrebili usluge Turske i Saudijske Arabije, kojima je to išlo u interes, jer obe države vode muslimanski fundamentalisti. Turska i dalje ima za cilj obnovu Otomanskog carstva, a Saudijska Arabija islamizaciju Evrope.

Logistička podrška lažnim „azilantima“ je data od Turske koja, zajedno sa ISIS, izdaje lažne putne isprave i pismena uputstva o prolazu preko Balkana do odredišta u Zapadnoj Evropi, prvenstveno Nemačkoj, dok Saudijska Arabija daje finansijsku podršku.

Prema proceni Vlade Savezne Republike Nemačke, u Evropu se do 2020. godine može očekivati dodatnih 10 miliona lažnih „azilanata“, dok prema procenama nezavisnih analitičara čak 960 miliona, što je nezavisne analitičare navelo na zaključak da bi u tom slučaju Evropa bila vraćena nazad u polu-divljaštvo ranog srednjeg veka, dok bi matična evropska populacija bila izložena genocidu.

Krajem januara 2016. godine načelnik Štaba Vojske Švedske, general Anders Brännström, je pripadnicima Vojske, kao i Vladi Švedske, izdao interni memorandum, u kojem je upozorio da u narednih nekoliko godina Evropa može da doživi Treći svetski rat, ne toliko zbog ruske „opasnosti“, koliko od priliva „izbeglica“ i finansijsko-ekonomske nestabilnosti.

Tokom zasedanja Svetskog ekonomskog foruma u Davosu od 20-23. januara 2016, izneto je upozorenje da ukoliko se kriza sa „izbeglicama“ ne reši tokom narednih 6-8 nedelja, da Evropskoj uniji preti raspad, tim više što se od marta meseca 2016. očekuje drugi talas priliva izbeglica u Evropu.

Naše „evropejce“ bi želeo da podsetim da je tokom 2015. godine Centralna banka Evropske unije otpočela sa štampanjem dodatnih 1,1 bilion evra bez pokrića, dok Centralna banka SAD i dalje nastavlja sa štampanjem dolara bez pokrića, s time što sada ni nezavisni analitičari nisu sigurni koliko ona zaista štampa. Međutim, zaključak analitičara je taj da 2016. godine može lako da bude odlučujuća za opstanak i dolara i evra. Više nije pitanje da li će evro i dolar da opstanu, već kada će da propadnu.

Za Vidovdan preveo Branko Filipović

Izvor: The Unz Review

ORIGINALNI LJUBITELJ MAKETA

Zašto se kaže Potemkinova sela?

februar 1, 2016

Izraz Potemkinova sela nastao je u XVIII veku i vezu-je se za jednu poznatu istorijsku ličnosg – za ime Georgija Aleksandroviča Potemkina, ili, kako Rusi kažu – Patjomkina (1739-1791).

Potemkin je bio ruski knez, uz to generalfeldmaršal i ljubimac carice Katarine. Njenu naklonost stekao je još 1762. godine, kada je, kao gardijski oficir, odigrao odlučujuću ulogu u dvorskom prevratu kojim je Katarina preotela vlast svome mužu caru Petru Fjodoroviču. Kao ličnost od caričinog poverenja, vrhovni 18 komandant vojske i prvi ministar, on je imao ogromnu vlast i uticaj u Ruskom carstvu. Učestvovao je u prvom
ratu Katarine s Turcima, koji je vođen 1768-1774, a u drugom ratu, 1787-1791, bio je glavnokomandujući ruske vojske.

Kada su, posle prvog rusko-turskog rata, Krim i severne obale Crnog mora pripojeni Rusiji, Potemkin je pristupio kolonizaciji novoosvojenih krajeva. Da bi pokazao brz i uspešan razvoj i ekonomski procvat toga područja pod ruskom vlašću, organizovao je, 1787, trijumfalno putovanje carice Katarine na Krim. Svečanoj koloni pridružio se i austrijski imperator Josip, pod imenom grofa Falkenštajna, a tu su bili i
ambasadori velikih sila, među njima i francuski poslanik, grof Segir.

Pošto stanje u Novorusiji nije bilo ni izdaleka onakvo kakvim ga je – da bi sebi pribavio još veći uticaj i slavu prikazivao Potemkin (jer tamo je bilo čak i pobuna), on se trudio da pred očima carice Katarine i njenih gostiju na razne načine dočara idiličan život tamošnjeg stanovništva. Zato je naredio da se duž imperatorkinog puta izgrade naselja, koja su bila samo prazne dekoracije (kulise). Seljaci dovedeni iz drugih krajeva, u svečanom, prazničnom ruhu i sa buketima poljskog cveća, dočekivali su Njeno carsko veličanstvo na pojedinim stanicama da bi odmah zatim bili prebacivani dalje prema Krimu i pojavljivali se u istoj ulozi više puta. Uz samu cestu bile su složene gomile vreća, koje su umesto žita bile nabijene peskom. U Kremčugu i drugim gradovima kroz koje je prolazila svečana kolona bili su zasađeni bujni parkovi i aleje, koji su se desetak dana kasnije sušili i nestajali. U Hersonu Potemkinovi su ljudi sagradili tvrđavu, koju je srušila prva oluja, a tu je bila i lađa, koja se nije mogla spustiti u vodu, jer bi odmah potonula.

Sva ta raskoš i bogat život stanovništva koje je Potemkin pokazivao Katarini i njenoj pratnji bili su, dakle, obična prevara, obmana i laž. To nije moglo izmaći oštrom oku prisutnih stranaca, pogotvo diplomata, pa se o Potemkinovoj obmani počelo naveliko pisati. Carica Katarina pokušavala je da opovrgne glasove o tome, koji su i do nje dopirali, ali bez uspeha. Svedočenja očevidaca bila su uverljivija. Tako je francuski poslanik Segir, učesnik u svečanom pohodu, u svojim Memoarit ostavio, pored ostalog, i ovaj zapis: Tradovi, sela, salaši, a ponekad i obične kolibe, bili su tako ukrašeni i maskirani trijumfalnim kapijama, girlandama cveća i nakićenim arhitektonskim dekoracijama da je njihov izgled obmanjivao, preobraćajući ih u našim očima u velelepne dvorce i raskošno izgrađene vrtove…”
Veliki broj napisa o Katarininom putovanju na jug, u kojima su raskrinkavane Potemkinove podvale, doveo je do toga da se već dvadesetih godina XIX stoleća počeo upotrebljavati izraz Potemkinova sela. Kasnije se on proširio u mnogim jezicima, pa se i danas upotrebljava u značenju: “obmana”, “smišljena varka” ili “lažni blesak koji sakriva neuspeo sadržaj nečega”.

I u nas se taj izraz često upotrebljava, što nije ni čudno, jer u našem društvu ima dosta lažnog sjaja, idejnih kulisa i fraza iza kojih ne stoji ništa, osim siromaštva i praznine, koji se nikakvim obmanama ne daju sakriti. Zato u novinama često možemo pročitati ovakve naslove:
Potemkinova sela u “Cškarni” ili: Potemkinova ekonomija i sl. U jednom listu objavljen je i članak pod naslovom Potemkinovi autobusi. U podnaslovu se objašnjava o čemu se, u stvari, radi: “Da bi pokazali televizijskim sni-mateljima kakva, tobože, neopisiva gužva vlada na autobuskoj stanici i kako je opravdano graditi još jedan takav objekat, vozači vrnjačkog ‘Autoprevoza’ izgurali su na stanicu sve svoje autobuse.”
Tako smo, eto, pored Potemkinovih sela, dobili i izraze Potemkinova ekonomija, Potemkinovi autobusi, pa čak, u jednom slučaju, i Potemkinovi tenkovi.

Ipak, izraz Potemkinova sela je onaj prvi i pravi i on se upotrebljava u svakom slučaju kada je reč o obmani, smišljenoj varci i sl. Tako, onda, možemo govoriti, najčešće s pravom, o Potemkinovim selima u našoj privredi, kulturi, školstvu i drugim oblastima društvenog života. Sgoga je i jasno što nam se sve tako brzo ruši, kao ona Potemkinova tvrđava u Hersonu, na obalama Crnoga mora.

Milan Šipka

(Izvor: Zelena učionica)

Srbija u kandžama dolara

Neoprezno se zadužujući u dolarima, dok je naš devizni prihod dominantno u evrima, narednih nekoliko godina život će nam umnogome zavisiti od odnosa dve valute, a sa zebnjom ćemo iščekivati hoće li se započeta promena monetarne politike Federalnih rezervi SAD odraziti i na rast kursa američkog novca.

KOMENTARI 0

INFO 29.12.2015. | 11:12

Prilikom usvajanja budžeta gotovo nezapaženo je promakao bitan detalj: za plaćanje kamata na postojeća zaduženja, Srbija će ove godine izdvojiti čak 1,4 miliona evra, a ni ova svota ne mora biti konačna.

Pitanje je aktuelizovano sredinom decembra, pošto su američke Federalne rezerve, posle čak devet godina, prvi put podigle referentnu kamatnu stopu za 0,25 procenatnih poena. Prethodno je osnovna mera cene pozajmljivanja novca, kao posledica svetske krize, sedam godina držana na rekordno niskom nivou ispod 0,25 odsto, što je snizilo kamatne stope na svetskim finansijskim tržištima, pa je zaduživanje izgledalo jeftino.

No, tek će dolazeće godine pokazati stvarnu cenu uzetih kredita. Izvesno je da će libor, a sa njime i kamate, rasti, a hoće li biti i dodatnih obaveza zaduženih zemalja umnogome će zavisiti hoće li promena američke monetarne politike rezultirati i rastom kursa dolara.

Noćna mora Srbije

Upravo ovo poslednje može biti najveća mora Narodne banke Srbije, Vlade Srbije i velike većine srpskih budžetskih obveznika osuđenih da plaćaju ludorije političara, sklonih pozajmljivanju novca kako bi aktuelne poteškoće prebacila na neko buduće vreme, neke druge vlade.

Naš problem je višestruk - visina i struktura duga, te očajno nizak izvoz, i u apsolutnom iznosu i spram BDP. Dakle, od 25,3 milijardi evra javnog duga oko 21 odsto je u dinarima, 41 u evrima, 5,5 u specijalnim pravima vučenja (komplet od pet valuta o kojima MMF i Svetska banka računaju) i čak 31,5 odsto u dolarima. Kako je preko 80 odsto našeg deviznog prihoda u evrima, nešto malo u francima, funti i drugim valutama, godišnji dolarski priliv nam je tek osam, 8,5- 9,5 odsto ukupnog. Pri tome, neke robe se na svetskom tržištu plaćaju dolarima, pre svega gas, nafta, koks.., upravo ono što mi uvozimo u ogromnim količinama i nemamo mogućnosti da umanjimo uvoz.

Osnovno pravilo je da strukturu deviznih obaveza što više primerimo strukturi deviznog prihoda; sve ostalo je kockanje. Nama se, međutim, tokom dugog perioda jakog evra osladilo da se zadužujemo u dolarima. Jak evro sa sobom nosi i visoke kamate evrokredita, dok je slab dolar pratila i niska kamatna stopa kredita podignutih u američkoj valuti. Podsetimo, pre pet godina evro je vredeo i 1,46, dok je trenutno oko 1,09 dolara.

Kako je naša privreda tako reći sto odsto evroizirana, lako je videti da je trošak usled rasta kursa dolara spram evra daleko nadmašio dobit na osnovu nižih kamata. Samo u poslednjih godinu dana dolar je ojačao 14 odsto spram EU valute i to je naše obaveze uvećalo za milijardu evra, a da nismo pozajmili ni cvancik. Ovaj iznos je otprilike duplo veći od uštede znatnim umanjivanjem penzija i simboličnim umanjivanjem plata javnom sektoru, dok je iznos naših obaveza sledeće godine samo po kamatama u visini četiri agrarna budžeta. Tek da se vidi kuda nas je dovela politika olakog zaduživanja i prateća igra na promenljivost odnosa među svetskim valutama.

Lakoća zaduživanja

Prva, ipak manja, sporna zaduženja su posledica nerealnog i znatnog povećanja plata javnom sektoru tokom prvog, te neosnovanim uvećanjem penzija za 10 odsto tokom drugog, skraćenog, mandata Vojislava Koštunice. Ipak, svetsku krizu smo dočekali sa relativno nevelikih 8,5 milijardi evra javnog duga.

Vlada Mirka Cvetkovića, bolje rečeno predsednik Boris Tadić, stvarni kreator (i ekonomske) politike, nije želela da povuče odlučnije mere, mada je od starta celom svetu bilo jasno da je nastupila dubioza ravna, ako ne i dublja, onoj iz 30- tih godina prošlog veka. Umesto da su odmah malo snižene penzije, javni sektor umanjen i plate mu znatno snižene, krenulo se u zaduživanje, što emisijom državnih obveznica, što, na dinarskom tržištu, zapisa Narodne banke Srbije. U suštini, u oba slučaja zajmodavci su iz inostranstva, direktno ili preko ovdašnjih bankarskih filijala, praktično jedinih igrača na našem plitkom finansijskom tržištu. Do promena na izborima 2012. godine, javni dug je narastao na 16,2 milijardi, a posebno je nepovoljno što se tokom završne sezone vladanja ova ekipa zaduživala u dolarskim kreditima.

Naredna ekipa se više okrenula domaćem tržištu, ali je javni dug dodatno uvećan za 9,2 milijarde evra, od čega je najmanje 2,3 milijarde uvećanje po osnovu rasta kursa dolara ranije uzetih kredita. No, Lazaru Krstiću, prvom naprednjačkom ministru finansija, mora se zameriti da nije anticipirao kretanje valuta i podigao je dve milijarde dolara kredita, doduše uz kamatu od samo dva odsto.  Ipak, odbio je ideju da se dolarski krediti reotkupe evrokreditima, za šta je svojevrmeno kao konsultant bio angažovan i Dominik Štros Kan, donedavni predsednik Međunarodnog monetarnog fonda. Reotkup nije jednostavan i košta, a novi ministar za finansije Dušan Vujović je pojasnio da je trebalo da prođe skoro godinu i po dana da se promeni naša pravna regulativa i pojednostavi izlazak na svetsko finansijsko tržište.

Posećanje na bankrote 1979. godine

Kako bilo, tek Srbija je propustila sjajnu priliku da u protklih osamnaest meseci rekordno niskih kamata i na evro i na dolarskom području, iskoristi da kredite sa 7,5 zameni kreditom od 3,1 odsto kamate i slično. Takođe, i evrokredite smo mogli reotkupiti za dva, tri procentna poena niže kamate. Da smo to učinili, rata na kamate sledeće godine ne bi bila 1,4, već 0,8 milijarde evra. A tih 600 miliona uštede su jedan i po agrarni budžet.

Ono što naročito unosi zebnju je podsećanje na 1979. godinu, kada su cene nafte skočile sa 14 na 45 dolara po barelu, pa je dolar počeo da gubi vrednost, inflacija u SAD se razbuktala. Tadašnji guverner FED-a Pol Volker se odučio naglo da poveća referentnu kamatu sa jedan na 5,5, kasnije i na 17(!) odsto, svi investitori su se preusmerili na američke hartije od vrednosti, evropske valute su drmatično gubile vrednost, a time i naš izvoz. Dolar je skoro udvostručio vrednost, a nama se dogodilo da u roku od tri godine, 1979- 1982. godine, visina našeg duga sa 8,5 naraste na 17 milijardi dolara, a da nismo uzeli veći kredit. Samo po osnovu kursnih razlika.

Slično su prošle mnoge zemlje; Poljska i Meksiko su prvi bankrotirali, potom još četrdesetak zemalja, i SFR Jugoslavija. Kasnije, međutim, promena monetarne politike i uvećanje referentne stope FED-a nije bila praćena rastom kursa dolara. Kako će biti ovoga puta mišljenja su podeljena.

Većina monetarista prognozira dalji pad evra, taman da se izjednači sa dolarom. Pojedini danski bankari procenjuju da je dolar preskup za američki izvoz, pa cene da će u naredne dve godine evro ojačati za sedam, osam odsto. Ipak, dolar obično ima trend suprotan ceni nafte, jača kada cena pada, slabi kada cena raste. Tako je krajem 2002. godine kada je barel nafte cenjen na 22 dolara, evro vredeo tek 0,8 dolara, 28 odsto niže nego danas.

Za nas siromašne i devizama i naftom, te skromnog izvoza, jedino realno rešenje je zaduživati s eu valuti u kojoj prihodujemo i orijentisati se na tehnološku i organizacionu modernizaciju. Igrati na međuvalutne odnose ne samo da je kockanje, već je i prevelik zalogaj za svetskog pariju.

Autor: Živan Lazić

Čeka nas oštriji zaokret ka desnici

Intervju – Gáspár Miklós Tamás 

Autor Amila Kahrović - Posavljak19.12.2015. u 11:25

sajtofoto 

EU novac hrani ksenofobne, islamofobne, antisemitske, antieuropske, antizapadne, anticrnačke, rasističke, etničke, šovinističke, mizogine, homofobne i povremeno rusofobne vladajuće klike koje maštaju o uništenju Europe. Sve je to veoma dekadenento. I beznadežno. Ova situacija je preapsurdna da bi trajala. Doći će do polaganja karata veoma brzo a sile suradnje, bratstva, nenasilja, jednakosti i ljubaznosti su nenaoružane i spremne da postanu žrtve. Još jednom.

Dr. Gáspár Miklós Tamás istaknuti je filozof i sudionik brojnih političkih previranja u Istočnoj Europi. Tako je 1981. godine protjeran iz rodne Rumunije zbog opozicionih stavova. Učestvovao je i u promjeni režima u Mađarskoj, a bio je i poslanik u tamošnjem Parlamentu. No, ubrzo se razočarao u taj koncept demokratije. Svoje političko djelovanje i misao usmjerio je ka marksizmu iz kojeg se i danas inspirira o čemu svjedoče njegovi izuzetno utjecajni tekstovi od kojih mnogi imaju kultni status. Jedan je od najglasnijih oponenata desne vlade Viktora Orbána i neoliberalizma. Učesnik je ovogodišnjeg Otvorenog univerziteta. Za Tačno.net Tamás govori o konceptima europskih vrijednosti, rastu desnih politika, islamofobiji, problemu s izbjeglicama te mogućnostima novog socijalističkog internacionalizma.

Razgovarala: Amila Kahrović-Posavljak 

U jednom od tekstova ste spomenuli kontradikciju između europskog uređenja i politike. Možemo li otići dalje pa govoriti o proturječju unutar samih europskih vrijednosti?

Jedno od posebnih dostignuća Europe, kakva je bila nekada, je bilo u tome što je stremila univerzalnim principima a ne pukim vrijednostima za sebe. Ono što danas čujemo pod nazivom “europske vrijednosti” posebno je definirano protiv islama, protiv Orijenta ponovno, kako je bilo i za vrijeme imperijalizma u 19. i 20. stoljeću. To je i tada bilo reakcionarno, a kamoli sada. Tako da je ova vrsta “europejstva” s jedne strane izdaja naslijeđa prosvjetiteljstva, a ako hoćete i biblijskog naslijeđa. Zbilja postoji nesuglasje između kantovske ideje kosmopolitskog svjetskog društva ili socijalističke ideje internacionalizma i ovih ideja. Pri tome, naravno, ne bismo smjeli dozvoliti da je biti Europljanin nešto superiornije od toga biti Srbin ili biti Turčin. Naravno, Europa je veći entitet ali je još uvijek etnički identitet što je polu-historijski a polu-mitski konstrukt koji služi samo nadmoći i hegemoniji suvremenih elita, ali i kao simbolička snaga njihove imaginarne prošlosti. 

Možemo li, u ovom smislu, napraviti analogiju s načinom na koji je ideja procesnosti razrađena u fenomenologiji i kazati da je i sam koncept europskih vrijednosti neki proces koji se čak neprestano ruši da bi se iznova izgradio?

Malo sam sumnjičav prema takvoj vrsti metafore. Trenutno je glavno značenje Europe ono rasističko… A kada ljudi govore o našoj slavnoj europskoj civlizaciji, to je samo kolonijalni ideal koji afirmira našu superiornost vis-à-vis Orijentalaca. Europska historija je određena s dva rimska carstva: Zapadnim rimskim carstvom i Istočnim rimskim carstvom te naravno s dva nasljednika: Rusijom i Otomanskim carstvom. Svi su oni sadržavali rimsku ideju univerzalnog carstva uz dvojnu moć monarhije i crkve. Bilo koje crkve: pravoslavne, katoličke ili islamske. Koncept koji se svodi na Aleksandra Velikog i ima svoj izvor u Perziji. Ideju smo, naravno, preuzeli ali nije isključivo naša. Zapadna Europa i EU su mnogo više nasljednici ove ideje koja je imala i političke i duhovne dimenzije nego li su to bile Rusija i Turska, i često se zaboravlja da rimska imperijalna ideja nije bila zapadna. Šta je s Bizantom? Šta je s Konstantinom? I ideja ruskog nacionalizma je bila, kao što znate, takozvani Treći Rim (ne Drugi). Ovo ima dvostruku misiju: jedna je misija teritorijalne ekspanzije a druga shvatanje da je država građena na osobenostima i posebnostima, slijedom nebeske i duhovne vladavine otjelovljene u Crkvi i osigurane božanskim vječnim zakonom. Do određenog stepena se to promijenilo jer je država sekularizirana, ali i dalje postoji taj teritorijalni imperativ: države sebe najviše poimaju putem teritorijalne dominacije nad tlom i morem, i nad dušama i umovima. Misliti da je naš oblik racionalnosti isključivo zapadni je nonsens. Kada smo mi bili goli i bosi nepismeni mali divljaci, Bizant je bio kompleksna civilizacija s vlastitom filozofijom, umjetnošću i veličanstvenom arhitekturom. O Arapima da i ne govorim. Ali to je, naravno, uvijek bilo proturječno tribalizmu, herezi, barbarskim upadima, pobunama rivaliziranih aristokrata i ostalim centrifugalnim tendencijama. U konačnici, romantičarski nacionalizam 19. stoljeća će odbiti svaku vrstu univerzalne ideje dominacije i jedinstvene racionalnosti u filozofiji i teologiji i u državništvu, i označiti ih nepomirljivima sa sentimentima, intuicijom, osjećajem i identitetom lokalnih narodnih tradicija. I Vi ste u pravu, bilo je natezanja tamo-amo između velikih i malih, između lokalnog i univerzalnog, između strasti i razuma kroz povijest. Da, uvijek je postojao bio takav ritam u europskoj prošlosti. A kamoli sada. Ne zaboravimo još jednu stvar. Posljednje nadnacionalno i teritorijalno carstvo – samoproglašeni nasljednik Rimskog carstva – je bilo Austro-Ugarsko carstvo koje su u transnacionalnim stremljenjima podržavali Kraljevski sud, Katolička crkva, Carska i kraljevska vojska, i da, socijaldemokratija (koja je imala samo jednog saveznika u borbi za univerzalno pravo glasa: Habsburšku dinastiju). Ironično je da je Gavrilo Princip morao ubiti upravo nadvojvodu Franza Ferdinanda koji je htio dati veću ulogu Slavenima u Monarhiji i uvesti “trijalizam” umjesto njemačko-mađarskog “dualizma”… Austro-marksističku ideju koju je vodio Otto Bauer, ideju kulturno-teritorijalne autonomije kombinirane s ličnom autonomijom, je nastavila jugoslovenska socijalistička federacija koju su osmislili Tito i Kardelj. Ona je, opet, u Ustavu od sedamdesetih potpuno lišena etničkih tragova (pogledajte izuzetnu novu knjigu Igora Štiksa o historiji jugoslovenskog građanstva koju je upravo objavio Bloomsbury). Ali, i elementi centralizacije su oslabljeni (to je stara i loša tradicija Istočne Europe da de-centralizaciju smatra nužno demokratskom) od Kardelja pa dolaskom privatizacije i tržišta više nije postojalo ništa što bi tu stvar držalo zajedno. EU ne može zamijeniti nadnacionalne države. 

Tako ste u jednom od tekstova tvrdili, da slijedimo ovu liniju, da su se zemlje u Istočnoj Europi od sedamdesetih naovamo zaduživale kod zapadnih zemalja kako bi režimi sebi mogli priuštiti da se okrenu protiv Sovjetskog saveza i postanu nacionalistički. Međutim, danas se tvrdi suprotno, da u ta doba nije bilo nacionalizma i da je ono što danas imamo nacionalizam. Kako objašnjavate ovo? Je li termin “nacionalizam” evoluirao ili se dogodilo nešto drugo?

Mislim da ono što imamo danas nije nacionalizam već etnicizam. Prva politička misao etničkog identiteta jeste da on nema stare strategije izgradnje nacije kao što su asimilacija, prepoznavanje i privlačenje ljudi. Danas, oni tjeraju ljude van. Klasični nacionalizam pokušava da privuče ljude, ideja mu je bila da se bude veći, obimniji, znate kakve su bile ideje ponovnog ujedinjenja Italije, Njemačke, Jugoslavije, Čehoslovačke i donekle Sovjetskog saveza. Ali, da, dio taktika raznih diktatura u sovjetskom stilu u Istočnoj Europi je i to da su imali vlastite načine odnošenja sa Zapadom kako bi dobili novčanu pomoć i podršku što je ugasilo osjećaj obaveze prema Međunarodnom radničkom pokretu i Sovjetskom savezu. Kinesko-sovjetski sukob je ovo učinio jako ozbiljnim. Ali ovo su samo krajnje posljedice. Staljinističke države su postale nacionalističke s politikom “socijalizam u jednoj zemlji”. Kasnije je tu bio i Narodni front (anti-fašistička alijansa sa Zapadnom buržoazijom), a onda slom Tita, pa kasnije Maoa i tržišne reforme koje su sve rezultirale napuštanjem klasne politike. Onda su ove navodne “socijalističke” nacionalne države slomljene etnicizmom čiji je najbolji dokaz razaranje Jugoslavije i najkrvaviji rat među “bijelim ljudima” igdje od 1945. 

Foto: maszol.ro

Desne politike su jake u Mađarskoj i svi tvrde da Mađarska postaje fašistička. Ali nije li ona samo neka vrsta hiperbole europskih stremljenja?

O da, svakako ste upravu. Mislim, Mađarska nije fašistička u standradnom smislu dvadesetog stoljeća. Da je Mađarska prava fašistička zemlja, onda ja ne bih bio živ danas. Mađarska je jaka autoritarna, hegemonistička država i sigurno nije pluralistički i liberalan sistem. Tolerira razlike do određene mjere, ali moć centralnih elita koje su istovremeno i političke i ekonomske je skoro apsolutna i tu moć podržavaju upravo etnicitet i rasizam. No, postoji osjećaj da to nije rezultat samo vladine propagande već i konformizma, uniformnosti, velikog udjela servilnosti i straha s jedne strane, ali i rezultat očaja, siromaštva i ljutnje spram bogatog, sebičnog i arogantnog Zapada s druge strane. Sve to je lijepo zaokruženo historijski motiviranim starim mržnjama, protiv naših susjeda ali i “društvenim rasizmom” uperenim protiv Roma i imigranata. No, tragovi ovoga postoje svugdje, samo su u Mađarskoj više koncentrirani i intenzivni. Šta je s Francuskom? Šta je s Velikom Britanijom? Šta je s paranoidnom opsesijom ruskom opasnošću? Šta je s izbornim trijumfima desnice, skoro svugdje? Ovo ne govorim da poreknem da je takozvana Visegrádska četvorka (Mađarska, Poljska, Češka i Slovačka) najgora do sada. A čeka nas i oštriji zaokret ka desnici u Hrvatskoj i Sloveniji. Nek nam je Bog na pomoći.

Šta mislite o pitanju koje postavljaju liberali i čak neki deklarativni ljevičari o tome hoće li Europa ostati ista nakon izbjeglica? Nije li riječ o ultimativnom ksenofobičnom pitanju?

Jeste, a uz to je i glupo jer zašto bi Europa ostala ista? Je li ona toliko dobro mjesto? Ne mislim da jeste. Mislim da nam je potrebna promjena i ako bi izbjeglice htjele ili mogle pomoći nam da se poboljšamo, trebali bismo im reći da su itekako dobrodošli. Ali, ja znam da je ovo manjinsko gledište. Niko ne bi porekao da je masovni priliv izbjeglica značajan praktični problem prije svega što se tiče finansijske i logističke podrške, socijalne, demografske, obrazovne i podrške u problemu zapošljavanja. Ali, reći da je to kulturalna nemogućnost je smiješno. Da li neko zbilja misli da su arapske zemlje manje moderne od naprimjer Istočne Europe? Nonsens je misliti da je Damask, prije rata, bio manje moderan grad nego li Banja Luka ili Debrecen… Možete li poreći da su Damask, Kairo ili Aleksandrija bili veoma važni centri prije nego li je naša civilizacija nastala? To je sramotno, neznalački i glupo i u tome nema ništa do li ksenbofobije, šovinizma i, naravno, straha. Ovo su isti argumenti koje smo u 19. stoljeću slušali protiv Jevreja, doslovno isti, i ne govorim o nacističkim argumetnima već o antisemitizmu 19. stoljeća. Mnogi su tada mislili: oh, mi imamo naše fine sekularne i napredne zemlje a sada nam ovi fanatični, fundamentalisti, ultra-religiozni Jevreji dolaze sa svojom čudnom odjećom, stranim jezikom i imaju svoje posebne zakone (kao što muslimani imaju Šerijat, samo što se ti zakoni zovu Halakha). Ako pogledate anti-semitske novine iz 1840-ih ili 1850-ih, bili biste šokirani jer su klišei doslovno isti. Odvratno je što bi nakon toliko vremena ljudi mogli ponovo počiniti iste greške. Ponovo. I ponovo. Ovo pokazuje da razumni ljudi ne bi trebali slušati ovu vrstu budalaština. Što je dosta, dosta je.

Rekli ste da vjerujete u mogućnost novog socijalističkog internacionalizma. Ali, teško je o njemu misliti u starim pojmovima jer su se stvari globalno promijenile. Šta mislite da bi se trebalo promijeniti kako bi se taj novi internacionalizam mogao kontekstualizirati?

On je uvijek bio utopijski. Internacionalizam je nastao iz posljedica Prvog svjetskog rata nakon što su francuski socijalisti pucali na njemačke i obrnuto. Radnici u 19. stoljeću su smatrali da je nezamislivo da socijalističke partije ratuju, a na kraju je pobijedio nacionalizam. Oktobarska revolucija je trijumfirala jer je doslovno vrištala mir, mir, mir… Univerzalni mir, bez aneksija, bez okupacija, one nacije koje žele da se odvoje neka se odvoje, oni koji žele biti autonomni neka budu autonomni, ko god želi da ide neka ide i nek nema nasilja. I to je bilo jedno od najvećih dostignuća Komunističke internacionale i izvorna ideja je bila ispravna. To naravno nije uspjelo, ali mnoge su stvari propale, krišćanstvo je, i Francuska revolucija je. Internacionalizam, ako ga shvatite ozbiljno, znači da nema granica, nema nacionalnih država, nema etničke diskriminacije, nema diskriminacije zasnovane na rodu, klasi ili religijskim denominacijama. To naravno znači svjetski poredak lišen dominacije neke određene grupe što je “europska ideja”. Naprimjer, mi bijelci kršćani bismo vama ženi muslimanki trebali reći kako da se ponašate i šta da mislite?! Zašto? Ako mi neko kaže da je internacionalizam o kojem govorim samo utopija onda bih za tu osobu imao nekoliko pitanja: jesu li stvari sada uredu, je li svijet lijep, pun ljubavi, prihvatanja, prosperiteta i sigurnosti? Na kraju, moram li zbilja davati dokaze protiv sadašnjeg poretka? Tako da, naravno. Utopija. To je ono što nam treba, kao i ljudi spremni da urade nešto po tom pitanju. 

Foto: mladina

Rekli ste da ljudi iz Istočne Europe mrze izbjeglice jer uzimaju “njihovo mjesto” u Zapadnoj Europi. Zar to nije samo još jedan od pokazatelja kako ideološka mržnja maskira neku vrstu, da se tako izrazim, političke ekonomije?

Ta je mržnja veoma stvarna. Ovdje se, ipak, ne slažem. Ta je mržnja stvarna a ne samo ideološka. Kad bi sve poslove u Zapadnoj Europi zauzeli Afganistanci i Sirijci, ne bi bilo mjesta za Mađare ili Bugare. To je veoma ozbiljno. To nije tako svjesno i namjerno i ljudi to ne govore glasno jer zvuči veoma sebično, ali, kako preživljavaju države Istočne Europe? Zbog novca koji kući pošalju naši migranti ili “gastarbajteri”. 

Šta ste mislili kad ste rekli da Europa počiva na sistemu isključivanja i je li oživljavanje ljevice jedini način da se ta ekskluzivnost pretvori u inkluziju te kako uopće doživljavate termin inkuzija?

Ne dopada mi se previše termin inkluzija jer on pretpostavlja da postoje ljudi koji imaju pravo da uključuju druge, a da bi ti neki drugi mogli profitirati na tome. Ono što bih ja zagovarao bi bila prosta jednakost, a ne inkluzija.

U EU postoji jednakost u zakonima, na papiru, u mnogo većoj mjeri nego li u stvarnosti. Mislite li da je ova jednakost na papiru samo maska kojom se skriva zbiljska nejednakost?

Da i ne. U nekim područijima postoji napredak, posebno kada su u pitanju žene i gej populacija. Također postoji napredak ka većem poštovanju i tolerantnijem tretiranju djece. Manje poniženja za sve ljude. Pa, ja u to ne bih dirao jer je i to mali napredak. Zakon je licemjerje, zakon je varanje i neiskrenost ali sada ga napadaju savršeno neposredni, jednostavni, duboko ubijeđeni i iskreni fašisti. Ljudi koji izvana ulaze u EU moraju, paradoksalno, poštovati ono što se u EU već ne poštuje. Znam da ćete svi promijeniti svoje zakone da postanete članovi EU, ali s ovim se divnim zakonima neće slagati autoritarne vođe. Tu svi lažu. Mađarsko vodstvo pokreće mrzilačke anti-europske kampanje svake druge sedmice dok bi zemlja doživjela kolaps za tri dana bez upliva europskog novca, doslovno, nepovrantih donacija i bez novca koji šalju naši radnici koji nisu mogli pronaći posao u Mađarskoj pa rade u Njemačkoj ili Engleskoj. To je kao neka tužna šala.

Ovo pitanje može zvučati banalno, ali, zašto ne istupe iz EU ako je toliko mrze?

Zato što vole novac, eto zašto. EU novac hrani ksenofobne, islamofobne, antisemitske, antieuropske, antizapadne, anticrnačke, rasističke, etničke, šovinističke, mizogine, homofobne i povremeno rusofobne vladajuće klike koje maštaju o uništenju Europe. Sve je to veoma dekadenento. I beznadežno. Ova situacija je preapsurdna da bi trajala. Doći će do polaganja karata veoma brzo a sile suradnje, bratstva, nenasilja, jednakosti i ljubaznosti su nenaoružane i spremne da postanu žrtve. Još jednom.

Od našeg dopisnika Srdjana Puhala iz Banjaluke: MOJA BiH

Od našeg dopisnika Srdjana Puhala iz Banjaluke: MOJA BiH 

Britanija se sprema za novi krah poput onog iz 2008-e: evo zašto

Nedelja, 1. novembar '15.

Vlada želi da verujemo da je naš ekonomski rast održiv, i da će budžetski suficit srediti sve naše probleme. Ali to su opasni mitovi.

• Autor:
  David Graeber
• Produkcija: 

  The Guardian
• Prevod:
  Sabo Tabi

Britanski javni život je uvek bio protkan tabuima, i nigde to nije tačnije nego u domenu ekonomije. Danas o seksu možete da kažete šta vam dago, ali čim se tema promeni na fiskalnu politiku, bezbroj je stvari koje svi znaju, čak postoje i udžbenici i akademski članci, ali niko o tome ne bi trebalo javno da pirča. To je pravi problem. Zbog ovih tabua, nemoguće je govoriti o pravim razlozima kraha iz 2008-e, i to čini gotovo sigurnim da će se ponovo desiti nešto poput toga.

Danas bi hteo da pričam o najvećem od svih tabua. Nazovimo to principom Janko-Marko: što vlada ima manji dug, to ga više imaju svi drugi. Nazivam ga tako zato što je zasnovan na vrlo prostoj matematici. Recimo da imamo 40 pokeraških čipova. Janko ima pola, a Marko ima drugu polovinu. Očigledno, ako Janko dobije dodatnih 10 čipova, Marko će imati 10 manje. Sad pogledajte ovo: to je dijagram bilansa između javnog i privatnog sektora ove ekonomije:

Da li ste primetili kako je grafikon simetričan? Gornji deo je tačan odraz donjeg. To se naziva „računovodstveni identitet“. Ako jedan ode gore, drugi mora, nužno, ići dole. To znači da ako vlada objavi da „mi moramo da se ponašamo odgovorno i da otplatimo nacionalni dug“ i akumulira budžetski suficit, onda ona (javni sektor) uzima više para putem poreza od privatnog sektora nego što otplaćuje. Taj novac mora da dođe odnekud. Dakle ako vlada ostvari suficit, privatni sektor ide u deficit. Ako vlada smanji svoj dug, svi drugi moraju da se zaduže tačno u tolikoj meri da bi uravnotežili svoje budžete.

Čipovi su preraspodeljeni. Ovo nije puka teorija. U pitanju je prosta matematika.

Dakle, očigledno, „privatni sektor“ uključuje sve od domaćinstava i malih dućana do gigantskih korporacija. Ako celokupni privatni dug poraste, to neće podjednako pogoditi sve. Ali ko će biti pogođen to vrlo malo ima veze sa fiskalnom odgovornošću. To se uglavnom tiče moći. Bogati imaju milion načina da se izmigolje iz svojih dugova, i zahvaljujući tome, kada je vladin dug prebačen privatnom sektoru, taj dug uvek bude prebačen na one koji su najmanje u stanju da ga plate: u hipoteke srednje klase, keš kredite i tako dalje.

Ljudi koji upravljaju vladom to znaju. Ali oni su naučili da ako samo nastavite da ponavljate: „Mi samo pokušavamo da se ponašamo odgovorno! Porodice moraju da izbalansiraju svoje budžete. Pa, moramo i mi“, ljudi će jednostavno pretpostaviti da če vladino akumuliranje suficita nekako svima olakšati da takođe urade to isto. Ali ustvari, u realnosti upravo je obrnuto: ako vlada uspe da izbalansira svoje knjige, to znači da vi nećete moći da izbalansira vaše.

Možda mi sada prigovarate: ali zašto bilo ko mora da bude zadužen? Zašto ne bi svi jednostavno izbalansirali svoje budžete? Vlade, domaćinstva, korporacije ... da svi žive u okviru svojih mogućnosti i da na kraju niko nikome ništa ne duguje. Zašto prosto ne uradimo to?

Pa i za to postoji odgovor: onda ne bi bilo novca. To je još jedna stvar koju svi znaju ali niko zaista ne želi da priča o tome. Novac je dug. Novčanice su samo mnogo cirkulišućih priznanica (zadužnica). (Ako mi ne verujete, pogledajte na novčanicu u svom džepu. Na njoj piše: „Obećavam da ću platiti nosiocu na zahtev iznos od pet funti.“ Vidite? To je priznanica.). Funte su ili cirkulišići vladin dug, ili su kreirane od strane banaka davanjem dugova. Odatle dolaze pare. Očigledno, ako se niko uopšte ne bi zaduživao, ne bi ni bilo para. Ekonomija bi krahirala.

Tako da dug mora da postoji. I dug mora neko da poseduje. Nazovimo tu grupu kolektivno „bogataši“, pošto većina njih to jesu. Ako vlada akumulira mnogo duga, to znači da bogati ljudi imaju mnogo vladinih menica, koje plaća niske kamatne stope; vlada vas oporezuje da bi ih isplatila. Ako vlada isplati svoj dug, ona tada u suštini radi prebacuje taj dug direktno na vas, kao hipotekarni dug, dug kreditne kartice, keš kredite, i tako dalje. Naravno novac se i dalje duguje istim bogatašima. Ali sada ti bogataši mogu da ubiru daleko veće kamate.

Ali ako prebacite dug na one koji su najmanje u stanju da ga plate, nešto će na kraju morati da popusti. U poslednjih nekoliko decenija tri puta je vlada ostvarila suficit:

Obratite pažnju kako svaki suficit prati, tokom određenog broja godina, podjednaka i suprotna recesija.

Nema sumnje da če se sada desiti upravo to. Trenutno, politika konzervativaca je stvaranje stambenog balona. Naduvane cene stanovanja stvaraju bum u građevinarstvu i to čini da izgleda kao da ekonomija raste. Ali to se jedino može platiti opterećivanjem vlasnika kuća sa još više i više hipotekarnog duga. Evo podataka Kancelarije za budžetsku odgovornost o tome šta če se desiti sa cenom stanovanja u narednih nekoliko godina:

Izraz „poleće k'o raketa“ odmah pada na pamet. I evo šta kaže da će se zahvaljujući tome desiti sa dugom domaćinstva:

To nas vraća tačno tamo gde smo bili pre hipotekarne krize 2008-e. Da li stvarno mislite da će rezultati biti išta drugačiji?

Ali nešto poput ovoga mora da se desi kada vlada ostvari suficit. Svi bi jednostavno nastavili da svaljuju dug na one koji su najmanje sposobni da ga plate, sve dok se čitava stvar ne sruši poput kule od karata: baš kao što je uradila 2008-e.

Izvor: 

• THE GUARDIAN