Kraljević Marko po drugi put među Srbima
Saleteli mi Srbi, pa više od pet stotina godina kukaj: "Jao, Kosovo!"... "Kosovo tužno!"... "Kuku, Lazo!" Plakasmo tako preteći kroz plač dušmanima: "Mi ćemo ovako, mi ćemo onako!" Plačemo mi junački i pretimo, a dušman se smeje. A mi se dosetismo u jadu Marka i uzmemo zivkati čoveka da ustane iz groba, da nas brani i sveti Kosovo. Zivkaj danas, zivkaj sutra, zivkaj svaki čas, za svašta: "Ustani, Marko!"... "Dođi, Marko!"... "Pogledaj, Marko, suze!"... "Kuku, Kosovo!"... "Šta čekaš, Marko?" I tako to zivkanje pređe u bezobrazluk. Napije se neko u mehani, pa se tek kad potroši pare ražali za Kosovom, obuzme ga neko junačko čuvstvo pa odmah: "Jao, Marko, gde si sad?" I to, brate, nije malo, nego je to trajalo tako pet stotina leta. Na Kosovu već čitava baruština srpskih suza, a Marko se preturao po grobu, preturao, pa se već i mrtvu čoveku dosadilo.
I jednoga dana, pravo - pred božji presto.
- Šta je, Marko? - pita ga gospod blago.
- Pusti me, bože, da vidim šta rade dole oni moji slepci! Dosadi mi njihova kuknjava i zivkanje!
- E, Marko, Marko - uzdahnu gospod - sve ja znam; ali kad bi im se moglo pomoći, ja bih im prvi pomogao.
- Samo mi, gospode, povrati Šarca i oružje i daj mi staru snagu, pa me pusti da ogledam mogu li šta učiniti!
Bog sleže ramenima i mahnu zabrinuto glavom.
- Idi kad želiš - reče - ali nećeš dobro proći.
*
I odjednom, nekim čudnim načinom, Marko se na svom Šarcu obrete na zemlji.
Okreće se oko sebe, razgleda predeo, ali nikako da se razabere gde je. Gleda Šarca. Jest, Šarac onaj isti. Gleda topuz, sablju, naposletku odelo. Sve isto, sumnje nema. Maši se tulumine. I ona tu, puna vina; tu su i laki brašnjenici. Sve ga uverava da je on onaj stari Marko, ali nikako da razazna gde je. Kako mu se teško bejaše odlučiti šta da sad na zemlji preduzme, on najpre odjaši Šarina, veza ga za jedno drvo, skine tuluminu i uze piti vino, da bi, ko veli, tako na dokolici o svemu dobro promislio.
Pije tako Marko i obazire se ne bi li zapazio koga poznatog, dok tek prozvižda pored njega jedan na velosipedu i uplašen od Markova čudna konja, odela i oružja potera što brže može osvrćući se da vidi koliko je već daleko od opasnosti. Marko se, opet, najviše prepade od čudna načina putovanja i pomisli da je kakva utvara; ali se ipak reši da se s tim čudovištem pusti u borbu. Popi još jedan legen vina i dođe krvav do očiju, jedan dade Šarcu da popije, pa onda vrže tuluminu u travu, samur-kapu namače na oči i uzjaši Šarca koji već beše od pića krvav do ušiju. Vrlo se junak rasrdio i reče Šarcu:
"Ako l' mi ga, Šaro, ne dostigneš,
slomit ću ti noge sve četiri!"
slomit ću ti noge sve četiri!"
Kad sasluša Šarac ovako strahovitu pretnju na koju se već odvikao na onom svetu, poteče kao nikad dotle. Kako je silan polegao, sve kolenima briše prašinu po drumu, a bakračlije tuku crnu zemlju. Beži i onaj pred njime kao da krila ima i sve se okreće. Gonili se tako dva puna sata, pa niti onaj da uteče, niti da se dade Marku stignuti ga. Dognaše se tako blizu jedne putničke mehane. Kad to vide Marko, poboja se da mu sasvim ne uteče u kakav grad, a i beše mu se već dosadilo juriti se, pa mu u tom pade na um topuzina. Izvadi je iz terkija i viknu srdito:
"Da si vila, pa da imaš krila,
il' da su te vile odojile,
pa da si mi lani pobjegnuo,
danas bi te Marko uhvatio!"
il' da su te vile odojile,
pa da si mi lani pobjegnuo,
danas bi te Marko uhvatio!"
Reče to pa zaljulja topuzinom pokraj sebe i pusti je.
Onaj pogođen, pade, ali ga ni zemlja ne dočeka živa. Dopade Marko do njega, izvadi sablju te mu odseče glavu, metnu je Šarcu u zobnicu pa se pevajući uputi onoj putnoj mehani: a onaj ostade kopajući nogama kraj one vraške sprave. (Zaboravih reći da je i nju Marko isekao sabljom, onom istom što su je kovala tri kovača sa tri pomagača svoja, te je za nedelju dana udesili u oštricu da može seći kamen, drvo, gvožđe, jednom rečju svaku amajliju.)
Pred mehanom bilo puno seljaka, pa kad videše šta se učini i sagledaše srdita Marka, dreknuše od straha i prsnuše kud koji. Osta sam mehandžija. Trese se od straha kao u najžešćoj groznici, klecaju mu noge, razrogačio oči, a prebledeo kao mrtvac.
"Oj, boga ti, neznani junače, čij' su ovo prebijeli dvori?"
- pita Marko.
Neznani junak muca od straha i jedva objasni da je to putnička mehana i da je on glavom mehandžija. Marko se kaza ko je i otkud je i kako je došao da osveti Kosovo i da ubije sultana turskog. Mehandžija samo shvati reč: "da ubijem sultana", i još više ga strah obuzimaše što Marko dalje pričaše i zapitkivaše kuda je najpreči put do Kosova i kako će doći do sultana. Govori Marko, onaj dršće od straha i samo mu u pameti: "da ubije sultana!" Najzad Marko oseti žeđ pa zapovedi:
"Mehandžija, donesi mi vina,
da ja junak žećcu poutolim,
jera mi je grdno dodijala!"
da ja junak žećcu poutolim,
jera mi je grdno dodijala!"
Tu Marko odjaši Šarca, veza ga pred mehanu, a mehandžija uđe da donese vino. Vrati se otud noseći malu čašu od "deci" na poslužavniku. Tresu mu se ruke od straha, te se pljuska vino iz one čaše, i tako priđe Marku.
Kad vide Marko onu malu čašu, bednu, ispljuskanu, pomisli da onaj zbija s njime šalu. Rasrdi se jako i ošinu mehandžiju dlanom po obrazu. Udario ga je tako lako da mu je pomerio tri zdrava zuba.
Odatle Marko opet pojaha Šarca pa pođe dalje. Međutim oni seljaci što se razbegoše odjuriše pravo u srez policiji da jave za strahovito ubijstvo; a ćata otprati depešu novinama. Mehandžija privije na obraz hladne obloge, uzjaha konja pa pravo lekaru te uzme uverenje za tešku povredu; ode zatim advokatu, te ga ovaj detaljno ispita o svemu; uze pare i napiše krivičnu tužbu.
Načelnik sreski naredi odmah jednom pisaru da sa nekoliko naoružanih žandarma pođe u poteru za zlikovcem, a depešom pošalje raspis po celoj Srbiji.
Marko i ne sanja šta mu se sprema i kako su već stigle dve-tri strašne tužbe "snabdevene propisnom taksom" i navodima paragrafa za ubijstvo, za tešku povredu, za uvredu časti; pa onda tu je već "pretrpljeni bolovi", "troškovi oko lečenja", "toliko i toliko naknade za prekinuti rad u mehani, danguba, pisanje tužbe i takse." A već za prenošenje obespokojavajućih glasina o ubijstvu sultanovu javljeno je odmah ministarstvu šifrom, i otud dođe brz odgovor: "Neka se ta skitnica odmah uhvati i najstrože kazni po zakonu; a najrevnosnije neka se motri da se takvi slučajevi ne ponavljaju, jer to zahtevaju interesi naše zemlje, koja je sad u prijateljskim odnosima s turskom carevinom."
Munjevitom brzinom raznese se glas nadaleko o strašnom čoveku sa čudnim ruhom i oružjem i još čudnijim konjem.
Marko se uputio drumom od one mehane. Šarac ide hodom, a Marko se naslonio rukama na oblučje pa se čudi kako se sve to izmenilo: i ljudi, i okolina, i adeti, sve, sve. Bi mu teško što je ustajao iz groba. Nema njemu onih starih drugova, nema s kim da pije vino. Svet radi po okolnim njivama. Sunce pripeklo da mozak provri, radnici se povili, rade i ćute. On stade kraj druma pa ih dovikne, u nameri da pita za Kosovo; a radnici kad ga ugledaju, dreknu od straha pa prsnu kud koji iz njive. Sretne se s nekim u putu, a onaj stukne i stane kao ukopan, izbeči oči od straha, obazre se levo, desno, pa kao smušen smukne preko jendeka ili vrzine. Što ga Marko više priziva da se vrati, onaj sve žešće beži. Naravno da svaki od poplašenih odjuri pravo u sresku kancelariju i tuži za "pokušaj ubijstva". Pred sreskom kućom zakrčio narod da se ne može proći. Vrište deca, kukaju žene, uzbunili se ljudi, pišu advokati tužbe, kucaju se depeše, tumaraju policajci i žandarmi, po kasarnama trube dreče na uzbunu, zvone crkvena zvona, drže se po crkvama molepstvija da se ta beda otkloni od naroda. Prostruja glas kroz masu da se povampirio Kraljević Marko, te se od te strahote poplaše i policajci i žandarmi, pa i sami vojnici. Kuda ćeš se, brate, boriti s Markom živim, akamoli još sad kad je vampir!
Jaše Marko lagano i čudi se čovek što Srbi beže od njega, kad su ga toliko zvali i toliko mu pevali. Ne može da se načudi čudu. Najzad pomisli da još i ne znaju ko je on, pa kad doznadu, zamišlja zadovoljno kako će ga divno dočekati, kako će on iskupiti sve Srbe pa se krenuti na sultana. Idući tako ugleda kraj druma divan hlad od velika hrasta, pa sjaši sa Šarca, veza ga, skide tuluminu i uze da pije vino. Pio tako i razmišljao, pa se junaku malo pridrema. I Marko se nasloni glavom bez ikakva uzglavlja i leže da boravi san. Taman ga san poče hvatati, dok tek Šarac, pripazivši neke ljude koji Marka opkoljavaju, poče nogom tući o zemlju. To beše sreski pisar s deset žandarma. Skoči Marko kao pomaman, prigrte ćurak izvrnuvši ga naopako (bio ga skinuo zbog vrućine), uzjaše Šarca, uze u jednu ruku sablju, u drugu topuzinu, a dizgin od Šarca drži u zubima, pa tako učini juriš među žandarme. Ovi se prepanuše, a Marko, onako srdit iza sna, uze jednog po jednog darivati: kog sabljom, kog buzdovanom. Nije se ni triput okrenuo, a već svih sedam s dušom rastavi. Pisar kad vide šta bi, zaboravi na izviđaj i paragrafe, već dade pleća pa stade da beži. Marko se naturi za njim i podviknu:
"Stani, kujo, neznana delijo, da te Marko kucne topuzinom!"
To reče pa zaljulja topuzinu i pusti za "neznanim delijom". Malo ga dohvati samo sapom od topuza, i onaj pade kao sveća. Zveknuše prazne bakračlije. Marko dopade do njega, ali ga ne htede pogubiti, već mu ruke sveza naopako. Zatim ga obesi svome Šarcu o unkaš i vrati se svojoj tulumini, pa kad uze piti, reče onom bedniku:
"Hodi, kujo, da pijemo vino!"
Onaj samo stenje od bola, previja se i praća onako obešen o unkašu, a to Marku dođe nešto za smeh, pa se uze smejati kako onaj sitno cvili. "Kao mače!" pomisli Marko, pa opet u smeh; lepo se čovek uhvatio za trbuh od smeha, a sve mu suze na oči, krupne kao orasi.
Uze onaj kroz plač moliti da ga pusti, a obećava da neće činiti krivični izviđaj.
Marku se još više dade na smeh, pa lepo da pukne čovek; i od silnog smeha nemade kad da govori desetercem, već pogreši te će reći prozom:
- Pa koji te vrag, jadniče u boga, nagna amo?
Ali ipak je Marko žalostiva srca. Ražali se čovek pa taman da priđe da odreši onoga, kad pogleda, a druga desetorica sa jedanaestim, poglavicom, svi isto onako odeveni kao i oni prvi, opet ga opkolili.
Marko dopade do Šarca, zbaci onoga u travu (te se onaj nekako otkotrlja nizbrdicom u jendek kraj druma i zaječa). A Marko uzjaha Šarca pa onako isto učini juriš. Opet, dok se okrenu dva-tri puta, svih deset žandarma s dušom rastavi, a pisar, opet, stade bežati, te Marko i njega stiže sapom od topuzine. Veza ga i obesi o unkaš, pa onda ode da izvadi onog prvog iz jendeka. Onaj sav kaljav i mokar, pa se cedi voda s njega. Marko ga jedva od silna smeha donese do Šarca pa i njega obesi s druge strane o unkaš. Oba se koprcaju i stenju, cvile nemoćno i pokušavaju da se spasu, a Marko sve više i više u smeh, te čak jednom uzviknu:
- E, vala, samo zbog ovog smeha ne žalim što sam dolazio s onog sveta!
Ali gde je sreće, tu uvek ima i nesreće. Tako i sad. Taman Marko zadovoljan da se vrati tulumini te, kao veli, da dokusuri i onaj ostatak vina, dok se tek iz daljine čuše trube i doboši. Sve bliže i bliže. Šarac počne uznemireno frktati na nos i streljati ušima.
- Po-moooć! - zacviliše ona dvojica.
Sve bliže i bliže, trube i doboši sve jasnije se čuju, tutnji zemlja pod teškim topovima, grunuše plotuni pušaka. Šarac izbeči oči i uze skakati kao pomaman; zakreštaše ona dvojica i uzeše se praćati. Šarac sve uznemireniji. Marko se prilično zbuni od tog čuda, ali se prekrsti, naže legen s vinom, iskapi, pa pođe Šarcu govoriti:
"Davor, Šaro, davor, dobro moje, evo ima tri stotine leta kako sam se s tobom sastanuo, još se nikad nisi poplašio! Bog će dati, te će dobro biti."
Grunuše topovi, preznu i sam Marko, Šarac skoči kao da pobesne. Sletoše ona dvojica s njega i otkotrljaše se u jendek s kuknjavom. Marko se od sve muke nasmeja i jedva uspe da uzjaši Šarca.
Kad se izbliza već čuše puške i topovi, stušti Šarac preko onog jendeka kao besan, pa jurnu preko njiva i useva, preko trnja i jaruga. Ne može Marko da ga zaustavi. Povio se po konju, zaklonio rukom lice da ga ne izgrebe trnje; spao mu samur-kalpak, odskače sablja od bedara, a Šarac gazi sve pod sobom i juri kao besomučan. Taman iziđe na čistinu, a kad tamo vide da je opkoljen vojskom. Ječe trube, biju doboši, gruvaju puške, grme po okolnim visovima topovi. Pred njim vojska, za njim vojska, levo, desno, svuda. Šarac se prope pa jurnu pravo; Marko dokopa topuz i kidisa u gomilu, koja bivaše sve gušća oko njega. Teraše se više od dva sata, dok Šarac poče bacati krvavu penu, a i Marko se već umorio udarajući onom teškom topuzinom. Puške mu ne mogahu lako dodijati jer je na njemu oklop od gvožđa, ispod njega pancir-košulja ispletena od čelika, a povrh toga tri kata odela, pa tek ćurak od kurjaka. Ali koje puške, koje topovi, koje masa udaraca, savladaše Marka. Oduzeše mu konja, oduzeše oružje, vezaše ga i stražarno ga povedoše u srez na isleđenje.
Pred njim deset vojnika, za njim deset, i tako isto s obe strane po deset s punim puškama i bajonetima na njima. Ruke mu vezane naopako, pa udarene lisice; na noge metnuli teške okove od še'set oka. Kao glavna straža je bataljon vojnika napred, puk gura pozadi, a za pukom gruva divizija, koju završuje divizijar opkoljen generalštabom, a sa strane otud i otud tutnje divizioni artiljerije po visovima. Sve to spremno kao u ratno doba. Šarca vode dvanaest vojnika, po šest sa svake strane, a i njemu metnuli jake ćusteke i mrežu na usta da koga ne ujede. Marko se namrštio, u obrazima došao setan, neveseo, opustio brkove te pali po ramenima. Svaki mu brk koliko jagnje od po godine, a brada do pojasa, kao jagnje godišnjače. Usput kud ga sprovode, penje se svetina po vrljikama, plotovima i drveću samo da bi ga videla, a on i inače sve one oko sebe za čitavu glavu, i više, nadvisio.
Dovedoše ga u sresku kuću. U svojoj kancelariji sedi sreski načelnik, mali žurav čovečić upalih grudi, tupa pogleda, kašljuca pri govoru, a ruke mu kao štapići. S leve i desne strane stola njegova po šest pandura sa zapetim pištoljima.
Izvedoše okovana Marka preda nj.
Kapetan se uplaši od okovana Marka, dršće kao u groznici, izbečio oči pa ne može da progovori. Jedva se pribra i kašljucajući poče promuklim glasom pitati:
- Kako se zovete?
- Marko Kraljević! - jeknu glasina, i kapetan se strese i ispusti pero. Oni panduri stukoše nazad, a svetina zaglavi vrata.
- Molim vas, govorite tiše jer stojite pred vlašću! Ja nisam gluh! Kad ste rođeni?
- 1321.
- Odakle ste?
- Iz Prilepa, grada bijeloga.
- Čime se zanimate?
Marko se nađe u čudu kad ga ovo upita.
- Pitam: jeste li činovnik, trgovac, ili radite zemlju?
- Nije meni ni babo orao,
pak je mene hljebom othranio!
pak je mene hljebom othranio!
- Kakvim ste poslom došli onda?
- Kako: kakvim poslom? Pa zovete me iz dana u dan već pet stotina godina. Jednako me pevate u pesmama i kukate: "Gde si, Marko? Dođi, Marko! Kuku, Kosovo!" pa mi se već u grobu dodijalo, i zamolih boga da me pusti da dođem ovamo.
- O, brate slatki, glupo si uradio! Koješta, ta to se samo tako peva. Na pesmu, da si bio pametan, ne bi ni polagao, niti bismo sad imali toliku nevolju i mi s tobom i ti s nama. Da si zvanično, pozivom, pozvat, e to je već drugo. A ovako nemaš olakšavajuće okolnosti... Koješta, kakva posla ti ovde možeš imati... - završi kapetan nervozno, a u sebi pomisli: "Idi dovraga i ti i pesma! Izmotavaju se ljudi te pevaju koješta, pa sad mene ovde hvata groznica!"
- Oj Davori, to Kosovo ravno, šta li si me dočekalo tužno poslije našeg čestitoga kneza da car turski sad po tebi sudi!...
- govori Marko za svoj račun, a zatim se obrati načelniku sreskom:
- Ja ću poći, ako niko neće, hoću poći makar doći neću, otići ću gradu Carigradu, pogubit ću cara od Stambola...
Kapetan poskoči s mesta.
- Dosta, to je nova krivica. Vi nam time činite grdnu nesreću jer sad je naša zemlja u prijateljskim odnosima s turskom carevinom.
Marko zinu od čuda. Kad ču to, umalo ne pade u nesvest. "U prijateljstvu s Turcima!... Pa koga me vraga zivkaju?" misli u sebi i ne može da se pribere od čuda.
- Nego molim vas, vi ste počinili silne krivice, za koje ste optuženi:
1. - 20. ovog meseca izvršili ste grozno ubijstvo nad Petrom Tomićem, trgovcem koji se šetao na velosipedu. Ubijstvo ste izvršili s predumišljajem, što svedoče navedeni u tužbi: Milan Kostić, Sima Simić, Avram Srećković i drugi. Pokojnog Petra ste, prema tačnom uviđaju i lekarskom pregledu, ubili tupim, teškim oruđem, a zatim ste mrtvacu odsekli glavu. Hoćete li da vam pročitam tužbu?
2. - Napali ste istog dana na Marka Đorđevića, mehandžiju iz V..., u nameri da ga po svojoj svirepoj prirodi ubijete, ali je on srećno umakao. Tome uvaženom građaninu, koji je bio i poslanik narodni, izbili ste tri zdrava zuba. Prema lekarskom uverenju to je teška povreda. On je podneo tužbu i traži da se kaznite po zakonu i da mu platite odštetu, dangubu i sve parnične troškove.
3. - Izvršili ste ubijstvo nad dvadeset žandarma i teško ste ranili dva sreska pisara.
4. - Ima preko pedeset tužbi za pokušaje ubijstva.
Marko ne ume da progovori od čuda.
- Mi ćemo ovde stvar islediti, a dotle ćete biti u zatvoru ovde, pa ćemo stvar posle sprovesti sudu. Tada možete uzeti koga advokata da vas brani.
Marko se seti pobratima Obilića pa pomisli kako bi ga on tek branio! Dođe mu nešto teško, proli suze od očiju i jeknu:
- A moj pobro, Obilić Milošu, zar ne vidiš il' ne haješ za me, u kakve sam jade zapanuo, hoću rusu izgubiti glavu, a na pravdi boga istinoga!...
- Vodite ga sad u zatvor! - reče kapetan bojažljivo i promuklo se nakašlja.
*
Stvar je, naravno, dalje išla svojim pravilnim tokom. Pošto policija učini uviđaje na licu mesta, detaljno isledi krivice, sprovede sva akta na dalji rad.
Sud je određivao pretrese, pozivao svedoke, činio suočenja. Državni tužilac, razume se, tražio je da se Marko osudi na smrt; Markov advokat, opet, vatreno dokazuje da je Marko nevin i traži da se pusti u slobodu. Marka izvode na suđenje, saslušavaju, vraćaju opet natrag u zatvor. I on se nekako zbunio od čuda što se sve čini s njime. Najgore mu bejaše što je morao piti vodu, a on na nju nije navikao. Sve bi on lako podneo, junak je, ali osećaše da mu voda veoma škodi. Poče se sušiti i venuti. Ni onaj Marko, ni daj bože; lepo dođe čovek kao biljka, vise haljine na njemu kao da nisu njegove, a kad ide, čisto se povodi. Često bi u očajanju jeknuo:
- Ah, bože, ta ovo je gore od proklete azačke tamnice!
Naposletku sud donese presudu u kojoj, imajući u vidu zasluge Markove za srpstvo i mnoge olakšavajuće okolnosti, osudi Marka na smrt i da plati odštete i sve parnične troškove.
Stvar ode apelaciji, i ona smrtnu kaznu zameni večitom robijom, jer uze Markove krivice kao delo političke prirode, a kasacija nađe nepravilnosti i vrati akta sudu tražeći da se još neki svedoci ispitaju i zakunu.
Dve godine je tako trajala ta sudska procedura, i naposletku i kasacija osnaži preinačenu presudu kojom se Marko osuđuje na deset godina robije u teškom okovu, a da plati sve krivične i sudske troškove, ali ne kao politički krivac, jer je dokazano da ne pripada nijednoj političkoj partiji.
Naravno da se za ovakvu presudu imalo na umu da je to veliki narodni junak Kraljević Marko i da je ovo suđenje jedinstven slučaj. Najzad, nije ni bila laka stvar. Našli su se u zabuni i najveći stručnjaci. Kako ćeš osuditi na smrt nekog koji je i inače pre tolikog vremena umro, pa se nanovo pojavio s onog sveta?
I tako Marko na pravdi boga dopade tamnice. Kako se sudski i krivični troškovi nisu iz čega drugog imali naplatiti, to se javnom licitacijom odredi prodaja Markova Šarca, odela i oružja. Oružje i odelo odmah otkupi država na veresiju za muzej, a Šarca kupi tramvajsko društvo za gotove pare.
Marka ošišaju, obriju, okuju u teške okove, obuku u belo odelo i sprovedu u grad beogradski. Tu je Marko mučio muke kakve nikada nije ni mislio da može podnositi. Ispočetka je vikao, ljutio se, pretio, ali se postepeno svikne i mirno preda sudbini. I, razume se, da bi ga za to vreme izdržavanja kazne naučili čemu i spremili za društvo u kome treba, po izdržanoj osudi, da dela kao koristan član, počeše ga malo-pomalo privikavati korisnim poslovima: nosio je vodu, zalivao bašte i plevio luk, a docnije poče učiti da pravi britvice, četke, kudelje i vazda stvari.
A siromah Šarac vuče tramvaj jutrom i večerom, bez prestanka. I on oronuo. Zavodi se kad ide, a čim ga ustave, zadrema i sanja možda srećno doba kad je pio iz čabra rumeno vino, nosio u grivi zlatne pletenice, na kopitama srebrne potkovice, na prsima zlatna silambeta, a uzdu pozlaćenu, - kada je na sebi nosio u ljutim bojevima i megdanima svoga gospodara i pod njim stizao vile. Sad je omršao: samo koža i kosti, broje mu se rebra, a o kukove možeš torbe obesiti.
Marku je najteže bilo kad se desi slučaj te ga sprovode nekuda na rad, i vidi svoga Šarca tako propala. Više ga je to bolelo nego svi njegovi jadi. Često bi, kad vidi Šarca tako bedna, prolio suze i s uzdahom počeo:
"Davor, Šaro, davor, dobro moje!..."
Šarac se onda okrene i bolno zarže, ali u tom zazvoni kondukter, i tramvaj krene dalje, a stražar učtivo opomene Marka da produži put, jer mu imponovaše snaga i rast Markov. Tako i ne dovrši rečenicu.
Tako je siroma Marko mučio muke za rod svoj deset godina ne napuštajući ideje o osveti Kosova. Tramvajsko društvo je Šarca škartiralo, te ga kupi neki baštovandžija da mu okreće dolap.
Prođe i tih deset godina muka. Pustiše Marka.
Imao je nešto ušteđena novca što je zaradio prodajući razne stvarčice koje je sam izrađivao.
Prvo ode u mehanu te zovnu dva berbera da ga izmiju i obriju, zatim naruči da mu se ispeče ovan od devet godina i da mu se primakne dosta vina i rakije.
Hteo je najpre da se tako dobrom hranom i pićem malo ponačini i da se oporavi od tolikih muka. Posedi tako više od petnaest dana, dok malo oseti da se povratio, pa onda počne smišljati šta da preduzme.
Mislio, mislio, i najzad smislio jedno. Preruši se da ga niko ne može poznati i pođe da prvo potraži Šarca, da i njega izbavi nevolje, pa da onda stane ići od Srbina do Srbina i da razabere koji su to što su ga toliko zvali, da li su ovo Srblji što ga zatvoriše, i kako će se najbolje osvetiti Kosovo.
Čuje Marko da je njegov Šarac kod nekog baštovandžije i da tamo okreće dolap, pa se uputi tamo gde mu rekoše da će ga naći. Otkupi ga jeftino, jer ga je onaj i sam hteo dati Ciganima, pa ga odvede jednom seljaku i pogodi se s njim da ga hrani detelinom i da ga neguje ne bi li se Šarac povrnuo. Zaplakao Marko kad je video jadnog Šarca kako čudno izgleda. Onaj seljak beše neki dobar čovek te se smiluje i primi Šarca na hranu, a Marko pođe dalje pešice.
Naiđe idući tako na jednog siromašnog seljaka na njivi gde radi i nazove mu boga.
Marko sta s njime razgovarati o ovome, o onome, dok tek uz razgovor reče:
- Kako bi bilo kad bi sad ustao Marko Kraljević pa da dođe k tebi?
- To već ne može da bude - veli seljak.
- Al' baš kad bi došao, što bi ti radio?
- Zvao bih ga da mi pomogne da okopam ovaj kukuruz - našali se seljak.
- Al' kad bi te on pozvao na Kosovo?
- More, ćuti, brate slatki, kako te Kosovo snašlo! Nemam kad da odem u čaršiju da kupim soli i opanke deci. A, vidiš, nema se čim ni kupiti.
- Dobro, brate, ali znaš li ti da je na Kosovu propalo naše carstvo, pa treba Kosovo osvetiti?
- Propao sam i ja, moj brate, gore ne može biti. Vidiš da idem bos?... A dok me stegne plaćanje poreza, neću znati ni kako mi je ime, a jadno ti mi Kosovo!
Naiđe Marko na kuću jednog imućnog seljaka.
- Pomozi bog, brate!...
- Bog ti dobro dao! - odgovori ovaj i gleda ga sumnjivo... - A otkud si ti, brate?
- Izdaleka sam, pa bih rad da prođem ovuda da vidim kako žive ovdašnji ljudi.
I ovome Marko uz razgovor pomene kako bi bilo kad bi se Marko Kraljević opet pojavio i pozvao Srbe da osvete Kosovo.
- Slušao sam da se neki ludak pre desetak godina izdavao za Marka Kraljevića i učinio neka zločinstva i krađe, te ga osudili na robiju.
- Jest, slušao sam i ja to; nego što bi ti radio se javi pravi Marko pa da te pozove na Kosovo?
- Dočekao bih ga, dao mu dosta vina da pije i ispratio ga lepo.
- A Kosovo?
- Kakvo Kosovo na ove oskudne godine?! Košta to mnogo! Veliki je to trošak, moj brate!...
Ostavi Marko njega i pođe dalje. Po selu svud tako. Neki se povili za motikom pa samo prime boga i ne govore dalje ništa. Ne mogu ljudi da dangube; treba okopati i svršiti poslove na vreme, ako se hoće da dobro urodi žito.
I tako se Marku dosadi u selu, pa se reši da ode u Beograd da tamo pokuša neće li moći šta da učini za Kosovo i obavestiti se otkuda onoliki silni pozivi, iskreni, od srca, a ovakav doček.
Dođe u Beograd. Kola, tramvaji, ljudi, sve to juri, žuri, ukršta se, susreće se. Činovnici žure u kancelariju, trgovci poslom trgovačkim, radnici za svojim radom.
Sretne jednog uglednog, lepo obučenog gospodina. Priđe mu Marko i pozdravi se. Onaj, malo zbunjen, stuče natrag, a i bi ga stid od Markova loša odela.
- Ja sam Marko Kraljević. Došao sam amo da pomognem svojoj braći! - reče Marko i ispriča sve, kako je došao, zašto je došao, šta je sve bilo s njim i šta misli dalje raditi.
- Ta-ko. Milo mi je što sam vas upoznao, gospodine Kraljeviću! Baš mi je milo! Kad mislite u Prilep?... Milo mi je, verujte; ali, izvinite me, žurim u kancelariju. Servus, Marko! - reče onaj i ode žurno.
Marko sretne drugog, trećeg. Koga god sretne, tako se mahom svrši razgovor sa onim: "Žurim u kancelariju! Servus, Marko!"
I tako Marko, razočaran, stade očajavati. Ide ulicama, ćuti, namrštio se, brkovi mu pali na ramena; ne zaustavlja nikog, ne pita nikog ništa. A i kog će više pitati? Koga god vidi, žuri u kancelariju. Kosovo baš niko i ne pominje. Naravno, kancelarija je preča od Kosova. Marko postade pored sve jačine svojih živaca nervozan na tu prokletu kancelariju koja po njegovu mišljenju tako s uspehom konkuriše Kosovu. Najzad mu poče postajati sve dosadnije i dosadnije sred te gomile ljudi, koji kao da ništa ne rade, već samo žure u kancelariju. Seljaci se, opet, žale na nerodne godine i kmetove, žure na njive, rade vazdan i nose pocepane opanke i dronjave čakšire. Izgubi Marko svaku nadu u svoj uspeh te niti više koga šta pitaše, niti se s kim sastajaše. Jedva je čekao da ga bog opet pozove na onaj svet da se više ne muči, jer svaki Srbin bejaše zauzet prečom svojom brigom i poslom, a Marko se osećaše savršeno izlišan.
Jednog dana tako iđaše setan, neveseo, a i pusta blaga mu već bejaše ponestalo te ni vina nije su čim imao piti, a krčmarica Janja je davno i davno u grobu - a ona bi mu još dala da pije vino veresijom. Ide tako ulicom oborene glave, a gotove mu suze udarile, kad se seti dobrog doba i drugova, a naročito lepe vatrene Janje i njenog hladnog vina.
Kad odjednom primeti pred jednom velikom mehanom mnogo sveta i ču iznutra veliku graju.
- Šta je ovo ovde? - upita jednog, naravno prozom, jer je i on od muke batalio u stihovima razgovarati.
- Ovo je patriotski zbor! - reče mu onaj i promeri ga od glave do pete, kao sumnjivu osobu, i odmače se malo od njega.
- A šta se čini tamo?... - opet će Marko.
- Idi, brate, pa vidi! - reče onaj ljutito i okrete leđa Marku.
Marko uđe, umeša se u gomilu i sede u kraj na jednu stolicu da ne pada u oči njegov veliki rast.
Ljudi dupke puno, a svi razdraženi vatrenim govorom i debatom, te Marka niko i nije primetio.
Na počasnom mestu tribina, i na njoj sto za predsedništvo i jedan sto za sekretara.
Cilj je zbora bio da se donese rezolucija kojom će se osuditi varvarsko ponašanje Arnauta na Kosovu, pa i u celoj Staroj Srbiji i Makedoniji, i zulumi koje Srbi trpe od njih na svom rođenom ognjištu.
Kod ovih reči, kad je predsednik govorio objašnjavajući cilj zbora, Marko se preobrazi. Oči mu sinuše strašnim žarom, uzdrhta celo telo, pesnice se, gotove za boj, počeše stezati, a zubi škrguću.
- Jedva jednom nađoh prave Srbe koje sam tražio. Ovi su mene zvali!... - pomisli Marko veseo i uživaše kako će ih obradovati kad im se javi. Vrtio se na stolici od nestrpljenja da se umalo nije sva izlomila. Ali ne htede odmah, čekao je najzgodniji trenutak.
- Ima reč Marko Marković! - obrati se predsednik i lupi o zvono.
Svi se utišaše da čuju najboljeg govornika.
- Gospodo i drugovi! - poče ovaj. - Neprijatno je za nas, ali me same prilike, samo osećanje nagoni da počnem svoj govor Jakšićevim stihovima:
"Mi Srbi nesmo, mi ljudi nesmo!... - - - - - - - - - - - - - - - - - - Ta da smo Srbi, ta da smo ljudi, ta da smo braća, oh bože moj! Ta zar bi tako s Avale plave gledali ledno u ognjen čas, ta zar bi tako, oh braćo draga, ta zar bi tako prezreli nas?!"
Nastade tajac. Niko ne disaše. Tišinu samo za trenutak prekide škrgut Markovih zuba i škripa one stolice na kojoj je sedeo, te ga mnogi okolo pogledaše sa gnevom i prezrenjem što kvari tu svetu, patriotsku tišinu.
Govornik produži:
- Jest, drugovi, strašan prekor velikog pesnika na ovo naše meko koleno. Izgleda, zbilja, kao da nismo ni Srbi ni ljudi. Mi mirno gledamo kako pada svakog dana po nekoliko srpskih žrtava od krvavog handžara arnautskog, gledamo kako se pale srpske kuće u prestonici Dušanovoj, kako se beščaste srpske kćeri i narod trpi muke najveće tu, u krajevima gde beše stara srpska slava i gospodstvo! Da, braćo, iz tih krajeva, pa i iz Prilepa, postojbine našeg najvećeg junaka Kraljevića, čujte ropske uzdahe i zvuk lanaca koje bedni potomak Markov još vuče; a Kosovo tužno još se i sad svakim danom zaliva srpskom krvlju, još čeka osvetu, još žedni za krvlju neprijateljskom, koju traži pravedna krv Lazareva i Obilićeva! I mi i danas, nad tim tužnim razbojištem, nad tim svetim grobljem naših div-vitezova, nad tim poprištem slave besmrtnoga Obilića, možemo jeknuti uz onaj tužni jek gusala što ga narod poprati pesmom, u kojoj naš veliki junak Kraljević, kao predstavnik tuge narodne, proliva suze od očiju i govori:
"Davor, zdravo, ti Kosovo ravno, što li si mi dočekalo tužno!..."
Marku se kod tih reči skotrljaše suze kao orasi, ali se ne hte javljati. Čekao je šta će se dalje uraditi. A u duši mu dođe tako milo da je zaboravio i oprostio sve muke što ih dosad podnese. Bi za ovakav trenutak dao i svoju rusu glavu sa ramena. Beše čak gotov poći na Kosovo, pa ma opet dopao robije.
- Za srce ujedaju ove reči svakog Srbina, tu s Markom plače ceo narod naš; ali sem tih plemenitih suza velikog viteza našeg treba nam još i mišica Kraljevića i Obilića!... - produžuje sve vatrenije govornik.
Marko, krvav do očiju, strašna pogleda, đipi i sa stegnutim pesnicama dignutim više glave jurnu ka govorniku kao razjareni lav. Mnoge obali i pogazi nogama, te nasta kuknjava. Predsednik i sekretari pokriše lice rukama i u strahu se zabiše pod sto, oduševljeni Srbi pozaglavljivaše vrata sa strašnom, očajnom drekom.
- Pooomoooć!
Govornik prebledeo, klecaju mu noge, dršće kao u groznici, pogled se ukočio, usne modre. Upinje se da proguta pljuvačku te pruža vratom i požmuruje. Marko stiže do njega i zamlatara rukama više njegove glave a viknu strahovitim glasom:
- Evo Marka, ne bojte se, braćo!
Govornika obli znoj, dođe u licu kao čivit, zanija se i pade kao sveća.
Marko stuče natrag, zagleda se u onog onesvešćenog bednika, spusti ruke i s izrazom neobična čuđenja obazre se oko sebe. Sad se tek skameni od čuda kad vide kako su Srbi zaglavili vrata i prozore i viču očajno:
- Pomoć! Policija!... Zlikovac!
Marko se, malaksao od čuda, spusti na jednu stolicu i zaroni glavu među svoje kosmate, krupne ruke.
Sad mu bejaše najteže, jer posle tako silne nade u siguran uspeh i tolikog oduševljenja nastade nagli obrt situacije.
Dugo je Marko sedeo tako, u istom položaju, ne mičući se, kao okamenjen.
Malo-pomalo poče se kuknjava utišavati, te mesto one malopređašnje strašne dreke nastade mrtva tišina, u kojoj se lepo moglo čuti dosta teško disanje onog onesveslog govornika koji se počeo malo povraćati. Ta čudna, neočekivana tišina učini da predsednik zbora, potpredsednik i sekretari počeše bojažljivo, oprezno podizati malo-pomalo glavu. Gledaju prestravljeno jedan drugog s čudnim izrazom pitanja na licima: "Šta je sve ovo, ako ko boga zna?" Zatim počeše s većim čudom razgledati oko sebe. Sala gotovo ispražnjena, samo sad spolja vire mnoge rodoljubive glave kroz otvorena vrata i prozore. U sali Marko, kao kamen, sedi na stolici, s laktovima na kolenima i glavom naslonjenom na ruke. Ne miče se, ne čuje se ni disanje. Oni se izgaženi odvukli pobauljke za ostalima napolje, a onesvesli govornik se povraća, gleda i on bojažljivo oko sebe, pita se, gleda u predsednika i sekretara, pa i on njih i oni njega, kao da sa čuđenjem, u strahu pitaju jedno drugo: "Šta bi ovo s nama? Jesmo li zaista ostali živi?" S najvećim čuđenjem im se svima zaustavljaju pogledi na Marku, a posle opet između sebe izmenjuju poglede koji sa izrazima lica kao da pitaju i odgovaraju: "Ko je ovo strašilo!?... Šta da se radi?! - Ne znam!"
I na Marka ova neočekivana tišina uticaše da podigne glavu. I na njegovom licu beše gotovo isti izraz čuđenja: "Šta bi ovo odjednom, ako ko boga zna, braćo moja!?"
Najzad Marko nežno, meko, koliko je on to mogao, oslovi onoga govornika s pogledom punim milošte:
- Što ti bi, brate slatki, te pade?...
- Udario si me pesnicom! - reče ovaj prekorno i pipnu se rukom po temenu.
- Ta nisam te se ni dotakao, tako mi višnjega boga i svetog Jovana! Ti si lepo govorio, i veliš da Srbima treba Markova desnica, a ja sam glavom Kraljević Marko pa ti se samo javih; no ti si se prepanuo.
Svi se prisutni još gore zbuniše i počeše uzmicati od Marka.
Marko sad propriča šta ga je nagnalo da umoli boga da ga pusti da dođe među Srbe, i šta je sve s njim bilo, i kakve je muke podneo, i kako su mu oružje i odelo i tuluminu oduzeli, i kako je Šarac propao vukući tramvaje i okrećući dolap baštovandžijski.
Sad se govornik malo povrnu te reče:
- Ej, brate, baš si ludo uradio!
- Dosadi mi vaša kuknjava i neprestano zivkanje. Preturah se u grobu, preturah se više od pet vekova, pa baš se ne mogaše više trpeti!
- Ama, to pesme pevaju, brate slatki! To se samo tako peva. Ti ne znaš za poetiku!
- Lepo, molim te, peva se, ali tako ste i govorili! Eto, ti sad baš tako isto govoraše!
- Nemoj biti prostodušan, molim te, brate, nije to sve tako kao što se govori. To se tako govori da je stil lepši, kitnjastiji! Vidi se da ni retoriku ne znaš. Starinski si ti čovek, brate slatki, pa ne znaš mnoge stvari! Nauka je, dragi moj, daleko doterala. Govorim, razume se; ali ti treba da znaš da po pravilima retorike govornik treba da ima lep, kitnjast stil, da ume da oduševi slušaoce, da pomene i krv i nož i handžar i ropske lance i borbu! Sve je to samo lepote stila radi, i niko ne misli ozbiljno kao to ti da treba odmah zasukati rukave, pa dede, udri se istinski. Tako isto i u pesmi se baca fraza: "Ustani, Marko..." i tako dalje, ali je to lepote radi... Ne razumeš, brate, glupo si uradio, vidi se da si prost čovek, starog kova! Primaš još reči u bukvalnom značenju, a ne znaš da literarni stil nastaje tek pojavom tropa i figura.
- Pa šta ću sad? Niti me bog poziva natrag, niti ovde mogu opstati.
- Zaista nezgodno! - umeša se predsednik kao zabrinuto.
- Vrlo nezgodno! - rekoše istim tonom i ostali.
- Šarac mi je kod jednog seljaka na ishrani, odela i oružja nemam, a ponestalo mi i blaga! - reče Marko u očajanju.
- Vrlo nezgodno! - ponovi svaki od prisutnih po jedanput.
- Kad biste imali dobre žirante, pa da nekako uzmete novaca na menicu! - reći će govornik.
Marko ne razumede.
- Imate li dobrih prijatelja ovde u mestu?
- Nemam ovde nikoga do boga,
nema ovde pobratima moga,
pobratima Obilić Miloša,
pobratima Toplice Milana,
pobratima...
nema ovde pobratima moga,
pobratima Obilić Miloša,
pobratima Toplice Milana,
pobratima...
Htede Marko još ređati, ali ga ovaj govornik prekide:
- Dosta bi bila dvojica! Ne treba više!
- Nego mislim na nešto... - poče predsednik zamišljeno, važno i zastade trljajući čelo rukom a posle kraćeg ćutanja obrati se Marku s pitanjem:
- Jesi li pismen?... Umeš li čitati i pisati?
- Umem i čitati i pisati - veli Marko.
- Mislim se nešto, kako bi bilo da nekako podneseš molbu za neku službicu? Mogao bi negde moliti da te postave za praktikanta.
Jedva se Marko objasni s njima što je to praktikant, i na kraju krajeva pristade jer mu rekoše da će na godinu imati po šeset-sedamdeset dukata, a on junak ne imađaše ni dinara.
Napisaše mu molbu, dadoše mu pola dinara za marku i pola dinara da se njemu nađe u nevolji ako bi mu što bilo do nevolje, i uputiše ga u ministarstvo policije da preda molbu.
Okolina utiče na čoveka, pa i Marko morade unekoliko podleći tom uticaju te poče i on zajedno sa svojim vrlim potomcima šetkati, pljuckati i gurati se pred ministarskim vratima s molbom u ruci, čekajući da iziđe pred ministra i da moli malo državne službice - koliko tek da se hrani hlebom, naravno belim.
Razume se da to džonjanje pred vratima nije trajalo kratko vreme, i posle nekoliko dana mu rekoše da molbu preda u arhivu da se zavede.
Markova molba zadala je ministru velike muke.
- O, brate, šta da radim s ovim čovekom? Poštujemo ga, recimo; sve, sve, ali nije trebalo da dolazi. Nije čovek za ovo vreme.
Najposle mu da, imajući u vidu njegov veliki glas i ranije zasluge, za praktikanta u jednom zabačenom srezu u unutrašnjosti.
Sad Marko jedva izmoli da mu povrate oružje i dadu u ministarstvu jednu celu plate, te ode da iskupi Šarca.
Šarac pored dobre hrane ipak nije ni izdaleka izgledao kao pre, oronuo mnogo. Ali i Marko je bio lakši bar trideset oka.
I tako Marko obuče odelo, pripasa oružje, opremi Šarca, napuni tuluminu vinom, obesi je o unkaš, uzjaši Šarca, prekrsti se i pođe na dužnost drumom kuda mu rekoše. Mnogi su ga savetovali da ide železnicom, ali on ne hte ni za živu glavu.
Kud god Marko skita, sve pita za taj srez i kazuje ime sreskog načelnika.
Posle dan i po hoda stiže. Uđe u avliju sreske kancelarije, odjaha, priveza Šarca za jedan dud, skide tuluminu i sede pod oružjem da u hladu pije vino.
Panduri, praktikanti, pisari izviruju kroz prozore s čuđenjem; a svet daleko obilazi junaka.
Dolazi kapetan, kome je javljeno da Marko dolazi u njegov srez.
- Pomoz' bog! - reče.
- Bog pomogo, neznani junače! - odgovori Marko. Čim se on dokopa oružja, konja i vina, zaboravi sve muke i odmah se poče po starinski ponašati i govoriti stihom.
- Jesi li ti novi praktikant?
Marko se kaza, a zatim kapetan reče:
- E, pa ne možeš ti biti u kancelariji s tim tulumom i oružjem.
- Ovakav je adet u Srbalja,
prek' oružja mrko piju vino,
pod oružjem i sanak borave!
prek' oružja mrko piju vino,
pod oružjem i sanak borave!
Kapetan mu stade objašnjavati da mora skinuti oružje ako misli ostati u službi i primati platu.
Vide Marko da mu nema druge, jer šta će čovek, mora živeti, a blaga mu ponestalo; ali se doseti te zapita:
- Ima li neka služba gde se nosi oružje da bih ja mogao u njoj biti?
- Ima pandurska služba.
- Šta radi pandur?
- Pa prati činovnike na putu s oružjem, ako bi ih ko napao, da ih brani; pazi na red, pazi da ko ne nanese kome štete, i takve stvari - reče kapetan.
- E, tako! To je lepa služba!... - oduševi se Marko.
*
I tako Marko postane pandur. Ovo je opet uticaj okoline, uticaj vrlih potomaka sa vrelom krvlju i oduševljenjem da posluže svojoj otadžbini. Ali Marko ni u ovoj službi ne mogaše biti tako prilagođen i valjan ni izbliza kakav bi mogao biti i najgori njegov potomak, akamoli drugi bolji.
Idući sa kapetanom po srezu vide Marko mnogu nevolju, a kad mu se učini jednog dana da ni njegov kapetan ne radi baš pravo, udari ga dlanom te mu izbije tri zuba.
Zbog toga Marka uhvate posle dugog bojnog okršaja i sprovedu u ludnicu na pregled.
Taj udar Marko ne mogaše podneti i presvisne, potpuno razočaran i namučen.
*
Kad iziđe pred boga, a bog se smeje, sve se tresu nebesa.
- Osveti li, Marko, Kosovo? - pita kroza smej.
- Namučih se, a jadno mi Kosovo, nisam ga ni video! Biše me, apsiše me, pandurisah, i najzad me sprovedoše među lude!... - žali se Marko.
- Znao sam ja da nećeš bolje proći... - veli gospod blago.
- Hvala ti, bože, te me oprosti muka; a više ni sam neću verovati kukanju mojih potomaka i plaču za Kosovom! A ako im treba pandura, bar za tu službu imaju dosta na izbor, sve boljeg od boljeg. Bože mi oprosti, ali mi se čini da i nisu moji potomci, iako mene pevaju, nego da su potomci onoga našeg Sulje Ciganina.
- Njega sam ja i hteo poslati da me nisi ti onako molio da ideš. A znao sam da im ti ne trebaš!... - veli gospod.
- I Sulja bi danas među Srbima bio najgori pandur! Svi su ga u tome pretekli! - veli Marko, i zaplaka se.
Bog uzdahnu teško i sleže ramenima.
(Kraj)
