Direktori upropaštenih preduzeća mimo "zasluženih" plata i džeparac traže

Dragan Bursać: Superhik direktori iz RS sokaka

Objavljeno: 18.04.2014. - 11:51

Ispada da je Vlada tek sada postala svjesna da su već 3 i po godine na čelu 

Autor: Dragan Bursać

Veličina slova:aaa

Vlada Republike Srpske „oslobodila” je oko 40 pozicija u upravnim, nadzornim i odborima za reviziju javnih preduzeća, ustanova i republičkih organizacija. Ta ista Vlada Republike Srpske je u izbornoj godini odlučila da glumi transparentnost i pusti niz vodu pojedine direktore, saopštivši im imena i prezimena i zarade. A, svi zajedno čine jedno smradno, od naroda otuđeno megalomansko kolo. Jer im se može.

A, šta je na stvari? Vlada Republike Srpske ili je blesava, ili se pravi blesava.

Po ovoj informaciji, ispada da je Željka Cvijanović, sa svojim „ekspertima“, tek početkom aprila ove godine, pet mjeseci do izbora postala svjesna kako ljudi iz njenog okruženja, kojekakvi direktori i eksperti za ovo-ono koriste raznorazne upravne i nadzorne odbore kao honorarni izvor prihoda. I to kakav!

Ispada da je Vlada tek sada postala svjesna da su već 3 i po godine na čelu upropaštenih preduzeća direktori, koji mimo"zasluženih" plata i džeparac traže.

Džeparci, džeparci...

Primjera radi, Mladen Milić, direktor Fonda PIO RS, koji je kao član NO Društva za upravljanje PREF-om, Agencije za informaciono društvo RS, NO Banke Srpske i UO Kompanije "Boksit", tokom prošle godine je inkasirao 23.571 KM. Milić je zadržao funkciju člana UO Kompanije "Boksit", po osnovu koje prima 1.064 KM mjesečno.

Pazite, apelujem na inteligenciju čitaoca. Čovjek, dakle, mimo svoje plate, onako sa strane, zarađuje preko hiljadu maraka za članstvo u upravnom odboru! I to posve legalno. Kako, zašto? Jer je tako u mogućnosti. Nije narečeni Milić nekakav usamljeni nezajažljivi desperado koji tek tako, sam od sebe, zarađuje par hiljada maraka plate, a onda iz hobija sjedi u upravnom odboru „Boksita“ i dobija 3 prosječna krvava radniča primanja džeparca.

Dakle, Miliću i „milićima“ je upravo ova vlast, na čelu sa Miloradom Dodikom i poslušnicima, omogućila da dignu parazitiranje na nove multilevele potpuno legalno, lagano i spokojno. Prostom računicom zaključujemo kako jedan direktor može inkasirati desetine hiljada maraka godišnje samo od hobija zvanog Upravni odbori. O plati je izlišno pričati. Tom istom, najprostijom računicom zaključujemo dalje da jedan takav diša na tržištu rada vrijedi bar deset puta više od radnika koji se udara nogama u guzicu što ima posao i redovnih 400KM.

Pogledajte samo fabriku obuće „Bema“, diku i sliku naše uspješne privrede, u kojoj radnice zarađuju krvavo svojih 400 maraka. Kako, tako, ipak zarađuju. Mnogi bi dali sve da se zaposle u "Bemi". Uplate su redovne, postoji zdravstveno i socijalno osiguranje, a pomenute radnice su prezadovoljne.

Ali nije li potpuno licemjerstvo pričati o „Bemi“ kao uspješnoj privrednoj priči, dok država raznim kulučkim nametima otima i ono malo od te privrede, a svojim namještenicima u polupropalim firmama bukvalno dijeli na hiljade maraka.

Evo Vam primjera. Darko Lakić, direktor Društva za upravljanje PREF-om, pored osnovne plate, zaradio je 20.428 KM kroz anganžman u UO "Alumine" iz Zvornika i kao član Odbora za reviziju u "Telekomu RS". Lakić je zadržao funkciju u "Telekomu". Logično da je zadržao fotelju u “Telekomu”, jer zvornička “Alumina” vrlo lako može, umjesto fabrike, postati tek žeton za potkusurivanje sa litvanskom UKIO Grupom. Prosto rečeno, čovjek je dobijao novce za rad u firmi koja, moguće, više i neće biti u državnim rukama.

Nego, kad smo kod polupropalih firmi i namještenika, dobro je pomenuti Milenka Janića, jednog od direktora "Pošta Srpske", koji se baš  „potrudio”  i tokom prošle godine, pored plate u ovom preduzeću, kroz članstvo u odborima za reviziju JP "Putevi RS", "Željeznica RS", JU SC "Borik", AD "Toplana", "Kosmosa" i Poslovne zone, dodatno zaradio 22.921 KM. Janić je poslije farsičnog ukaza Vlade zadržao samo funkciju člana Odbora za reviziju JP "Putevi RS".

Nego, zašto je Janić zadržao baš fotelju u „Putevima RS“?  Pa, zato što nije lud čovjek.

Do sada je dobio državne apanaže za sjedenje u odborima sve samih trulih gubitaša, pa mu se Javno preduzeće „Putevi RS“ učinilo najmanje zlo i najsigurnija opcija za nastavak provođenja hobija od koga se fino namakne parica.

U dijeljenju narodnih para za članstvo u upravnim odbrorima, Vlada RS je bila i džender senzitivna. Tako su se i žene probile među „sjedače“.  Snežana Vujnić, direktor Investiciono-razvojne banke RS, bila je član u pet odbora. Vujnićeva je bila predsjednik Odbora za reviziju u "Krajina osiguranju", kao i član Odbora za reviziju "Željeznica RS", JP "Šume RS", član Nadzornog odbora u Banci Srpske i "Lutrije RS".

Na osnovu ovih anganžmana, pored plate direktora u Investiciono-razvojnoj banci RS, tokom prošle godine ostvarila je dodatna primanja od čak 24.199 KM. Najveću zaradu imala je po osnovu članstva u NO Banke Srpske, i to 8.000KM.

I Brankica Babić, izvršni direktor u Fondu zdravstvenog osiguranja, tokom prošle godine, kroz anganžman u JP "Putevi RS", zaradila je dodatno više od 15.000 KM.

U čitavoj ovoj sprdnji sa gladnim narodom, postoje i direktori koji, poput Buridanovih magaraca, ne znaju koji od plastova sijena (čitaj Upravnih odbora) su im miliji, pa još uvijek kontempliraju gdje i kako će da ubiju koju hiljadu mjesečno sa strane.

Tako je Blagoja Šupić, izvršni direktor u "Elektroprivredi", pored redovnog radnog mjesta, dodatno zarađivao i u "Elektrodoboju", RiTE Ugljevik, "Elektrodistribuciji" Pale i Gradu Trebinju. Šupić se još uvijek nije izjasnio u kojem upravnom ili nadzornom odboru želi da zadrži funkciju. Ipak, treba dati čovjeku vremena da se sam snađe u slatkim mukama.

Postoje i oni koji se „nisu najbolje snašli“ . Takav slučaj je sa Vladislavom Vladičićem, direktorom "Elektrohercegovine", koji je bio u upravnim i nadzornim odborima u HE na Trebišnjici, RiTE Ugljevik, "Elektrokrajini", a ostvarivao je primanja i od Grada Trebinje. Vladičić se izjasnio da želi da zadrži funkciju člana NO HE na Trebišnjici, odakle inkasira samo 500 KM mjesečno.


Kapitalci

A, sada malo o „odlikašima“. Rekorder po primanjima pored osnovne plate jeste Milenko Pađen, izvršni direktor Fonda zdravstvenog osiguranja RS, koji je tokom prošle godine dodatno zaradio gotovo 40.000 KM. Njemu je od aprila do decembra prošle godine iz Fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje RS isplaćeno 12.880,53 KM, zatim iz JZU Dom zdravlja 6.196,38 KM, Narodne skupštine RS 19.638 KM i iz JZU Institut za javno zdravstvo 130 KM.

Malo manje, tačnije oko 32.000 KM, pored osnovne plate, primio je i Veljko Marić, direktor Univerzitetske bolnice u Foči i to kao poslanik Narodne skupštine RS, odakle je inkasirao 21.317 KM, i kao profesor Univerziteta u Istočnom Sarajevu, gdje je tokom prošle godine zaradio 10.425 KM.

Pored plate, velikim dodatnim primanjima može se pohvaliti i Duško Račić, direktor Kliničkog centra Banjaluka, koji je dodatno zaradio oko 20.000 KM i to od Grada Banjaluka, Doma zdravlja, Univerziteta u Banjaluci, Osnovnog suda i kompanije "Hemofarm".


A, što baš sad spiskovi?

Eto, Vlada Republike Srpske sjetila se polovinom aprila ove godine da bi trebala postati transparentna, pa je izručila javnosti spiskove sa imenima i prezimenima ljudi i debljinom njihovog buđelara. Da se razumijemo još jednom, nisu ovi ljudi radili ništa nedozvoljeno. Oni su samo imali malo deblji obraz, da im vremenima gladi nije mrsko zarađivati do 40 000KM godišnje na ovaj način. I, ako ćemo pravo, namjesto njih će doći neki drugi ljudi koji će takođe imati plaćen hobi sjedenja u kojekakvim odborima. Redistribucija novca će biti disperznija, ali na stvari je ista parazitska politika uhljebljenja i nerada.

Iza sve ove farse se krije prava istina, a ona glasi - Vlast u RS u izbornoj godini ne preza ni od čega kako bi se dodvorila glasačima. Ta ista vlast savršeno zna da direktori na ovaj način sebi namiču „džeparac“ decenijama i da ovo apsolutno nije ništa novo. Cilj je samo preusmjeriti zgražavanje i pažnju sa pravih problema, dakle onih koji su sistemskim rješenjima omogućili basnoslovne zarade, na pojedince koji će biti izloženi medijskom linču.

Gore pobrojana imena i cifre koje idu uz njih treba prije svega promatrati kroz metodologiju rada vlasti, a ne kao izolovane gramzive pojedince. Jer njima je upravo narečena vlast omogućila da se bogate i bahate u nesrećnoj sredini.

Poslije akcije „Imaš posao, vrati četiri upravna odbora“,  neće se zato desiti apsolutno ništa novo. Doći će novi ljudi, novi poslušnici, novi Superhikovi u hobi fotelje, a stari su već uhljebljeni. Jer je sve po zakonu, jer im se može, jer su tako potrebiti.

A, ti narode lipši do zelene trave!

Dragan Bursać je novinar i kolumnista BUKA portala. Možete ga naći na Twitteru @dijalekticar

Tagovi: buka, Dragan Bursać: Superhik direktori iz RS sokaka

KOMENTARI (13)

POSTHUMNOST

Objavljeno: 19.04.2014. - 23:06

Znam pesimisto ali ...znanje mi od juce ,tvojom bobom danas...bi da razumnom utekne.A razum kao dusa pod bicem strvinara....i taman kad pomislim da sam mislenim izmasiran i iskustvenom propinjanju takmac bez premca....tek tada uvidim koliko je to sve fatamorgana Pri svjetlosti moga Svica...Trazio sam eho sapata ...dobio sam muk potopa.Ni svi jadi ovog roba ...ni sve nade u zindanu zazidanog groba...nece taknut pticu zlosutnicu...da ne grakce lesinara prijestolnicu i trpezom roba usluznog.(H.D)...........zli prororoce ne znam pravo...dal si ptica ili Dzavo-------------------Dosta ti govorit dadoh---crna ptico ---Tad ustadoh U oluje divlje bjezi,sto se kroz noc raskrilise...Ne ostavljaj niti traga...Svojih lazi kraj mog praga (E.A.P)

PESIMISTA

Objavljeno: 19.04.2014. - 20:47

Još je Šantić pisao: Svu muku tvoju, napor crnog roba, Poješće silni pri gozbi i piru... A tebi samo, kô psu u sindžiru... Baciće mrve... O, sram i grdoba!...

POSTHUMNOST

Objavljeno: 19.04.2014. - 18:06

Odajuci respekt mirisu pulsa, iz ovoh stihova, sam se i vama primakao da vas taknem svojim sto je Santicem posijano Моја молитва - Алекса Шантић (инт: В. Ђорђевић)

POP

Objavljeno: 19.04.2014. - 08:02

Samo radi podsjećanja.U ovom mandatu NSRS,bila su dva pokušaja da se promijeni Zakon o sukobu interesa kojim bi se zabranila mogućnost da izabrani ljudi u zakonodavnu ili izvršnu vlast budu u organima javnih službi i tamo ostvaruju materijalna primanja.Prvi put je prijedlog izmjena inicirala Komisija za sukob interesa a drugi put poslanik NDP-a Vojislav Gligić.Oba puta je prijedlog izmjena propao voljom većine na čelu sa SNSD-om.Ovošto danas rade je HIPOKRIZIJA MORALA i PRODAJA MAGLE.Gdje su bili predhodnih OSAM GODINA.

LUDILO

Objavljeno: 18.04.2014. - 23:52

Ne daj Bože da neko sad kaže da je kompletan sistem (administrativni, privredni, politički, ekonomski) oba entiteta nalik dvjema zmijama koje su se uplele u klupko i prožimaju se do te mjere da se više ne zna ko je veći gad. Ne daj Bože da se sada kaže ajmo svi mi (Srbi, Bošnjaci, Hrvati, Sejdići, Finci, Šveđani...) da se dignemo, srušimo sve to što nam pije krv ovih decenija i da napravimo državu kako Bog zapovijeda. Ne daj Bože da se to dogodi - odmah bih ja bio proglašen za unitaristu i antisrbina. A to što je ideja dobra, to nikoga nije briga...

DARKO

Objavljeno: 18.04.2014. - 23:27

A, kad nije slika društva na Balkanu bila crno-bijela? Rijetka su to i kratkotrajna razdoblja, kad je moral i humanizam bio državna filozofija upravljanja narodom! To čak nije problem ni vlasti, nego je to slika ovdašnjeg mentaliteta. Ovdje se pusti da se kola obruše u provaliju, pa se onda kuka! Preventiva je ovdje neki daleki i strani pojam. Sistem je podložan proizvoljnostima, amaterizmu, improvizaciji, jer kao takav ostavlja ogromne šupljine za sticanje koristi nečasnima kojih ima kao korova. Ovi ostali časni sistemski budu lišeni uticaja, a ako ni to ne pomogne pribjegne se ucjenama. To je sve skupa strašno, a o tome kad bi neko od novinara napravio s pravim pitanjima anketu među studentima, zaprepastio bi se koliko se toj materiji u visokoškolskom obrazovanju pridaje malo ili nimalo pažnje. U školama se ne uči suština analitičkog pristupanju problematici. A, i kad se dobije diploma šanse za zaposlenje su minimalne i pojedinci su prepušteni političkim strankama sa piramidalnom organizacijom djelovanja u kojima su pravila jasna, a odnose se na pribavljanje glasova za partiju u kojoj se zna hijerarhija i koliki kome procenat pripada one konkretne koristi. To sve liči na tragikomediju u kojoj se ne zabadanje nosa u tuđe (najčešće mutne poslove) podrazumjeva, a posljedice tako postavljenih prioriteta se direktno preslikavaju na društvo koje od tragikomedije postaju klasična tragedija, sa minimum izgleda da joj se polaritet u nekom dužem razdoblju promijeni u pozitivnom pravcu jednakih aršina za sve građane i članove društva onako kako bi ih USTAV i trebao tretirati. Dakle, ovdje je iznad ustava politički šef partije, pa se događa da i ako partija ništa ne proizvodi tamo su koncentrisani ljudi natprosječno bogati, a u sprezi sa uticajem koji mijenja istoriju i slike na koje se teško navikavamo svakodnevno ih gledajući. Osim toga, ako to nije nekome bilo sasvim jasno za protekle dvije decenije nikada i neće biti! I ostaje pitanje u takvim konstelacijama odnosa i okolnosti šta tu ima da traži jedan homo sapiens (razuman čovjek) sa sviješću i savješću dok posmatra ovaj 21 vijek na ovome strašnom mjestu bezčašća, gramzivosti, (koju prekriva zakon, koji ih opravdava, ili čak podešava u smislu da NE ŽELI drugačiji poredak uprkos ogromnom raslojavanju i nepravdi prema čovjeku koji se ne uklapa u sistem predatorske svijesti lišene svake savjesti) praznih floskula iza kojih se nalaze kad razgrnete kukolj strašan zločin i prava istina u koju se svi kunu, ali samo istinski iskreni su njene prave žrtve, jer se ona ubija politikom ogromnog broja onih koje bi teško mogli svrstati u ljude uzmemo li u obzir visoke standarde i odlike koje odvajaju razumnog čovjeka od bilo čega živog ili sličnog njemu na ovoj zemlji!

PA DA

Objavljeno: 18.04.2014. - 23:20

@stojan Ne bi bilo lose malo poraditi na pravopisu. Nebitan je portal, prijateljski ili neprijateljski, vazno je znati pisati. A vidi se ko je stranacki vojnik ovde.

KOMSIJA

Objavljeno: 18.04.2014. - 15:50

Sad se prizivaju prosla vremena. A prije ove vlasti opet je ova vlast bila. Pa jedan mandat pauze pa opet SNSD. Od zadnja 4 mandata njihova su bila 3. A i za vrijeme dok su SDS i PDP bili one 4 god, dobar broj njihovih funkcionera je preletio u redove SNSD-a. Kad bi ih covjek najvecem neprijatleju pozelio surov bi bio...

RODEO

Objavljeno: 18.04.2014. - 15:43

10000, 20000, 30000 km.... sve su to sitne pare, nista se ne bi promijenilo i da nisu primili te pare, to uopste nije problem ovog drustva, Bursac je upao u Dodikovu zamku odvlacenja paznje od velikih problema.

BRANKA

Objavljeno: 18.04.2014. - 14:05

u pravu je Dragan..SISTEM je problem,izvorni problem.Ovi su prolazni,uzeli su sto su mogli,a takvih jos u serijama dolaze.Zato sto je sistem stranacko oligarhijski,zato su mu i zakoni takvi.Legalizuje se ono sto ni po kojoj osnovi nije u redu,nije ljudski.

CTOJAH

Objavljeno: 18.04.2014. - 13:19

Ha ha, ovaj sa nickom pa da je ocito jedan od mnogih kojima aktuelna vlast valja jer imaju licni interes pa dezuraju po forumima, pogotovo ovih "neprijateljskih" portala pa ispadaju glupi braneci neodbranjivo i pokusavajuci zamijenito teze, kako im to vodja svakodnevno radi, nemusto i pateticno.Ipak, sam nick je dobar jer tacno opisuje postizborno stanje rezima koju brani, pa-da, jasno da pada...

PA DA

Objavljeno: 18.04.2014. - 12:43

Napisi "novinaru" nesto i o SDS-ovim i PDP-ovim kadrovima iz proslih vremena i njihovih apanaza u upravnim i nadzornim odborima. Nije valjda da oni nisu bili clanovi tih tijela ili mozda to tad nije postojalo. Moze i nesto o sadasnjem gradonacelniku Trebinja iz PDP-a koji je svojevremeno bio clan 7 upravnih i nadzornih odbora odjednom.

CRIBIZ

Objavljeno: 18.04.2014. - 12:28

Tako im i treba: oni će, onako bogati i zadrigli, ako ništa onda već od posljedica svakodnevnog prežderavanja zacijelo podleći nekoj kardio-vaskularnoj komplikaciji već u kasnim devedesetim godinama svog života. A mi ćemo, ovako siromašni, zauvijek ostati vitki i pošteđeni tih tegoba života u izobilju! Tako im i treba!

Na Drini krvavi Višegrad

https://www.youtube.com/watch?v=51s0mNkoJrg&feature=player_detailpage#t=31

BiH Tajkuni

https://www.youtube.com/watch?feature=player_detailpage&v=ol0EdRTF95w#t=260

Novo zlatno doba

Paul Krugman | 18/04/2014

Prikaz knjige Capital in the Twenty-First Century, Thomas Piketty, Belknap Press/Harvard University Press 2014


Tomas Piketi, profesor Ekonomskog fakulteta u Parizu, nije poznato ime, iako će se to možda promeniti objavljivanjem engleskog prevoda njegove veličanstvene, sveobuhvatne meditacije o nejednakosti, Kapital u dvadeset prvom veku. Međutim, njegov uticaj je dubok. Često se može čuti da živimo u drugom zlatnom dobu – ili, kako Piketi voli da kaže, drugom Bel epoku – definisanom neverovatnim usponom „jednog procenta“. Ali ovo je postalo opšte mesto samo zahvaljujući Piketijevom radu. Konkretno, on i nekoliko njegovih kolega (pre svega Entoni Atkinson sa Oksforda i Emanuel Saez sa Berklija) ustanovili su statističke tehnike koje nam omogućavaju da pratimo koncentraciju prihoda i bogatstva daleko u prošlost – do početka dvadesetog veka u Americi i Britaniji, i čak do kraja osamnaestog veka u Francuskoj.

Rezultat je revolucionarni obrat našeg razumevanja dugoročnih tendencija nejednakosti. Pre ovog obrata, najveći deo rasprava o ekonomskoj nejednakosti je manje-više zanemarivao najbogatije. Neki ekonomisti (da ne pominjemo političare) pokušavali su da uguše čak i pomen nejednakosti: „Od tendencija štetnih za zdravu ekonomiju najzavodljivije je, a po mom mišljenju i najotrovnije, fokusiranje na pitanje raspodele“, rekao je 2004. Robert Lukas sa Univerziteta u Čikagu, najuticajniji makroekonomista svoje generacije. Ali čak i oni koji su spremni da razgovaraju o nejednakosti najčešće su se fokusirali na raskorak između siromašnih ili radničke klase i onih samo dobrostojećih, ne pravih bogataša – na fakultetski obrazovane čija su primanja brže rasla od nadnica manje obrazovanih radnika, ili na komparativno povoljan položaj gornje petine stanovništva u poređenju sa donje četiri petine, ne na brzo rastuća primanja rukovodilaca i bankara.

Zato je bilo revolucionarno otkriće kada su Piketi i njegove kolege pokazali da su prihodi sada već čuvenog „jednog procenta“, pa čak i manjih grupa, zapravo prava priča u porastu nejednakosti. Ovo otkriće bilo je praćeno još jednim: priča o zlatnom dobu, koja je možda izgledala kao hiperbola, uopšte nije bila takva. Prvenstveno u Americi, deo nacionalnog dohotka koji je odlazio gornjem jednom procentu pratio je krivu slova U. Pre Prvog svetskog rata, jedan procenat je dobijao otprilike petinu ukupnih prihoda i u Britaniji i u SAD. Do 1950, taj udeo je smanjen za više od pola. Ali od 1980, udeo jednog procenta ponovo je rastao – a u Americi se vratio na nivo od pre jednog veka.

Međutim, današnja ekonomija je sasvim drugačija od one iz 19. veka, zar ne? Tada se veliko bogatstvo uglavnom nasleđivalo; zar današnju ekonomsku elitu ne čine ljudi koji su svoj položaj zaslužili? Pa, Piketi nam govori da to nije baš tako, i da se u svakom slučaju ovo stanje može pokazati otpornijim od srednjoklasnog društva koja se razvilo nakon Drugog svetskog rata. Glavna ideja Kapitala u dvadeset prvom veku glasi da se nismo samo vratili na 19-vekovni nivo nejednakost prihoda, već i da se vraćamo u „nasledni kapitalizam“ gde ključne poluge ekonomije nisu u rukama talentovanih pojedinaca, nego porodičnih dinastija.

To je fantastična tvrdnja – i upravo jer je toliko neverovatna mora se ispitati pažljivo i kritički. Međutim, pre nego što se time pozabavim, moram odmah da kažem da je Piketi napisao zaista vrhunsku knjigu. To je delo koje spaja veliki istorijski presek – kada ste poslednji put čuli da se neki ekonomista poziva na Džejn Ostin i Balzaka? – sa mukotrpnom analizom podataka. Iako se Piketi ruga ekonomskom pozivu zbog njegove „detinjaste opsednutosti matematikom“ njegova rasprava je fantastičan primer ekonomskog modeliranja, pristupa koji spaja analizu ekonomskog rasta sa analizom raspodele dohotka i bogatstva. Ova će knjiga promeniti i naše razmišljanje o društvu i naš pristup ekonomiji.


1.Šta znamo o ekonomskoj nejednakosti i na koji period se to znanje odnosi? Do Piketijeve revolucije, većina naših saznanja o nejednakosti prihoda i bogatstva poticala je iz anketa u kojima se od nasumično izabranih porodica traži da popune neki upitnik, a njihovi odgovori se sabiraju i daju statistički portret celine. Međunarodni standard za takve ankete je istraživanje koje jednom godišnje sprovodi Statistički zavod. Federalne rezerve takođe sprovode trogodišnju anketu o raspodeli bogatstva.

Ove dve ankete su osnovni pokazatelji promene stanja američkog društva. Između ostalog, one već dugo ukazuju na dramatičnu promenu u procesu ekonomskog rasta SAD, koja je otpočela oko 1980. Pre toga, porodicama iz svih slojeva prihodi su rasli manje-više paralelno sa rastom privrede u celini. Međutim, nakon 1980. ogroman deo dobitaka odlazio je na gornji kraj lestvice dohotka, dok su porodice u donjoj polovini daleko zaostajale.

Kroz istoriju, druge zemlje nisu toliko pažljivo pratile ko šta dobija; ali ova situacija se vremenom popravljala, u velikoj meri zahvaljujući trudu Luksemburške studije dohodaka (organizacije sa kojom ću uskoro početi da sarađujem). A porast dostupnih anketnih podataka koji se mogu uporediti među državama dovela je do novih važnih uvida. Prvenstveno, sada znamo i da Sjedinjene Američke Države imaju mnogo nejednakiju raspodelu dohotka od drugih razvijenih zemalja i da se dobar deo te razlike može direktno pripisati postupcima države. Evropske države u celini imaju veoma nejednake prihode od tržišne aktivnosti, kao i SAD, iako možda ne u istoj meri. Ali rade daleko više na preraspodeli kroz poreze i transfere od Amerike, što dovodi do mnogo manje nejednakosti u raspoloživim prihodima.

Međutim, pored velike koristi, anketni podaci imaju velika ograničenja. Imaju tendenciju da potcene ili potpuno izostave prihod koji odlazi šačici pojedinaca na samom vrhu lestvice prihoda. Takođe imaju ograničenu istorijsku dubinu. Čak nas i podaci američkog popisa vode samo do 1947.

Tu na scenu stupaju Piketi i njegove kolege, koji su se okrenuli potpuno drugačijem izvoru informacija: poreskoj evidenciji. Ta ideja nije nova. Prve analize raspodele dohotka oslanjale su se na poreske podatke, jer nisu imale na šta drugo. Piketi i kolege su, međutim, pronašli način da spoje poreske podatke sa drugim izvorima i tako dobiju informacije koje presudno dopunjuju ankete. Konkretno, poreski podaci nam mnogo govore o eliti. I poreska evidencija seže mnogo dublje u prošlost: u Americi se porez na dohodak plaća od 1913, u Velikoj Britaniji od 1909. Francuska, zahvaljujući pažljivom prikupljanju poreza na nekretnine i vođenju evidencije, ima pravo obilje podataka koji se mogu ispratiti do kraja osamnaestog veka.

Upotreba ovih podataka nije jednostavna. Međutim, koristeći sve tajne zanata, a delom i informisano nagađanje, Piketi je uspeo da sastavi rezime pada i uspona ekstremne nejednakosti u proteklih sto godina. To izgleda kao Tabela 1 na ovoj stranici.

Kao što sam rekao, ako vreme u kojem živimo zovemo novim zlatnim dobom ili Bel epokom, to nije hiperbola, nego je jednostavno tačno. Ali kako se to dogodilo?



Tabela 1 Udeo u prihodu / Niska nejednakost-Srednja nejednakost-Visoka nejednakost
              Gornjih 1%-Narednih 9%-Narednih 40%-Donjih 50%

http://pescanik.net/wp-content/uploads/2014/04/Slika-13.jpg


2. Piketi i samim naslovom svoje knjige postavlja intelektualni izazov: Kapital u dvadeset prvom veku. Da li ekonomisti još uvek smeju da se tako izražavaju?

Ovaj naslov ne iznenađuje toliko samo zbog aluzije na Marksa. Prizivajući kapital na samom početku, Piketi se odvaja od najmodernijih rasprava o nejednakosti, i oslanja se na stariju tradiciju.

Opšta pretpostavka većine istraživača nejednakosti jeste da je glavna stavka zarađeni prihod, obično u vidu plate, a da prihod kapitala nije ni važan ni zanimljiv. Piketi međutim pokazuje da čak i danas prihod od kapitala, a ne od zarada, dominira na vrhu raspodele dohotka. Takođe pokazuje da je nekad – u vreme evropskog Bel epoka i, u manjoj meri, američkog zlatnog doba – nejednako vlasništvo, a ne nejednake zarade, bilo glavni pokretač neravnomernosti prihoda. On tvrdi da se vraćamo u takvo društvo. Ovo nije njegova usputna spekulacija. Iako je Kapital u dvadeset prvom veku delo objektivnog empirizma, u velikoj meri je vođeno teorijskim okvirom koji pokušava da ujedini raspravu o ekonomskom rastu i raspodeli prihoda i bogatstva. U suštini, Piketi vidi ekonomsku istoriju kao priču o trci akumulacije kapitala i drugih faktora podsticanja rasta, uglavnom porasta stanovništva i tehnološkog napretka.

Naravno, u ovoj trci nema trajnog pobednika: na veoma duge staze, ukupni kapital i ukupni prihod moraju da rastu približno istim tempom. Ali jedna ili druga strana mogu decenijama da vode. Uoči Prvog svetskog rata, Evropa je akumulirala kapital šest ili sedam puta veći od nacionalnog dohotka. Međutim, tokom naredne četiri decenije, kombinacijom fizičkog uništenja i preusmeravanja štednje u ratne izdatke, prepolovila je taj razmer. Akumulacija kapitala nastavila se posle Drugog svetskog rata, ali to je bio period spektakularnog ekonomskog rasta – Trente Glorieuses ili „Veličanstvenih trideset“ godina – tako da je odnos kapitala prema prihodu ostao nizak. Međutim, od 1970-ih, usporeni rast označio je porast udela kapitala, tako da su kapital i bogatstvo lagano krenuli nazad ka nivou Bel epoka. I ova akumulacija kapitala, kaže Piketi, na kraju će ponovo stvoriti nejednakost Bel epoka ukoliko joj se ne suprotstavimo progresivnim oporezivanjem.

Zašto? Radi se o odnosu r prema g – stopi prinosa na kapital prema stopi privrednog rasta.

Skoro svi ekonomski modeli govore nam da ako g pada – kao što je padao od 1970, što će se verovatno nastaviti zbog sporijeg rasta radno sposobnog stanovništva i sporijeg tehnološkog napretka – r će takođe padati. Ali Piketi tvrdi da će r padati manje nego g. Ne mora da znači da će tako i biti. Međutim, ako se radnici lako mogu zameniti mašinama – ako je, da upotrebimo tehnički žargon, elastičnost supstitucije kapitala i radne snage veća od jedan – spori rast će, kao i proizilazeći porast udela kapitala prema prihodima, zaista proširiti jaz između r i g. A Piketi tvrdi da istorijski podaci pokazuju da će se upravo to dogoditi.

Ako je u pravu, jedna direktna posledica biće preraspodela dohotka od radne snage prema vlasnicima kapitala. Opšteprihvaćeno mišljenje je dugo glasilo da ne treba brinuti o tome, da su udeo kapitala i radne snage u ukupnom prihodu dugoročno veoma stabilni. Međutim, na vrlo dugi rok nije bilo tako. U Britaniji, na primer, udeo kapitala u prihodu – bilo u obliku dobiti preduzeća, dividendi, renti, ili prodaje imovine – pao je sa oko 40 odsto pre Prvog svetskog rata na jedva 20 odsto oko 1970, a od tada je, vraćajući se na prvobitni nivo, već prešao otprilike pola puta. Istorijska kriva nije toliko očigledna u Sjedinjenim Američkim Državama, ali i ovde je u toku preraspodela u korist kapitala. Naime, dobit preduzeća je porasla od početka finansijske krize, dok nadnice – uključujući i nadnice visokoobrazovanih – stagniraju.

Rastući udeo kapitala, sa svoje strane, direktno povećava nejednakost, jer je vlasništvo nad kapitalom uvek mnogo nejednakije raspoređeno nego prihod od rada. Ali efekti se ne zaustavljaju na tome, jer kada stopa prinosa na kapital drastično prevazilazi stopu ekonomskog rasta, „prošlost teži da proguta budućnost“: društvo se neumoljivo naginje dominaciji naslednog bogatstva.

Razmislite kako je to funkcionisalo u Evropi Bel epoka. U to doba, vlasnici kapitala mogli su očekivati prinose od 4 do 5 odsto od svojih investicija, uz minimalan porez; za to vreme je ekonomski rast iznosio samo oko jedan odsto. Tako su bogati pojedinci mogli da reinvestiraju zaradu tako da im bogatstvo pa i prihodi rastu brže od privrede, jačajući njihovu ekonomsku dominaciju, čak i dok su s vrha skidali dovoljno za vrlo luksuzan život.

Šta se dogodilo kada su ti bogati pojedinci pomrli? Ostavili su svoje bogatstvo – ponovo uz minimalan porez – svojim naslednicima. Novac ostavljen narednoj generaciji činio je 20 do 25 odsto godišnjeg prihoda; najveći deo bogatstva, oko 90 odsto, bilo je nasleđeno bogatstvo, a ne ušteđeno od primanja. Ovo nasleđeno bogatstvo bilo je koncentrisano u rukama sasvim malobrojne manjine: 1910. godine najbogatijih jedan odsto kontrolisalo je 60 odsto bogatstva u Francuskoj; u Britaniji, 70 odsto.

Zato nije ni čudo da su 19-vekovni pisci bili opsednuti nasledstvom. Piketi dosta prostora posvećuje razmatranju predavanja koje nitkov Votren drži Rastinjaku u Balzakovom Čiča Goriju, koje se svodi na to da ni najuspešnija karijera ne može da pruži ni deo bogatstva koje bi Rastinjak mogao da stekne jednim potezom, ako se oženi bogataškom ćerkom. Ispostavilo se da je Votren imao pravo: pripadati gornjem jednom procentu 19-vekovnih naslednika i prosto živeti od nasleđenog bogatstva značilo je da ćete imati oko dva i po puta viši standard nego što biste mogli postići grebanjem i laktanjem do jednog procenta najplaćenijih najamnih radnika.

Možda će neko reći da savremeno društvo uopšte nije takvo. U stvari, i prinosi od kapitala i nasleđeno bogatstvo, iako manje važni nego u Bel epoku, još uvek su snažni pokretači nejednakosti – i njihov značaj raste. U Francuskoj, kako pokazuje Piketi, udeo nasledstva u ukupnom bogatstvu naglo je opao u ratno i posleratno doba brzog rasta; oko 1970. iznosio je manje od 50 procenata. Ali sada se vratio na 70 odsto i još uvek raste. Dakle, prvo je došlo do pada a potom porasta značaja nasledstva u stvaranju elitnog statusa: životni standard gornjeg procenta naslednika pao je ispod nivoa najplaćenijih jedan odsto zaposlenih između 1910. i 1950, ali je počeo ponovo raste nakon 1970. Još se nije vratio na Rastinjakov nivo, ali ponovo je postalo vrednije imati prave roditelje (ili se udati ili priženiti u pravu porodicu) nego imati pravi posao.

A to bi mogao da bude samo početak. Grafikon 1 prikazuje Piketijeve procene globalnih r i g na duže staze, ukazujući na to da je doba izjednačavanja sada za nama, a da su uslovi sada zreli za novo uspostavljanje naslednog kapitalizma.



Grafikon 1 Stopa prinosa nakon poreza prema stopi rasta na svetskom nivou od antike do 2100.

VODORAVNO: Stopa prinosa na kapital (po odbijanju poreza i kapitalnih gubitaka) pala je ispod stope rasta tokom 20. veka, i možda će je opet nadmašiti u 21. veku USPRAVNO: Godišnja stopa prinosa ili stopa rasta

Unutra – Čista stopa prinosa na kapital (posle poreza i kapitalnih gubitaka)
– Stopa rasta svetskog autputa g

http://pescanik.net/wp-content/uploads/2014/04/Slika-23.jpg

Imajući u vidu ovu sliku, zašto nasleđeno bogatstvo igru tako malu ulogu u današnjem javnom govoru? Piketi sugeriše da je sam obim naslednog bogatstava ono što ga na neki način čini nevidljivim: „Bogatstvo je toliko koncentrisano da veliki deo društva praktično nije ni svestan njegovog postojanja, tako da neki ljudi zamišljaju da ono pripada nadrealnim ili misterioznim stvorenjima“. Ovo je veoma dobar uvid. Ali sigurno nije potpuno objašnjenje. Jer činjenica je da najupadljiviji primer rastuće nejednakosti u današnjem svetu – uspon veoma bogatog jednog procenta u anglosaksonskom svetu, posebno u SAD – nema toliko veze sa akumulacijom kapitala, bar ne još uvek. Ima više veze sa izuzetno visokim kompenzacijama i zaradama.


3. Kapital u dvadeset prvom veku je, nadam se da sam jasno stavio do znanja, zaprepašćujuće značajna knjiga. U vreme kada je koncentracija bogatstva i prihoda u malobrojnim rukama ponovo postala centralno političko pitanje, Piketi ne nudi samo neprocenjivu dokumentaciju o tome šta se dešava uz nenadmašnu istorijsku dubinu. On pored toga iznosi zaokruženu teoriju nejednakosti, koja obuhvata ekonomski rast, raspodelu prihoda između kapitala i radne snage, kao i raspodelu bogatstva i prihoda među pojedincima.

Međutim, postoji nešto što pomalo umanjuje ovo dostignuće – neka vrsta intelektualnog trika, ali koji ne podrazumeva neku Piketijevu prevaru ili prestup. Ali to je sledeće: glavni razlog potrebe za ovakvom knjigom jeste uspon ne samo jednog procenta, nego konkretno američkog jednog procenta. Međutim, ispostavlja se da je do tog uspona došlo iz razloga izvan domašaja Piketijeve velike teze.

Piketi je, naravno, isuviše ozbiljan i iskren ekonomista da bi pokušao da zanemari neugodne činjenice. „Nejednakost u Americi 2010“, kaže on, „kvantitativno je jednako ekstremna kao u staroj Evropi u prvoj deceniji dvadesetog veka, ali struktura ove nejednakosti je očito drugačija“. Zaista, ono što smo videli u Americi i što sve češće viđamo drugde, predstavlja nešto „radikalno novo“ – porast „supernadnica“.

Kapital je još uvek važan: na samom vrhu društvenih slojeva prihod od kapitala i dalje premašuje prihode od nadnica, zarada i bonusa. Piketi procenjuje da je povećana nejednakost prihoda od kapitala zaslužna za otprilike trećinu ukupnog porasta američke nejednakosti. Ali i zarade na vrhu takođe su porasle. Realne zarade za većinu radnika u SAD porasle su sasvim malo, ako imalo, od početka 1970-ih, ali dohoci gornjeg jednog procenta porasli su 165 odsto, dok su dohoci za 0,1 odsto porasli 362 procenata. Da je Rastinjak danas živ, Votren bi morao da prizna da bi jednako dobro mogao da živi ako postane menadžer hedž fonda kao i ako se dobro oženi.

Šta se krije iza ovog dramatičnog porasta nejednakosti primanja, gde lavovski deo dobitaka odlazi ljudima na samom vrhu? Neki američki ekonomisti kažu da su za to zaslužne tehnološke promene. U čuvenom radu iz 1981. pod naslovom „Ekonomija superzvezda“, čikaški ekonomista Šervin Rozen tvrdio je da savremena tehnologija komunikacija, proširujući domet talentovanih pojedinaca, stvara tržišta zasnovana na filozofiji „pobednik nosi sve“, gde šačica izuzetnih pojedinaca ubire ogromne nagrade, iako su u svom poslu bolji samo za nijansu od njihovih daleko slabije plaćenih rivala.

Piketi ne veruje u to. Kako sam primećuje, konzervativni ekonomisti vole da govore o visokim zaradama izvođača ovog ili onog tipa, kao što su filmske i sportske zvezde, kako bi sugerisali da su visoki prihodi zaista zasluženi. Ali takvi ljudi zapravo čine majušni deo bogate elite. Podaci govore da se uglavnom radi o nekoj vrsti rukovodilaca – ljudi čije se zasluge u stvari vrlo teško mogu proceniti ili novčano izmeriti.

Ko onda određuje koliko vredi jedan korporativni direktor? Pa obično postoji odbor za kompenzacije, čije članove imenuje sam direktor. Praktično, tvrdi Piketi, rukovodioci najvišeg ranga sami određuju svoju platu, ograničeni društvenim normama, a ne nekakvom tržišnom disciplinom. A enormni skok tih zarada on pripisuje eroziji tih normi. U stvari, ogroman porast primanja na vrhu on pripisuje socijalnim i političkim, a ne strogo ekonomskim silama.

Da budemo pošteni, on zatim plasira moguću ekonomsku analizu promenjivih normi, tvrdeći da je smanjivanje poreskih stopa za bogate u stvari ohrabrilo plaćenu elitu. Kada bi vrhunski menadžer znao da može da zadrži samo delić prihoda koji dobije ako se odluči da prekrši društvene norme i uzme ogromnu nadoknadu, možda bi zaključio da beščašće ne vredi toliko. Ako mu drastično smanjite graničnu stopu poreza, možda će se ponašati drugačije. A budući da se sve veći broj superplaćenih podsmeva normama, i same norme se menjaju.

Ova dijagnoza ima logike, ali joj očigledno nedostaju čvrstina i univerzalnost Piketijeve analize raspodele i prinosa bogatstva. Takođe, mislim da Kapital u dvadeset prvom veku ne daje valjani odgovor na najznačajniju kritiku hipoteze o samovolji: govorim o koncentaciji veoma visokih primanja u finansijskoj sferi, gde se učinak zaista može, na neki način, evaluirati. Nisam slučajno spomenuo menadžere hedž fondova: takvi ljudi su plaćeni prema njihovom umeću da privuku klijente i ostvare investicionu dobit. Možete dovesti u pitanje društvenu vrednost savremenih finansija, ali ovi „vukovi sa Volstrita“ očito su u nečemu dobri, a njihov uspon se ne može pripisati isključivo odnosima moći, iako pretpostavljam da bi se moglo tvrditi kako se spremnost za bavljenje moralno upitnim mešetarenjem, kao i spremnost da se rugate normama u zaradama, podstiče niskim graničnim poreskim stopama.

Sve u svemu, uglavnom sam ubeđen Piketijevim objašnjenjem rasta nejednakosti zarada, mada je njegovo izostavljanje deregulacije veliko razočarenje. Ali kao što sam rekao, njegova analiza ovog problema nema čvrstinu njegove analize kapitala, da ne spominjem uzbudljivu intelektualnu eleganciju njegovog pisanja.

Ali ne treba preterivati. Čak i da je skok nejednakosti u SAD do sada uglavnom bio vođen porastom zarada, i kapital je ipak bio značajan. U svakom slučaju, priča će se nadalje verovatno sasvim drugačije odvijati. Današnju generaciju veoma bogatih u Americi možda više čine rukovodioci nego rentijeri, ljudi koji žive od akumuliranog kapitala, ali i ti rukovodioci imaju naslednike. I Amerika će kroz dve decenije možda biti rentijersko društvo, čak i nejednakije od Evrope Bel epoka.

Ali to ne mora da se dogodi.


4. S vremena na vreme, Piketi kao da iznosi deterministički pogled na istoriju, u kojoj sve proističe iz stope porasta stanovništva i tehnološkog napretka. Međutim, Kapital u dvadeset prvom veku jasno tvrdi da javna politika može da dovede do promene, čak i ako osnovni ekonomski uslovi ukazuju na ekstremnu nejednakost; to što Piketi naziva “kliženjem u oligarhiju“ može se zaustaviti pa čak i preokrenuti ako političko telo tako odluči.

Ključna stvar je da kada pravimo osnovno poređenje između stope prinosa na bogatstvo i stope privrednog rasta, bitan deo su oporezovani prinosi na bogatstvo. Dakle, progresivno oporezivanje – naročito oporezivanje bogatstva i nasledstva – može biti snažna sila za ograničavanje nejednakosti. Piketi završava svoje remek delo apelom za upravo ovakav oblik oporezivanja. Nažalost, istorija koju u knjizi opisuje ne podstiče optimizam.

Istina je da je tokom većeg dela dvadesetog veka jako progresivno oporezivanje zaista doprinelo smanjenju koncentracije prihoda i bogatstva, i možda ćete pomisliti da je visok porez za najbogatije prirodno političko rešenje kada se demokratija sukobi s visokom nejednakošću. Piketi, međutim, odbacuje takav zaključak: trijumf progresivnog oporezivanja tokom dvadesetog veka, tvrdi on, bio je „prolazni proizvod haosa“. Da nije bilo ratova i potresa savremenog „Tridesetogodišnjeg rata“ u Evropi, kaže on, tako nešto se ne bi dogodilo.

Kao dokaz navodi primer francuske Treće republike. Zvanična ideologija Republike bila je vrlo egalitarna. Međutim, bogatstvo i primanja bili su skoro jednako koncentrisani, ekonomske privilegije skoro jednako pod naslednom dominacijom, kao u aristokratskoj ustavnoj monarhiji preko Lamanša. A javna politika nije učinila gotovo ništa da se odupre ekonomskoj dominaciji renterijera: konkretno, porezi na nasledstvo bili su smešno niski.

Zašto slobodni građani Francuske nisu glasanjem doveli na vlast političare koji će se suprotstaviti rentijerskoj klasi? Pa, i tada je kao i sada, veliko bogatstvo kupovalo veliki uticaj – ne samo na politiku nego i na javni govor. Kao u čuvenoj rečenici Aptona Sinklera, „teško je naterati čoveka da nešto shvati kada mu plata zavisi od toga da ne shvati“. Piketi, posmatrajući istoriju svoje zemlje, dolazi do sličnog zapažanja: „Iskustvo Francuske u Bel epoku dokazuje, ako je to potrebno dokazivati, da ne postoji prevelika mera licemerja kada ekonomske i finansijske elite moraju da brane svoj interes.“

Isti fenomen primetan je i danas. Zapravo, zanimljiva odlika američke scene je da politika nejednakosti kao da ide ispred stvarnosti. Kao što smo videli, aktuelna američka ekonomska elita duguje svoj status uglavnom zaradama, a ne prihodu od kapitala. Međutim, konzervativna ekonomska retorika već naglašava i veliča kapital više nego rad – „stvaraoce radnih mesta“, a ne radnike.

Godine 2012, Erik Kantor, vođa republikanaca u Senatu, odlučio je da obeleži Dan rada – Dan rada! – tvitom u slavu vlasnika preduzeća:

„Danas slavimo one koji su preuzeli rizik, vredno radili, izgradili svoju firmu i zaslužili svoj uspeh.“

Možda uplašen reakcijom, navodno je osetio potrebu da kasnije podseti svoje kolege na nekom republikanskom skupu kako većina ljudi nema svoju firmu – ali to samo po sebi pokazuje koliko se ova partija potpuno identifikuje sa kapitalom: do praktičnog ignorisanja radnika.

Ova orijentacija ka kapitalu nije samo retorička. Poresko opterećenje za najplaćenije Amerikance smanjeno je u svim oblastima od 1970-ih, ali najviše je sniženo za dohodak od kapitala – uključujući drastičan pad poreza na dobit, što direktno ide u korist akcionarima – i na nasledstvo. Ponekad se čini kao da veliki deo naše političke klase aktivno radi na obnovi Piketijevog naslednog kapitalizma. A ako pogledamo izvore političkih donacija, koje u velikoj meri potiču od bogatih porodica, ova mogućnost nije toliko neobična kao što se na prvi pogled čini.

Piketi završava Kapital u dvadeset prvom veku pozivom na pobunu – pre svega na uvođenje poreza na bogatstvo, ako je moguće globalno, kako bi se obuzdala rastuća moć naslednog bogatstva. Možemo biti cinični prema tome kakvi su izgledi za tako nešto. Ali majstorska Piketijeva dijagnoza toga gde smo i kuda idemo pomaže da se ti izgledi poprave. Zato je Kapital u dvadeset prvom veku izuzetno važna knjiga u svim poljima. Piketi je transformisao naš ekonomski diskurs; nikada više nećemo govoriti o bogatstvu i nejednakosti kao pre nje.


The New York Review of Books, 08.04.2014.

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 18.04.2014.

Pouke iz Bosne za Ukrajinu

Sankcije će ojačati diktatore i stvoriti tajkune
Piše: Andrej Nikolaidis

Fućka se meni za srednju klasu u kojoj sam rođen i u kojoj ću umrijeti. Još mi se više fućka za državu, a više od svega za demokratiju. Ali... ako vam je do takozvane pravne države i funkcionalne takozvane parlamentarne demokratije, njih nema bez srednje klase, koja je, ne bi li očuvala ono što ima i nadu da može imati još više i uzdići se na društvenoj ljestvici, čuvar takvog poretka.

Bogo dobri, mijenja li se kad šta na ovome svijetu?

Dok čovjek gleda kako počinje građanski rat u Ukrajini, kako Putin, navodno na poziv Ukrajinaca kojima je Rusija bliža od Ukrajine, čereči i tranžira tu zemlju, otkida dio po dio, kao mesar koji voli i zna svoj posao, kako MMF dijeli kreditne aranžmane, kao ready to use konope, već smotane u omče, kako zapadne vlade izražavaju zabrinutost stanjem u zemlji u kojoj je njihova spoljna politika napravila sranje, kako evropski desničari, taj najogavniji ljudski soj, ta so soli gada od gada, navija za podjelu zemlje, kada, kažem, čovjek sve to gleda, može li a da se sjeti Bosne, Bosanaca koji neće da budu Bosanci, pobunjenog lokalnog stanovništva koje hrli k matici, istočno, preko granice, i Miloševića, kojem su zapadni mediji dali nadimak “Balkanski kasapin”, ali četiri godine nije bilo nikoga ko bi mu oteo sataru, udario mu barem klempu, nabio ga nogom u dupe i istjerao iz Bosne?

Da vam kažem nešto o sankcijama

Putin sjecka, a Zapad mu sprema sankcije.

Da vam kažem nešto o sankcijama. To ne radi.

Ali dođe zgodno kad ne znaš šta bi, ili dobro znaš a ne smiješ ono što treba učiniti. Onda uvedeš sankcije, pa si kao nešto poduzeo - i to ne bilo šta, nego nešto miroljubivo.

Slobodan Milošević trpio sankcije

U ljeto 1992. uvedene su sankcije protiv Slobove Jugoslavije.
Nije prošlo dugo a Jugoslavija je postala najmračniji šupak od svijeta. Prosječna plata iznosila je par maraka. Centralna banka u Beogradu je dan-noć štancovala pare. Na kraju su štampali novčanicu od 500 milijardi dinara, koja nija valjala ni koliko tariguz. Osim kao stroj za ratne zločine, ta će Jugoslavija biti upamćena po najvećoj hiperinflaciji u povijesti svijeta.

Nedavno je u Financial Timesu autor Geoff Dyer objavio članak pod imenom “Rat drugim sredstvima”. Pišući o sankcijama protiv Rusije (dobro je da o tome izvještava tako ugledna novina, jer u suprotnom Rusi ne bi ni primijetili da su pod sankcijama, tako su ih žestoko kaznene mjere Zapada zajebale), on tvrdi da je u jednom trenutku “... Klintonova administracija počela da uvidi “pametne sankcije” – mjere koje su ciljale specifične pojedince i entitete, a ne cijelu populaciju”. Pa veli kako su takve, “pametne” sankcije uveli i Srbiji. ( http://www.ft.com/cms/s/0/b18d2c74-b59e-11e3-81cb 00144feabdc0.html#axzz2xYUSidjD)

E jebi ga: te su sankcije oštetile čitavu populaciju, manje-više sve, osim upravo onih “individua i entiteta” koje su ciljale.

Ljudi su trošili životne ušteđevine da bi u praznim samoposlugama i na crnom tržištu kupili hranu za porodice. Budući da su ogromna većina njih glasali za Miloševića i bili spremni da trpe i gladuju, samo da bi rat u Bosni potrajao i što više “Turaka” bilo ubijeno, za njihovo me siromaštvo živo bolio kurac: jedino mi je žao što za hranu nisu prodali i kuće, pa za Miloševića išli glasati kao beskućnici.

Nestanaka srednje klase

No čitava je stvar sa sankcijama imala i drugu dimenziju: na oči onih koji nisu oslijepili od fašizma nestajala je srpska i crnogorska srednja klasa. Istovremeno, crna švercersko-kriminalno-državna elita bliska Miloševiću i njegovim crnogorskim saveznicima, oni protiv kojih su uvedene “pametne sankcije”, postajali su sve bogatiji i bogatiji. Novac osiromašene srednje klase završio je u njihovim džepovima.

Pritisnuta sankcijama, srpska i crnogorska industrija je kratko teturala, a onda kolabirala. “Mete pametnih sankcija” su za sitniš pokupovale zatvorene fabrike, hotele, propale banke i trgovine. Eto kako su teško bili pogođeni kaznenim mjerama “međunarodne zajednice”.

Srednja klasa je bila kolateralna žrtva sankcija protiv “Miloševićevog režima”. Porodile su novu elitu nadojenu krvlju, donijele još društvene nepravde. Sankcije su bile jedan od ključnih faktora za uspostavljanje ovdašnje forme kapitalizma. Pomogle su Miloševiću u sprovođenju politike nacionalne homogenizacije. Tiranin je upro prstom u spoljnjeg neprijatelja i njegovu zavjeru protiv “našeg naroda”. To je, u biti, produžilo život režimu. Jer, kao što znamo, dobar neprijatelj je sve što je potrebno tiraninu za dugu i mračnu vladavinu.

Ako nešto možemo zaključiti na osnovu iskustva... “Naši pravoslavni” su četiri godine palili, klali i etnički čistili po Bosni, a za razliku od “naših pravoslavih” iz Rusije, nisu imali ni plin ni atomsko oružje. Kako meni izgleda: na šta god da se Putin od Ukrajine nameračio, on će to rahat i uzeti.

Oko 420. godine prije Hrista Euripid piše ovako:

„Doista postoje tri klase u državi. Najprije, oni bogati, beskorisni građani, neprestano zaokupljeni uvećanjem svoga bogatstva. Zatim siromašni, lišeni čak i nužnog. Ti su opasni: jer skloni su zavisti, osvajaju ih govori izopačenih demagoga, okrutnim dosjetkama opsjedaju one koji ih posjeduju. Od tri klase, napokon, srednja klasa je ona koja spašava države: ona koja održava institucije koje je država uspostavila“.

Fućka se meni za srednju klasu u kojoj sam rođen i u kojoj ću umrijeti. Još mi se više fućka za državu, a više od svega za demokratiju. Ali... ako vam je do takozvane pravne države i funkcionalne takozvane parlamentarne demokratije, njih nema bez srednje klase, koja je, ne bi li očuvala ono što ima i nadu da može imati još više i uzdići se na društvenoj ljestvici, čuvar takvog poretka.

Za tajkune i totalitarne lidere

Budu li Putina plašili sankcijama, to će njemu i oligarsima taman dobro doći da dodatno iscijedi i sabije srednju klasu. Sankcije rade za, ne protiv tajkuna i totalitarnih lidera. Najgore od svega: one pomažu da se uspostavi ekonomski sistem zbog kojeg će obični građani patiti još decenijama, i kada je vladar odavno istrunuo duboko pod zemljom i niko se više ne sjeća vješala sa kojih je visio.

Paradoks sankcija je sljedeći: Zapad ih uvodi da bi podstakao “demokratizaciju”. U praksi, one vode uništenju srednje klase i zemlju vodi još dalje od “demokratizacije i reformi” – to smo jasno vidjeli u Miloševićevoj Jugoslaviji. Milošević je potrajao još devet godina nakon uvođenja sankcija, a tajkuni koji su izronili iz sankcija traju do danas, i u Crnoj Gori i u Srbiji. Da je sve ostalo samo na sankcijama, da ga nisu bombardovali (ah, ko se mača laća od mača će i stradati), Milošević danas ne bi bio ispod drveta u Požarevcu, nego i dalje na Dedinju.

*Tekst prenosimo sa prijateljskog Žurnala

O VLASTI

Meša Selimović:


Postoje tri velike strasti, alkohol, kocka i vlast. Od prve dvije se nekako može izliječiti, od treće nikako. Vlast je i najteži porok. Zbog nje se ubija, zbog nje se gine, zbog nje se gubi ljudski lik. Neodoljiva je kao čarobni kamen, jer pribavlja moć. Ona je duh iz Aladinove lampe, koji služi svakoj budali koja ga drži. Odvojeni, ne predstavljaju ništa; zajedno, kob su ovog svijeta. Poštene i mudre vlasti nema, jer je želja za moći bezgranična.

Čovjeka na vlasti podstiču kukavice, bodre laskavci, podržavaju lupeži, i njegova predstava o sebi uvijek je ljepša nego istina. Sve ljude smatra glupim, jer kriju pred njim svoje pravo mišljenje, a sebi prisvaja pravo da sve zna, i ljudi to prihvataju. Niko na vlasti nije pametan, jer i pametni ubrzo izgube razbor, i niko trpeljiv, jer mrze promjenu. Odmah stvaraju vječne zakone, vječna načela, vječno ustrojstvo, i vežući vlast uz boga, učvršćuju svoju moć. I niko ih ne bi oborio, da ne postaju smetnja i prijetnja drugim moćnicima. Ruše ih uvijek na isti način, objašnjavajući to nasiljem prema narodu, a svi su nasilnici, i izdajom prema vladaru, a nikome to ni na um ne pada. I nikoga to nije urazumilo, svi srljaju na vlast, kao noćni leptiri na plamen svijeće.

Jesu li sve bosanske valije zatvorene, protjerane ili pobijene? I čitava njihova svita. A uvijek dolaze novi, i dovode svoju svitu, i ponavljaju gluposti svojih prethodnika, jer drukčije ne mogu. I tako, ukrug, neprestano. Bez hljeba narod može ostati, bez vlasti neće. Oni su bolest na narodnom tijelu, kao guke. Kad jedna guka otpadne, izraste druga, možda grđa. Ne možete bez nas, kažu nam, razbojnici bi se namnožili, neprijatelj bi nas napao, nered bi u zemlji nastao. A ko drži ovu zemlju, ko je hrani, ko brani? Narod. A oni nas globe, kažnjavaju, zatvaraju, ubijaju. I još natjeraju naše sinove da to čine. Oni bez vas ne mogu, vi bez njih morate. Njih je malo, nas je mnogo. Samo da prstom maknemo, koliko nas ima, te žgadije ne bi bilo. I učinit ćemo to, braćo moja satrvena, čim odrastu pravi ljudi koji neće dopustiti da im vampiri sjede za vratom.

Meša Selimović
Citat iz romana Tvrđava