BiH iskustva

INTERVJU

PROF. ZLATAN BEGIĆ

BUKA intervju: Nije nas pljačkao Al Kapone, nas su opljačkale seoske barabe

Piše: Buka intervju / Objavljeno: 04.03.2016. u 11:51h

„Dokazi pljačke koji su ostali se mogu prikriti jedino novim ratom i toga se trebamo čuvati. Nemojte misliti da bi se iko od njih libio i promišljao i jedne sekunde da nas gurne u novi sukob. Pripucamo godinu-dvije, padnu mrtve glave i onda ide reset sistema, sve nanovo. Kao što bi rekli, ko je jamio jamio, dokaza više nema, doviđenja i prijatno“ kaže za BUKU Zlatan Begić ugledni profesor Ustavnog prava sa Univerziteta u Tuzli

U intervjuu za BUKU profesor Begić govori o višedecenijskoj pljački naroda i države, kršenju ustava i zakona, otimanju radničkih prava, te prijateljstvu nacionalnih političara.


Gospodine Begić, prošle godine i u RS i u FBiH su ekspresno doneseni zakoni o radu koji su izazvali mnogo polemike. Jedan od njih, onaj u Federaciji je već oboren od strane Ustavnog suda, dok je u RS zatražena ocijena ustavnosti. Mogu li onda ovakvi zakoni biti kredibilni i legitimni?

Njima fali kvalitet legitimiteta. Jer na prvom mjestu, ti zakoni su doneseni po hitnom postupku. Kada je riječ o FBiH, zakoni se mogu donositi po hitnom postupku samo ukoliko je to neophodno da bi se otklonila neka opasnost, odnosno kada nemate vremena da prolazite neki redovni parlamenatrni postupak. Međutim, dešava se da je izuzetak postao pravilo i niz zakona se donosi po hitnom postupku, što je direkto kršenje poslovnika domova parlamenta FBiH i ne treba podsjećati da su odredbe poslovnika svojevrsna nadogradnja samog ustava FBiH što predstavlja ujedno kršenje Ustava FBiH. 

Ko uopšte vrši to kršenje najvišeg pravnog akta?
Pa oni koji su prvi pozvani i čija je obaveza da prvi poštivaju najviši akt u skladu sa kojim su izabrani. Imamo šizofrenu situaciju da oni koji bi trebali da štite ustav FBiH, samim tim i BiH, na najgrublji način u fazi zakonodavne aktivnosti se pojavljuju kao akteri koji krše najviši pravni akt koji važi na teritoriji FBiH. Našim političkim elitama je bilo važno i bitno da Zakon o radu donesu na način koji je suprortan ustavnim odredbama i time dodatno ograniče i minimiziraju položaj radnika u ovoj zemlji. Iz ovoga ništa ne može dobro proizaći i to dovoljno govori o trenutnim aktivnostima koje provodi vlast u BiH.

Kada govorimo o zakonima o radu, i u RS je on donesen po hitnom postupku. Da li to znači da se ovo što ste govorili možće prenijeti i na ovaj dio BiH? 
Apsolutno, pa vidite u Republici Srpskoj imamo političke elite na vlasti koje se zaklinju u RS, a pri tome svakodnevno narušavaju Ustav RS. Vi ako poštivate državu vi morate poštovati njen ustav, tako i ako poštivate entitete i njihovu poziciju, onda morate na prvom mjestu poštovati ustavne akte tih jedinica. Na kraju krajeva, to nije stvar dobre volje već stvar pravne obaveze i nemojmo zaboraviti da u ovoj zemlji kršenje najvišeg ustavnog akta koje se provodilo zaobilaženjem zakonodavne procedure pri donošenju zakona o radu predstavlja krivično djelo. Pitanje je samo vremena kada će nadležna tužilaštva podnijeti određene postupke protiv onih koji su odgovorni za takvo kršenje poslovničkih procedura, a time i ustava FBiH i RS i BiH.

A zašto niko ne odgovara, je li ustav neobavezujuć za političke elite?

Radi se o tome da oni imaju apsolutnu kontrolu nad onim što je entitetsko pravosuđe. Simptomatično je da se nigdje ne može pronaći da je neko od tih političkih elita usmjerio svoju oštricu prema entitetskim sudovima i tužilaštvima, jer su oni pod kontrolom svakoga ko obnaša vlast. Tako smo mi podmetnuli jedan sistem koji bi trebao da garantuje nezavisnost pravosuđa, međutim nosioci pravosudnih funkcija dobrovoljno se nude svakome ko je na vlasti i ne rade ništa da bi zaveli ono što se u savremenom svijetu zove princip vladavine prava i pravne države. Vidjećete da je oštrica udara političkih elita, i u FBiH i u RS, usmjerena prema Sudu i Tužilaštvu BiH zbog toga što ih svako po malo, ali niko u cijelosti ne kontroliše. Pa onaj nekontrolisani dio može ponekad proizvesti probleme onome ko jednostavno nema kontrolu nad njima. 

Da se vratimo na zakon o radu. Interesuje me koliko su obuhvaćena prava samih radnika u ovim zakonima, jer u sindikatima širom BiH tvrde da je radnik postao rob ovog društva. Koliko ima istine u tome?

Pokušaću da kratko odgovorim na ovo, iako je problematika obimna. Zakon o radu je okvir koji treba dalje da se popunjava kroz kolektivne ugovore. Cilj je bio da se van snage stave kolektivni ugovori i onda dobijate jedan vakum gdje ne postoji nikakva pravna regulativa koja bi regulisala ključna pitanja iz radno-pravnog odnosa u različitim oblastima. U takvoj jednoj situaciji, ako ne dođe do sklapanja kolektivnog ugovora odlučivanje pada na poslodavca, koji  svojim odlukama treba da popuni jednu pravnu prazninu koja je nastala. Problem je u takvom stanju stvari da radnik više ne bi imao pravo na zaštitu i ne bi mogao ni da tuži poslodavca, jer nema pravno pravilo koje je na snazi na koje bi se on pozvao u funkciji zaštite. 

Pa, kako to riješiti, odnosno odakle početi?

U ovoj državi je cijeli svijet identificirao šta je to problem koji treba rješavati, a na prvom mjestu je politička korpcija na najvišim vrhovima vlasti. Niko od relevantnih pa i međunarodnih subjekata nije konstatovao da radnici u BiH imaju prevelika prava i da su ona smetnja za napredak BiH prema evropskim integracijama. Umjesto da je aktuelna vlast krenula na suzbijanje onoga što doista predstavlja problem, a to je sistemska politička korupcija u najvišim vrhovima, zatim zaplijena nezakonito stečene imovine, procesuiranje ljudi koji su zloupotrijebili svoje funkcije, koji su se nezakonito obogatili, koji su učestvovali u pljačkaškoj privatizaciji, koji su aktima izvršne vlasti kršili zakone, a zakonima ustave, mi se bavimo onim što uopšte ne bi trebalo da predstavlja problem vlasti. Jednostavno, radnici nemaju nikakva prava i oni bi trebali dobiti ona prva koja su imali, ali ne. Oni žele još više ograničiti prava radnika stvoriti pravne praznine i tako ulogu radika unutar društva svesti na minimum.

Zašto se onda ne riješavaju glavni problemi koje ste upravo pomenuli?

Pa ja mislim da je to svima nama jasno. Ukoliko bismo mi krenuli da riješavamo u ovoj zemlji ono što su stavrni problemi prvo bi oni koji danas obnašaju vlast i donose odluke i zakone koje su suprotne ustavima došli na udar takve jedne oštrice, zajedno sa svojom imovinom. Zbog toga se, malo i lucidno, sa njihove strane fokus pomjera na ono što je zakon o radu. Umjesto da osiguraju uvođenje radnika u prava oni se bave donošenjem novog zakona čime dodatno ograničavaju prava radnika nastavljajući da ignorišu da ljudi već imaju stečena prava po osnovu starog zakona i da nisu uspjeli da im omoguće stečena prva. Ukoliko bismo krenuli u rješavanje sistemske korupcije i pljačkaške privatizacije, kršenja ustava i slično, onda bi na udar došle naše vođe sve sa svojom klijentelom koju su instalirali unutar institucija i koji svi zajedno upravljaju našim životima.
 

Ipak, kad god neko pokuša ovo da kaže, sve vlade u BiH daju odgovore kako prate razvijene evropske zemlje.

Ma to nije istina. Prvo u razvijenim evropskim zemljama ne može se radniku neisplatiti pet godina platu, a da država to mirno gleda. Ukoliko naši vlastodržci žele da prate razvijene evropske zemlje onda oni moraju da pohapse sve poslodavce koji radnicima u posljednjeih 20 godina nisu isplaćivali plaće. Moraju da zaplijene njihovu privatnu imovinu, osiguraju namirenje tih ljudi koji su besplatno radili dok su se oni bogatili. Tek tad možemo govoriti o praćenju prakse savremenih evropskih zemalja. To je čista zamjena teza. U vrhu vlasti mi imamo ljude koji bi se, kada bi se prioriteti poredali na ovaj način i kada bi mi konsekventno i dosljedno slijedili praksu evropskih zemalja, prvi našli na udaru pravne države. Čujte im priče, slijedimo ovu praksu kada je u pitanju zakon o radu, a ne kad treba zatvoriti one koje žive na tuđem radu i neizvršavaju svoje obaveze i prema radnicima i prema državi. Pored toga BiH posjeduje mnoge konvencije iz oblasti rada, ali je veoma mali broj slučajeva pretočila u zakone i to je sve ostalo mrtvo slovo na papiru. Dakle, ako ćemo govoriti toj evropskoj praksi, prvo bi morala masa njih da ode u zatvor zbog kršenje radničkih prava.

A zašto se ta odgovorna lica nikad ne procesuiraju i zašto se država stalno stavlja na stranu kriminalaca koji su se enormno obogatili na uštrb radnika?
Zato što su oni država, zato što građani za njih glasaju posljednjih 20 godina, zato što je u ovoj državi bitniji 9. januar i 1. mart od ovih stvari. Vjerujte mi naši političari su jako dobri prijatelji, čak i kućni. Oni su ortaci u čitavoj ovoj priči. Oni nemaju problem sa međusobnim razumjevanjem i uvažavanjemi njihovi ciljevi su jasni. Problem je u građanima koji im daju legitimitet na izborima i na taj način im daju mehanizme da u svojim rukama drže izvršneu i zakonodavnu vlast sa kojima i dalje mogu da štite svoje pozicije i nastave da rade ono što rade posljednjih 20 godina, dok se mi zabavljamo kako će se zvati jezik kojim govorimo, raznoraznim datumima, proslavama, slavama, krsnim slavama i tako dalje. Njima je tad dobro. I zato sam ja jako skeptičan po pitanju našeg puta u EU. Svaki korak ka EU znači korak prema zatvoru za ljude koji su sad država. Približavanjem nas EU oni sebe približavaju zatvoru. Zar vi mislite da će oni to dopustiti. Ljudi moraju shvatiti otkud stalna priča o referendumima, o otcijepljenju, o unitarizaciji, ukidanju RS, koju onda spinuju lokalni mediji i tako čuvaju pozicije sadašnjih političara. U posljednjih 20 godina nas nije pljačkao Al Kapone, nas su opljačkale seoske barabe. Dokazi koji su pri tome ostali se mogu prikriti jedino novim ratom i toga se trebamo čuvati. Nemojte misliti da bi se iko od njih libio i promišljao i jedne sekunde da nas gurne u novi sukob. Pripucamo godinu-dvije, padnu mrtve glave i onda ide reset sistema, sve nanovo. Kao što bi rekli, ko je jamio jamio, dokaza više nema, doviđenja i prijatno. Ono kako su oni radili, student druge godine pravnog fakulteta ne bi imao nikakvih problema da ih procesuira i zatvori, i to vrlo efikasno i brzo. Ovo sve je izigravanje osnovnih principa na kojima počiva vlast, a ova vlast je izgubila svaki svoj demokratski legitimitet i kapacitet. Iako se legitimitet stiče na izborima ova vlast je izgubila svoj legitimitet kod naroda. Ovo što se sada radi ne samo da predstavljaj kršenje demokratskih principa već krupne zloupotrebe, pri čemu ne bi abolirao ni međunarodnu zajednicu koja se perfidno postavlja u čitavoj situaciji sa trećerazrednim diplomatama, koje se jako dobro razumiju sa našim političarima, a u većini sluičajeva su i dobri prijatelji.

Kada kažete da je vlast izgubila legitimitet u narodu, šta preostaje građanima da urade da bi došli do boljeg života sutra?

Kada vlast izgubi bilo formalni ili materijalni legitimitet, kada vlast postane sama sebi svrha, kada kriminalizira i korumpira čitav državni aparat onda građani imaju pravo na otpor. To nije samo pravo već i dužnost. Pružiti otpor vlasti čija je vladavina samo silništvo, a ne upravljanje na demokratskim osnovama je dužnost. Ovo se navodi i u američkoj deklaraciji o nezavisnosti. Pa i prema francuskoj deklaraciji pravo na otpor nepravednoj vlasti je jedan od temeljnih prava. Mi nismo samo dužni i odgovorni prema samima sebi već i budućim generacijama. Mi sad imamo pomalo šizofrenu situaciju da odbacujemo odgovorost prema vlastitojdjeci zarad kriminaliziranih i korumpiranih političkih struktura. 



Razgovarao Milovan Matić

NOĆNA MORA

Autor Ivo Anić2.3.2016. u 11:52

„Doći će dan kada će nam se u ekonomiju uvući neznalice i plaćenici stranih konzorcija i korporacija, doći će dan kada će svoje ljude imenovati premijerima, državnicima, taj dan biti će sprovod naše suverenosti i demokracije, taj dan biti će sprovod slobode, prava radnika i svijeta kakvog smo poznavali, taj dan doći će uskoro, a mi ćemo ga slaviti kao državni praznik.“

Tako je govorio jedan čovjek za kojeg se sredinom osamdesetih pronio glas da je nominiran za Nobelovu nagradu u području tržišne ekonomije. Po svemu sudeći to nisu bile samo glasine jer je eminentni i u svijetu priznati tjednik „Danas“ jedan cijeli broj prigodno tempirao za taj događaj posvetivši ga Branku Horvatu. No kako to već biva, a sam je kraj svijeta kakvog smo poznavali, sam je kraj socijalizma i nikome do ekonomije više i nije bilo suviše stalo, nagradu je dobio ekonomist koji će kasnije u svojoj zemlji otvoriti vrata korporacijama. Živko Milić glavni urednik tjednika „Danas“ zbog preuranjenog tiskanja broja, koji je povučen sa tržišta dobija promptnu smjenu, a broj kasni i sa naslovnice miče nesuđenog laureata. Ideološke predrasude prevagnule su i kod same dodjele nagrade jer su Brankove prognoze izravno utjecale na korporativni kapitalizam, Branko je naime predvidio slom burza i recesiju koja će svijet gurnuti na rub bankrota 2007. godine.

Branko Horvat koncem osamdesetih nije omiljen ni u Hrvatskoj, a još manje u Srbiji, zbog svog djela „Kosovsko pitanje“ (1989) u kojem, uz ostale bolne istine o Jugoslaviji otvoreno brani i zagovara legitimnost zahtjeva kosovskih Albanaca za neovisnošću, označen je kao ustaša i zabranjena mu je promocija kao i plasiranje istoimene knjige po beogradskim knjižarama. U Hrvatskoj režim Franje Tuđmana lijepi mu etiketu Jugoslavena jer se Branko citirajući Mešta iz Smojine nezaboravne epizode opisao kao čovjek koji cijeli svoj radni vijek živi u istom gradu, a mijenja stalno države i adrese.

Svoja uvjerenja i svoje stavove Branko Horvat nije mijenjao i oštro je kritizirao režim koji privatizira i rasprodaje, režim koji na velika vrata uvodi neoliberalni kapitalizam. U prividno demokratskim kampanjama tih godina Branko se otvoreno sukobljavao sa priučenim ekonomistima koji nisu imali odgovora na Brankove stručne opservacije i pitanja, a kulminacija se dogodila u emisiji „Latinica“ u kojoj je na optužbe Ante Đapića da je jugoslavenčina i četnik Branko hladno  osvrnuo na „novopečenog“ ekonomistu kako je kada su njega u Srbiji proglašavali ustašom još bio u srednjoj školi, upitajući ga sarkastično je li uopće završio srednju školu? Aludirao je Branko na svu silu kamiondžija i šofera koji su se bavili ekonomijom, kao i na vrh tadašnje vlasti koja nije imala nikakve kompetencije da se bavi strukom koju je Branko izvrsno poznavao.

Branko Horvat nije vjerovao početkom devedesetih da je stvaranje neovisnosti baš dobar put i da su nam na putu ka blagostanju jedina zapreka Lepa Brena i Mitar Mirić, novac od turizma koja “curi” u Beograd, Zvezda koja nikako da pusti Hajduka da osvoji prvenstvo i kinematografija koja nam truje djecu.

Ekonomisti su racionalni ljudi, ljudi resursa i ljudi egzaktni, a brojke su po Branku Horvatu bile neumoljive, smanjivanjem tržišta i ekonomije kritično se približavamo krahu industrije što će u konačnici donijeti ropstvo korporacijama. Ekonomija koja se smnjuje, govorio je Horvat, podložna je napadu krupnog kapitala koji je može jednostavno slomiti šarenijom konkurencijom, poput Indijanaca koje su Amerikanci potkupili ogledalcima i šarenim perlama pa im oduzeli zemlju.

Ismijavao je Branko lakomislenost tadašnjeg vodstva no na njega se gledalo kao na ishlapljelog starog socijaldemokrata i zastarjeli kadar, za novu vlast Branko je bio arapski zvjezdoznanac kojeg u Saint Exuperryjevu “Malom princu” nitko ne sluša, jer nosi čakšire i priča jezikom koji izumire.

Na mudre i vizionarske savjete da srljanje u kapitalizam znači neumitnu propast kako ekonomije, tako “malog čovjeka” i srednjeg staleža nitko relevantan se nije obazirao do Željka Malnara koji je Branka nekoliko puta ugostio u svojoj emisiji. Noćna Mora dobila je tako Branka, a mi izgubivši ga noćnu moru koju smo počeli živjeti u našim firmama, tvornicama koje su uništavale korporacije i uredima u koje su novopečeni direktori počeli kadrovirati svoje rodijake uglavnom sa sela.

Više tržišta, više privatnog sektora, manje šlepanje gubitaša, manje nostalgije za velikim socijalističkim mastodontima te otvaranje zapadu Pitarellu i Samsungu dvadeset i pet godina kasnije pokazat će se kao krucijalni promašaj koji će u očaj gurnuti cijelu jednu generaciju, a u potpunu neizvjesnost i pečalbu onu što dolazi.

Sve što smo htjeli smo dobili, male i velike biznise, TV kanale s puno sitcoma i sporta, dobili smo da je Dinamo zauvijek prvak jer korporacije ulažu u njega, dakle točno onakav kapitalizam koji smo željeli, a na koji nas je upozoravao Branko Horvat. “Paraziti” s Topčidera koji su nas krali pokazali su se mila majka prema onim “našim” parazitima, pokazalo se da bez susjeda nemamo kome prodati ni tramvaje ni mandarine, da s neobičnim žarom pratimo politička zbivanja i kalkuliramo što bi trebalo biti naš strateški interes, pokazalo se da nas je uništio “uvozni lobi” na koji je mister economyst Branko tako jasno i bolno ukazivao devedesetih osuđujući još tada uvoznike kao satrape hrvatske privrede i sela, okarakterizirajući ih kao najveće izdajnike Hrvatske.

Ono što je izgledalo kao borba protiv Balkana danas je dovedeno u stvarne okvire kao borba za prevlast kapitala nad radništvom i socijalom, u gradu koji se ponosio “urbanim” turbo – folk “praši” iz svake birtije ili noćnog kluba, jer mi smo grad Torcide koja se bori iz godine u godinu da Dinamo bude prvak glasajući za HDZ, Kolindu i Mamića, mi smo zemlja radnika i seljaka koji su se borili da se unište tvornice kao i polja i u konačnici selo, mi smo zemlja antibalkanaca koji nikada nisu bili bliže “istoku” po svjetonazoru do dan danas. Sve što danas imamo mi smo devedesetih fantazirali, svaki dan se budimo i jebemo sebi mater u ogledalo, nespremni se suočiti s krutom istinom.

Nas je Bog kaznio tako što nam je uslišio želje i kaznio nas je što nismo slušali mudrije i daleko pametnije od sebe, stare ekonomiste koje je slušao samo Željko Malnar i njegova “elita” subotom navečer u jednoj klasičnoj noćnoj mori u kojoj ćemo se netom probuditi svi zajedno.

Danas kada smo dobili jasne prijekore iz komisije europske unije kako se sporo i neučinkovito obračunavamo sa ostacima radništva i njihovih prava, kako još uvijek imamo besplatno zdravstvo i mirovine u koje se ide nakon četrdeset godina radnog staža naš se Premijer zabrinuto obratio naciji najavljujući reforme i promjene, dakle ne one reforme koje su obećavali na predizbornim skupovima o rezanju prava saborskih zastupnika i rezanju parazita po državnim službama već reforme koje nam zadaje korporativni kapitalizam koji nije zadovoljan ostacima socijalizma u hrvatskom društvu. Naš Premijer najavio je oštar zaokret i rezanje ionako smiješnih kolektivnih ugovora, a ja sam se sjetio jednog mudrog ekonomista koji nas je vizionarski upozoravao baš na to ovim riječima:

„Doći će dan kada će nam se u ekonomiju uvući neznalice i plaćenici stranih konzorcija i korporacija, doći će dan kada će svoje ljude imenovati premijerima, državnicima, taj dan biti će sprovod naše suverenosti i demokracije, taj dan biti će sprovod slobode, prava radnika i svijeta kakvog smo poznavali, taj dan doći će uskoro, a mi ćemo ga slaviti kao državni praznik.“

Na mudre i vizionarske savjete da srljanje u kapitalizam znači neumitnu propast kako ekonomije, tako “malog čovjeka” i srednjeg staleža nitko relevantan se nije obazirao do Željka Malnara koji je Branka nekoliko puta ugostio u svojoj emisiji. Željko Malnar odavno je napustio ovaj svijet ostavivši nam svoju Noćnu Moru upaljenu dvadeset i četiri sata. Dok je Branko Horvat upozoravao u njoj mi smo se igrali partizana i ustaša. Uskoro će doći dan kada će nas sa žicom ograđenog igrališta koje se zove Hrvatska potjerati uniformirani zaštitari i poslati nas sve da se igramo negdje drugdje.

„Ajmo indijanci, partizani i ustaše, hajdete se lijepo igrati negdje drugdje, ovo igralište je u vlasništvu  „PLIVA & NATO“ farmaceutsko – vojne baze.

Sistematsko očuvanje periferijskog blata

Sretenje sa stvarnošću: Provincija Srbija

Piše: Aleksej Kišjuhas

Veličina slova:  

Izvor: Looo.ch

Hronika srpskih uspona i blistavosti, poput Srpske revolucije i Sretenjskog ustava, po difoltu ili pravilu je praćena hronikom sloma, prevrata i propasti. I ubrzanog povratka u blato periferije koje nikako da otresemo sa cipele. Jer, ni ustanak ni ustav nisu propali zbog nekakvog hroničnog srbijanskog nejedinstva, kako to vole da tumače zagovornici autokratskih "Ein Volk, Ein Reich" ideja o nekakvoj zavetnoj srpskoj "slozi" i homogenosti uma i ponašanja. Niti nužno zbog uticaja zlih "svetskih moćnika" - bili ti zlikovci u Londonu, Parizu, Beču, Carigradu, Briselu, Vašingtonu ili Moskvi, sasvim svejedno. I koliko god to bio zgodan izgovor. Ne, propali su zbog hroničnog odsustva jasne ovdašnje vizije o Srbiji na Zapadu, odnosno slabe podrške Srbiji kao modernoj zemlji demokratije i slobode

Photo: Stock

Srbija je zemlja koja je nastala na periferijama dva nekadašnja carstva: Otomanskog i Austrougarskog. Njihovi centri bili su podalje odavde. Drugim rečima, današnja Srbija je sastavljena na teritoriji rahmetli turske i blaženopočivše austrijske provincije. "Iskustvo nam je palanačko", dodao bi Konstantinović u onoj čuvenoj, a nepročitanoj knjizi.
Pa ipak, ovako periferna i palanačka Srbija se uzdizala na centralnu belosvetsku scenu u nekoliko blistavih trenutaka i mimo Novaka Đokovića i njegovog prebacivanja loptice preko mrežice. Među tim trenucima je svakako i Sretenje, odnosno praznovani događaji po najnovijem Danu državnosti. S druge strane, sva nevolja moderne, kao i savremene Srbije jednako je sadržana u događajima oko i nakon famoznog Sretenja. Tako da zbunjeni građani kojima su zluradi novinari 15. februara turili mikrofon pod nos i maliciozno ih upitali "A šta tačno slavimo danas?" mogu da odahnu - mnoge aspekte Sretenja živimo i sada. Evo i zašto i kako.
Prvo, na Sretenje 1804. godine je zakuvana Srpska revolucija, u ovdašnjoj istoriografiji poznatija kao Prvi srpski ustanak. Mitologije u stranu, u pitanju jeste bio čin vredan divljenja. Ljudi koji su do tada živeli u feudalnom mraku i pod turskom strahovladom ubrzo su stvorili kakvu-takvu vojsku i nekakvu upravu ili vladu, odnosno Sovjet, ministarstva, diplomatiju i sudove. Borba za slobodu Beogradskog pašaluka (zvanično: "Smederevskog sandžaka") započela je bez podrške velikih sila, bez saveznika, i u dobu kada Otomansko carstvo nije bilo u ratu. Prvobitno, zahtevi su bili umereni, a borbe za autonomiju prilično uspešne. Tokom revolucije, prvi pobunjenik Karađorđe izabran je za naslednog "Vođu" ("Vožda"), stvorena je i prva vlada sa šest ministarstava, kao i nekakav Vrhovni ("Veliki") sud. Pod Dositejem kao ministrom prosvete, otvoreno je 50 novih osnovnih škola, a pokušalo se i sa ujedinjenjem srpskih porodičnih srpskih klanova izvan pašaluka. Evropa zaluđena (nacionalnom) slobodom je aplaudirala ovim događajima na njenom "Bliskom istoku" kao činovima modernizacije i civilizovanosti. Okej, na početku ustanka prvo su bile napadnute turske gostionice ili hanovi čiji su vlasnici masakrirani, ali tako je to sa revolucijama - podmazuju se krvlju.

Karađorđe sa ustanicima: Sretenje 1804. godine, zakuvana Srpska revolucija

Izvor: opanak.rs

Međutim, u gužvu ubrzo upada Rusija koja se pridružuje srpskim pobunjenicima, odakle i vodi poreklo legenda o bratskoj Rusiji i njenom narodu. A Rusi ustaničkoj Srbiji zatim klasično i jednako legendarno okreću leđa, ali ovo nije ušlo u mit. Naime, pobunjenici su prvo pokuša(va)li da uspostave mir, slali su predstavnike i pregovarali sa Turskom, a i sultan je Srbiji ponudio željenu autonomiju i zvaničnu instituciju vrhovnog srpskog kneza, uz godišnji porez i raskid veze sa Rusijom. Ipak, pobunjenike je Rusija navabila da na ovo ne pristanu i da nastave sa fajtom. A čim je Napoleon zakucao na ruska vrata, ruski burazeri su brže-bolje sklopili mir sa Osmanlijama i povukli i vojsku i podršku iz Srbije. Naravno, stvar nije propala samo zbog tadašnje geopolitike, već i zbog unutrašnjih i posve uskogrudih i provincijalnih borbi za moć. Na Karađorđa su od starta kidisali drugi velikaši, a i Vožd je vladao čvrstom rukom - cinici bi rekli sasvim u skladu sa istoimenom titulom Firera ili Dučea. Velikim vojvodama koji se ne slažu sa njegovom politikom je oduzeo komandu, sebe je proglasio predsednikom Sovjeta i uzeo je pečate svim sovjetnicima da ne mogu da donesu nijednu odluku bez njega. Takođe, samovolja lokalnih knezova koji zavode svoje male feudalne strahovlade je izazivala unutrašnju nestabilnost i činila da Srbija izgleda neozbiljno na međunarodnom planu. Uz to, srpski pobunjenici su se ubrzo podelili na prozapadne i proruske frakcije - na "nemačkare" i na "rusoljube". Zatim dolazi do velike turske ofanzive i ustanici isuviše gladnih očiju zagledanih u Rusiju gube osvojeno, beže u emigraciju ili ostaju i suočavaju se sa odmazdom.

Prvi Ustav Srbije

Izvor: wikipedia

Drugi veliki događaj na Sretenje koji smo šatro proslavili bilo je donošenje Sretenjskog ustava 1835. godine, retko moderne stvari u tadašnjoj traljavo ili nikako modernoj Srbiji. Ovim dokumentom, vlast je podeljena na zakonodavnu (zakonodateljnu), izvršnu (zakonoizvršiteljnu) i sudsku, i uvedena je institucija naslednog kneza kojeg kontroliše faktička vlada (Sovjet, sa predsednikom, ministrima i savetnicima). Proglašena je neprikosnovenost ličnosti, ukinuto je ropstvo i ukinut je feudalizam, a uvedeni su i pravo na zakonito suđenje, sloboda kretanja i nastanjivanja, nepovredivost stana i imovine, ravnopravnost građana bez obzira na veru i naciju, kao i profesionalna (nenasledna) birokratija. Donela ga je skupština od par hiljada bolje stojećih poslanika i "seoskih buržuja", što je sve proslavljeno gozbom i vatrometom, jer mora malo i da se proveseli i za harmoniku kinta zadene. Obično se navodi da je Sretenjski ustav bio "najistočniji odblesak" Francuske revolucije, a napisao ga je Dimitrije Davidović, knežev sekretar i dobro obrazovani Srbin iz Austrije. I tada uvedena zastava Kneževine Srbije bila je sasvim zgodna i prigodna: direktno plagirana francuska trobojka, uz grb sa četiri ocila koji je oivičen maslinovom i hrastovom granom. Dakle, u pitanju jeste bio izraz slobodoumnog i revolucionarnog duha koji se uzdigao iznad provincije i periferije Srbije, približavajući ove prostore tekovinama tada najrazvijenijeg sveta, kao i idealima slobode, jednakosti i bratstva.
Opet međutim, sav taj razumljivi ponos o kojem su na Dan državnosti s pravom drobili državni zvaničnici ostao je kratkog daha. I upitno je šta je tu tačno za podizanje nosa. Jer, Sretenjski ustav je povučen i ukinut samo 55 dana kasnije. I ta činjenica, kao i spomenuti slučaj Srpske revolucije, indikator je srbijanske drame koja ovo društvo prati do danas. Tipični razlozi za ukidanje Sretenjskog ustava iznova se (pro)nalaze u mrskom inostrastvu - i Austrija i Rusija su protestovale protiv ovako liberalnog ustava, time čuvajući pozicije sopstvenih apsolutističkih monarhija. Sve je o(t)pisano kao neprikladni izraz francuskog duha u jednoj balkanskoj otomanskoj provinciji kojem se ima stati na put. Ipak, zaboravlja se da je i Sretenjski ustav po sebi bio rezultat iznude, odnosno pokušaja suzbijanja apsolutizma Kneza Miloša Obrenovića. Protiv njega je od 1817. do 1835. godine podignuto čak šest buna, uključujući tu i vojno zauzimanje Jagodine i Kragujevca od strane (karađorđevićkih) pobunjenika. Dakle, Srbija se i posle Drugog srpskog ustanka iznova, i sama sa sobom, našla u situaciji unutrašnjih sukoba i oružanih borbi za (pre)vlast u ličnu korist. Samim tim je olako izgubila još jednu hrabru tekovinu koja ju je izmakla iz provincijalnog blata i duha palanke.

Tvorac prvog srpskog Ustava: Dimitrije Davidović

Izvor: edukacija.rs

Drugim rečima, Srbija se ponaša(la) poput bliskoistočnih i afričkih kolonija nakon proterivanja kolonijalnih sila. Poput društava koja se nakon izvojevane slobode sasvim slobodno prepuštaju orgijama građanskih ratova, palanačkim balkanizacijama i lokalnim bandigazdama i Iznogudima koji bi da budu "kalifi umesto kalifa". Srbija je bila prva provincija Otomanskog carstva koja je na tlu Evrope pokrenula proces oslobađanja, kao i prva zemlja sa ustavom na prostoru bivše Jugoslavije. A šta se dogodilo posle, u naredna dva stoleća borbe za modernu Srbiju? Od Sretenjskog (1835.) do ovog poslednjeg (2006.), Srbija je promenila čak 13 ustava, za 170 godina. U proseku, jedan na svakih 13 godina. Nasilno su smenjivane dinastije i vladari, kao i celokupne državne elite. Jedino su knez Miloš Obrenović i Josip Broz Tito umrli prirodnom smrću dok su bili na vlasti, a svi ostali vladari su bili usmrćeni ili proterani. Karađorđe je ubijen, nasilno su smenjeni i knez Miloš i knez Mihailo, a svgrnut je i knez Aleksandar Karađorđević. Knez Mihailo je i ubijen, kralj Milan je prognan nakon mnogih buna i atentata, a njegov sin Aleksandar sa suprugom takođe je zverski ubijen. Kralja Petra je primoralo na abdikaciju, njegov sin je takođe ubijen u Marseju, a Petar II je zbačen posle rata. U savremeno doba, svrgnut je Slobodan Milošević koji je takođe (za)vladao nasiljem, a ubijeni su Ivan Stambolić i Zoran Đinđić. Usput, nakon Srpske revolucije, moderna Srbija je ratovala najmanje trinaest puta. Bili su to: Prvi srpsko-turski rat (1876), Drugi srpsko-turski rat (1877-1878), Rusko-turski rat (1877-1878), Srpsko-bugarski rat (1885), Prvi balkanski rat (1912-1913), Drugi balkanski rat (1913), Prvi svetski rat (1914-1918), Narodnooslobodilački rat (1941-1945), Desetodnevni rat u Sloveniji (1991), uz ratove u Hrvatskoj (1991-1995), Bosni i Hercegovini (1992-1995), na Kosovu (1998) i protiv NATO (1999).
Ono strukturno i dugotrajno u Srbiji u modernom dobu bilo je sistematsko očuvanje i spremno osnaživanje zatečenog perifernog ili provincijalnog stanja. Sve u korist novih političkih, vojnih i verskih elita koje su želele svoj danak u zlatu, privilegijama i ponekad krvi. Jer uskogrudost i zaostalost periferije najviše odgovaraju takvima. 
I zato, baš kao i sa Vidovdanom i sa Bojem na Kosovu, šta mi to tačno slavimo? Hronika srpskih uspona i blistavosti, poput Srpske revolucije i Sretenjskog ustava, po difoltu ili pravilu je praćena hronikom sloma, prevrata i propasti. I ubrzanog povratka u blato periferije koje nikako da otresemo sa cipele. Jer, ni ustanak ni ustav nisu propali zbog nekakvog hroničnog srbijanskog nejedinstva, kako to vole da tumače zagovornici autokratskih "Ein Volk, Ein Reich" ideja o nekakvoj zavetnoj srpskoj "slozi" i homogenosti uma i ponašanja. Niti nužno zbog uticaja zlih "svetskih moćnika" - bili ti zlikovci u Londonu, Parizu, Beču, Carigradu, Briselu, Vašingtonu ili Moskvi, sasvim svejedno. I koliko god to bio zgodan izgovor. Ne, propali su zbog hroničnog odsustva jasne ovdašnje vizije o Srbiji na Zapadu, odnosno slabe podrške Srbiji kao modernoj zemlji demokratije i slobode. Blistavi izuzeci koje nesumnjivo valja slaviti tada su ipak samo kičoliki prolazni događaji, bez značenja i sadržine. Ako izuzmemo neradni dan, par amnestija i kilograme razdeljenog ordenja, naravno. Ali ono strukturno i dugotrajno u Srbiji u modernom dobu bilo je sistematsko očuvanje i spremno osnaživanje zatečenog perifernog ili provincijalnog stanja. Sve u korist novih političkih, vojnih i verskih elita koje su želele svoj danak u zlatu, privilegijama i ponekad krvi. Jer uskogrudost i zaostalost periferije najviše odgovaraju takvima. I dobro je što slavimo datume kada smo se bili uzdigli iz takvog stanja i približili nekakvom centru ili jezgru. Ne valja što se u tu provinciju i palanku stalno vraćamo.
*Prenosimo iz dnevnog lista Danas uz dozvolu autora

Oceni

1.02

Zapad se sveo na to da pljačka sam sebe

Objavljeno: 5. Februar 2016.

I ovde i tamo

Ja lično, kao i Michael Hudson, John Perkins i još nekolicina drugih, izveštavali smo o višekratnom pljačkanju naroda od strane zapadnih ekonomskih institucija, pogotovo od velikih njujorških banaka potpomognutih od strane Međunarodnog monetarnog fonda (MMF).

Pol Krejg Roberts

Zemlje Trećeg sveta su pljačkane i još uvek se pljačkaju tako što se navode da prihvate planove razvoja elektrifikacije ili nekog drugog sličnog cilja. Naivnim i lakovernim vladama se govori da oni svoje zemlje mogu napraviti bogatim tako što će prihvatiti strane kredite radi primene nekog plana razvoja predočenog od strane Zapada, gde bi rezultat bio taj da se steknu adekvatni poreski prihodi od primenjenog plana razvoja s kojim bi se otplatili krediti.

Ovo se retko, ako ikada, i dešava. Ono što se zaista dešava je to da plan razvoja rezultira da zemlja postane dužnik do samog limita, a i preko njenih deviznih prihoda. Kada se određena zemlja nađe u situaciji da ne ispuni obaveze isplate razvojnog kredita, poverioci onda šalju MMF da prenese zaduženoj vladi da će MMF zaštititi njihovu kreditnu vrednost tako što će joj pozajmiti novac da isplati dug poveriocima. Međutim, u takvim slučajevima se daje i uslov da vlada u pitanju primeni mere odricanja kako bi sama vlada mogla da isplati MMF. Te mere odricanja se svode na smanjenje javnih usluga i zaposlenih u vladinom sektoru, smanjenje penzija i rasprodaja strancima nacionalnih resursa. Novac koji se ovim putem štedi – smanjenje socijalnih izdataka i rasprodaja strancima nacionalnih resursa – se koristi radi isplate duga MMF-u.

Na ovaj način Zapad je, istorijski gledano, pljačkao zemlje Trećeg sveta. Ukoliko predsednik određene zemlje nerado pristaje da uđe u takav aranžman, on se jednostavno podmićuje, i to na isti način kao što je to rađeno sa vladama Grčke, kako bi pristao na pljačkanje države u kojoj glumi da tu državu zaista i predstavlja.

Kada je ova metodologija pljačkanja iscrpljena, Zapad je pokupovao agrarno zemljište i zemljama Trećeg sveta nametnuo politiku odbacivanja samostalnosti u proizvodnji hrane, dozvolivši jednu ili dve žetve godišnje kako bi se podmirili izvozni troškovi. Ovakva politika primorava populacije zemalja Trećeg sveta da postanu zavisne na uvoz hrane sa Zapada. Tipičan rezultat svega ovoga jeste to da se sva zarada od izvoza crpi od strane korumpiranih vlada ili od strane kupaca koji plaćaju malo, dok sami stranci koji prodaju hranu naplaćuju puno. Prema tome, svaka samostalnost se pretvara u dužničku ekonomiju.

Sa čitavim Trećem svetom sada eksploatisanim do maksimalnih granica, Zapad se preokrenuo da pljačka svoje vlastite. Irska je opljačkana, dok je pljačkanje Grčke i Portugala toliko drastično da je veliki broj mladih žena naterano na prostituciju. Međutim, ovo ni malo ne smeta savesti Zapada.

Pre ovog perioda, kada se neka suverena zemlja našla u situaciji da ima više duga nego što ga je mogla i otplatiti, poverioci su morali da prerade dug na nivo koji je zemlja u pitanju mogla da otplati. Međutim, u 21 veku, kao što sam naveo u svojoj knjizi „Neuspeh leser-fer kapitalizma“, ovo tradicionalno pravilo je odbačeno.

Novo pravilo je to da u određenoj zemlji, čak i u zemlji gde je vrh činovničkog aparata prihvatio mito kako bi zemlju zadužio strancima, narod te zemlje mora svoje penzije, zaposlenja i socijalne izdatke smanjivati, a istovremeno vredne nacionalne resurse kao što su gradski vodovodi, luke, nacionalni loto i zaštićena državna zemljišta, kao što su zaštićena grčka ostrva, prodati strancima, koji će onda imati slobodu da dignu cenu usluga. U navedenom slučaju Vlada Grčke se sprečava da preuzme prihode od državnog lotoa i primorava se da proda zaštićeno nacionalno blago stranim preduzetnicima nekretnina.

Ono što se desilo u Grčkoj i Portugalu je sada na delu u Španiji i Italiji. Narod u tim državama je bespomoćan, jer ih njihove vlade ne predstavljaju. Ne samo da su njihove vlade podmićene, već rukovodioci tih istih vlada imaju mozgove koji su ISPRANI sa ubeđenjem da njihove države MORAJU BITI U EVROPSKOJ UNIJI. Ukoliko nisu, njih će istorija da „zaobiđe“. Narodi tih istih država, koji su ugnjetavan i koji pate, su podlegli da im i njihovi mozgovi na isti način budu isprani. Na primer, vlada koja je u Grčkoj izabrana da spreči pljačkanje Grčke je ostala bespomoćna, jer je sam grčki narod, ispiranjem mozga, postao ubeđen da mora ostati u Evropskoj uniji, bez obzira koliko će ga sve to koštati.

Kombinacija propagande, finansijske moći, gluposti i podmićivanja znači da NEMA NADE za evropske narode.

Isto se odnosi i na Sjedinjene Američke Države, Kanadu, Australiju i Veliku Britaniju. U SAD na desetine miliona američkih građana je tiho prihvatilo nestanak interesnih kamata na njihove ušteđevine tokom poslednjih sedam godina. Umesto da postavljaju pitanja i da demonstriraju, Amerikanci su, bez ikakvog razmišljanja, prihvatili propagandu da njihov opstanak zavisi od nekolicine neprirodnih mega-banaka koje su „previše velike da bi im se smelo dopustiti da propadnu“. Milioni Amerikanaca su ubeđeni da je za njih bolje da crpe svoje ušteđevine nego da propadne jedna korumpirana banka.

Kako bi narod na Zapadu držali u stanju zbunjenosti od prave opasnosti koja ih gleda, narodu je predočeno da se iza svakog drveta, iza svakog pasoša i ispod svakog kreveta nalaze teroristi, i da će svi biti pobijeni ukoliko se neizmerna moć njihove Vlade stavlja pod znak pitanja. Do sada je ova taktika odlično funkcionisala, gde smo imali jednu lažnu obmanu za drugom, potkrepljenim lažnim „terorističkim“ napadima koji služe da spreče bilo kakvu svest da je sve ovo obmana za akumulaciju zarada i bogatstva ka rukama nekolicine ljudi.

Pošto nisu zadovoljni sa vlašću nad „demokratskim narodima“, taj 1% populacije (koji drži Ameriku u šaci) je nastupio sa „Tranz-Atlantskim“ i „Tranz-Pacifičkim“ partnerstvima. Ta partnerstva su navodno „ugovori za slobodnu trgovinu“ od kojih će „svi“ imati „koristi“. Međutim, istina je ta da su detalji ugovora pažljivo i tajno prikriveni, tako da će privatnom biznisu (tj. korporacijama i bankama) biti data KONTROLA nad zakonima suverenih država.

Na primer, obelodanjeno je da će po osnovu odredbi „Tranz-Atlantskog“ partnerstva biti oformljeni PRIVATNI SUDOVI, koji će biti u stanju da imaju ingerenciju nad Državnim zdravstvenim osiguranjem Velike Britanije, i to kako bi se isto sprečilo da ima primat nad privatnim medicinskim osiguranjem (tj. institucijama), a ujedno kako bi postalo meta sudskih odštetnih zahteva od strane privatnih firmi, a bilo bi po potrebi čak i UKINUTO.

Korumpirana Vlada Velike Britanije, koja je pod kontrolom Vašingtonskog vazala David Cameron-a, je blokirala pristup pravnim dokumentima koji razotkrivaju delovanje „Tranz-Atlantskog“ partnerstva nad britanskim Državnim zdravstvenim osiguranjem. Dokaz je sledeći članak na Internetu:

http://www.globalresearch.ca/cameron-desperate-to-stop-scandal-as-secret-plans-to-sell-the-national-health-service-are-discovered/5504306

Za bilo kog građanina bilo koje zapadne države koji je toliko glup ili čiji je mozak do te mere ispran da nije u stanju da „ukapira“ šta se dešava, onda da navedemo da je srž politike „njihove“ vlade taj da se svaki detalj njihovog života preda u ruke privatnim interesima.

U Velikoj Britaniji državna poštanska služba je prodata za nominalnu cenu privatnim interesima koji su politički povezani. U SAD Republikanska stranka, a možda i Demokratska, nameravaju da privatizuju Medicare (državno zdravstveno osiguranje) kao i Social Security (socijalno osiguranje, koje ujedno isplaćuje i državne penzije), i to na isti način kao što su privatizovali mnoge aspekte vojnih snaga kao i kazneno-popravnog sistema (uvedeni su privatni zatvori). Sve javne funkcije su postale meta za privatan profit.

Jedan od razloga za porast troškova vojnog budžeta SAD jeste privatizacija istog (napomena: ova privatizacija je doprinela ne samo da vojni budžet SAD bude najveći na svetu, već je pospešila neviđenu korupciju unutar vojno-industrijskog kompleksa SAD, koji sada diktira oružanim snagama SAD koju tehniku treba da otkupe, bez obzira na kvalitet iste. Ova korupcija je potkopala tehnološki napredak SAD. Kada je Rusija otpočela sa svojim vojnim operacijama u Siriji, i NATO i Pentagon su dovedeni u stanju šoka kvalitetom ruske vojne tehnologije, koja je ili jednaka zapadnoj u efikasnosti, ili čak daleko bolja, kao na primer ruska elektronika i raketni sistemi kao što su S-400.).

Privatizacija američkog kazneno-popravnog sistema (tj. zatvora) je kao rezultat imalo to da je ogroman broj nevinih osoba poslato u zatvor, gde su naterani da rade za firme kao što su Apple Computer, IT services, konfekcijske firme koje proizvode uniforme za oružane snage SAD, kao i za veliki broj drugih privatnih firmi. Zatvorenici se plaćaju i tako nisko, kao 69 centi po satu rada.

Ovo je današnja Amerika. Korumpirana policija. Korumpirana tužilaštva. Korumpirane sudije. Ali, zato imamo maksimalni profit za američki kapitalizam od zatvorskih radnika. Ekonomisti koji zagovaraju slobodno tržište slave privatne zatvore, navodeći da će biti više efikasni. I oni zaista jesu više efikasni tako što kapitalistima dodaju profite zarađenih od radnika robova.

Ovde imamo članak o Britanskom predsedniku Vlade David Cameron-u i njegovom odbijanju obelodavanja podataka o posledicama „Tranz-Atlantskog“ partnerstva na britansko Državno zdravstveno osiguranje:

http://www.theguardian.com/business/2016/jan/26/anger-government-blocks-ttip-legal-documents-nhs-health-service

Britanske novine Guardian, koje često moraju da pružaju usluge „prostituke“ kako bi se koliko-toliko održavale na neki nivo „nezavisnosti“, opisuje ljutnju koju narod u Britaniji oseća prema velu tajnosti Vlade oko jednog pitanja koje je fundamentalno za zdravstvenu dobrobit naroda Britanije. I pored toga, Britanci nastavljaju da glasaju za političke stranke koje su izdale britanski narod.

Uzduž Evrope, korumpirane i vašingtonski kontrolisane vlade su dezavuisale narod i njihovu rasprodaju od strane „njihovih“ vlada tako što im se pažnja usmerava na imigrante, čije prisustvo je posledica sprovođenja interesa Vašingtona od strane evropskih vlada, a ne i interesa za svoje, evropske narode.

Nešto strašno se desilo inteligenciji i oštroumnosti narodu na Zapadu, koji više nije u stanju da razume mahinacije „svojih“ vlada.

Princip odgovornosti vlada je za Zapad nešto što se sada samo može naći u istoriji. NIŠTA OSIM PADOVA I KOLAPSA NE OČEKUJE CIVILIZACIJU ZAPADA.

Napomena:

Dr Paul Craig Roberts je bivši ministar finansija SAD. U svetu uživa veliki ugled kao politički analitičar, finansijski stručnjak, a ujedno i kao moralni lik. Za bivšeg visokog činovnika SAD, pokazuje retku iskrenost. Javno je upozorio Vladu Ruske Federacije da spreči delovanje takozvanih nevladinih organizacija, jer su paravani za zapadne obaveštajne službe čiji je cilj razbijanje Rusije, i to kroz novu revoluciju, gde bi se ovog puta umesto komunizma Rusiji nametnula „demokratija“ koja odgovara Zapadu.

Dr Roberts potvrđuje navode američkog političkog ekonomiste Lyndon LaRouche-a da je cilj Anglo-Saksonskih bankara razbijanje Rusije radi pljačke Sibira i Kaspijskog regiona, a u cilju spašavanja i dolara i evra. Puč u Kijevu februara meseca 2014. je dokaz tome.

Sam puč je izveden od strane NATO i EU, gde je cilj bio da se Ukrajina uvede u NATO i EU i da posluži kao odskočna daska za razbijanje Rusije. Međutim, planovi Zapada se nisu odvijali onako kako su i zamišljeni. Jedan od ciljeva puča je bilo preuzimanje ruske pomorske baze u Sevastopolju od strane NATO. Za tu operaciju NATO je na Krim poslao svoje najbolje specijalce, koji su zajedno sa ukrajinskim, trebali da okupiraju pomorsku bazu. Na ovaj potez Zapada reagovao je Putin, koji je na Krim poslao svoje Specnaz (specijalce), koji su na užas Štaba NATO-a u Brislu potpuno okružili i doveli pred uništenjem specijalce NATO-a, kojima je naknadno dopušteno da se povuku sa Krima. Nijedan metak nije ispaljen. Zapadna sredstva informisanja su o svemu ćutala.

Drugi šok za Zapad je bila ruska intervencija u Siriji, koju nisu očekivali, niti vrhunski profesionalizam ruske avijacije, a kamoli tehnike, a za neku nisu ni znali da postoji, kao za rusku elektroniku, koja je u stanju da na određenoj površini blokira rad američkih satelita, radara, kao i brodskih sonara, što je rusku bazu u Latakiji napravilo, za NATO, bukvalno nevidljivom.

Trenutno situacija je ta da NATO analizira novonastalu, neočekivanu situaciju, uz konstataciju da se ruske oružane snage i njihova tehnika ne mogu pobediti. Šta više, u izvršenim borbenim simulacijama, pokazalo se da bi NATO u konvencionalnom sukobu doživeo poraz.

Rezultat toga je primena subverzivnog delovanja na Evropu, kako bi se još više oslabio suverenitet država u Evropskoj uniji, ojačala uloga Brisela, a ujedno sprečio rusko-nemački politički i ekonomski savez. Moralo se, takođe, sprečiti da Nemačka napusti i EU i NATO, nešto što američki doktor statistike, Jim Willie, i predviđa, i što bi onda u Evropi započelo lančanu reakciju.

Otpočelo se sa invazijom Evrope od strane lažnih „izbeglica“ i „migranata“ sa Bliskog Istoka, Azije i Afrike, a zapravo nezaposlenih iz tih regiona, gde se tokom poslednjih 100 godina populacija uvećala za 10 puta.

Anglo-Saksonci su za ovo subverzivno delovanje protiv Evrope upotrebili usluge Turske i Saudijske Arabije, kojima je to išlo u interes, jer obe države vode muslimanski fundamentalisti. Turska i dalje ima za cilj obnovu Otomanskog carstva, a Saudijska Arabija islamizaciju Evrope.

Logistička podrška lažnim „azilantima“ je data od Turske koja, zajedno sa ISIS, izdaje lažne putne isprave i pismena uputstva o prolazu preko Balkana do odredišta u Zapadnoj Evropi, prvenstveno Nemačkoj, dok Saudijska Arabija daje finansijsku podršku.

Prema proceni Vlade Savezne Republike Nemačke, u Evropu se do 2020. godine može očekivati dodatnih 10 miliona lažnih „azilanata“, dok prema procenama nezavisnih analitičara čak 960 miliona, što je nezavisne analitičare navelo na zaključak da bi u tom slučaju Evropa bila vraćena nazad u polu-divljaštvo ranog srednjeg veka, dok bi matična evropska populacija bila izložena genocidu.

Krajem januara 2016. godine načelnik Štaba Vojske Švedske, general Anders Brännström, je pripadnicima Vojske, kao i Vladi Švedske, izdao interni memorandum, u kojem je upozorio da u narednih nekoliko godina Evropa može da doživi Treći svetski rat, ne toliko zbog ruske „opasnosti“, koliko od priliva „izbeglica“ i finansijsko-ekonomske nestabilnosti.

Tokom zasedanja Svetskog ekonomskog foruma u Davosu od 20-23. januara 2016, izneto je upozorenje da ukoliko se kriza sa „izbeglicama“ ne reši tokom narednih 6-8 nedelja, da Evropskoj uniji preti raspad, tim više što se od marta meseca 2016. očekuje drugi talas priliva izbeglica u Evropu.

Naše „evropejce“ bi želeo da podsetim da je tokom 2015. godine Centralna banka Evropske unije otpočela sa štampanjem dodatnih 1,1 bilion evra bez pokrića, dok Centralna banka SAD i dalje nastavlja sa štampanjem dolara bez pokrića, s time što sada ni nezavisni analitičari nisu sigurni koliko ona zaista štampa. Međutim, zaključak analitičara je taj da 2016. godine može lako da bude odlučujuća za opstanak i dolara i evra. Više nije pitanje da li će evro i dolar da opstanu, već kada će da propadnu.

Za Vidovdan preveo Branko Filipović

Izvor: The Unz Review

ORIGINALNI LJUBITELJ MAKETA

Zašto se kaže Potemkinova sela?

februar 1, 2016

Izraz Potemkinova sela nastao je u XVIII veku i vezu-je se za jednu poznatu istorijsku ličnosg – za ime Georgija Aleksandroviča Potemkina, ili, kako Rusi kažu – Patjomkina (1739-1791).

Potemkin je bio ruski knez, uz to generalfeldmaršal i ljubimac carice Katarine. Njenu naklonost stekao je još 1762. godine, kada je, kao gardijski oficir, odigrao odlučujuću ulogu u dvorskom prevratu kojim je Katarina preotela vlast svome mužu caru Petru Fjodoroviču. Kao ličnost od caričinog poverenja, vrhovni 18 komandant vojske i prvi ministar, on je imao ogromnu vlast i uticaj u Ruskom carstvu. Učestvovao je u prvom
ratu Katarine s Turcima, koji je vođen 1768-1774, a u drugom ratu, 1787-1791, bio je glavnokomandujući ruske vojske.

Kada su, posle prvog rusko-turskog rata, Krim i severne obale Crnog mora pripojeni Rusiji, Potemkin je pristupio kolonizaciji novoosvojenih krajeva. Da bi pokazao brz i uspešan razvoj i ekonomski procvat toga područja pod ruskom vlašću, organizovao je, 1787, trijumfalno putovanje carice Katarine na Krim. Svečanoj koloni pridružio se i austrijski imperator Josip, pod imenom grofa Falkenštajna, a tu su bili i
ambasadori velikih sila, među njima i francuski poslanik, grof Segir.

Pošto stanje u Novorusiji nije bilo ni izdaleka onakvo kakvim ga je – da bi sebi pribavio još veći uticaj i slavu prikazivao Potemkin (jer tamo je bilo čak i pobuna), on se trudio da pred očima carice Katarine i njenih gostiju na razne načine dočara idiličan život tamošnjeg stanovništva. Zato je naredio da se duž imperatorkinog puta izgrade naselja, koja su bila samo prazne dekoracije (kulise). Seljaci dovedeni iz drugih krajeva, u svečanom, prazničnom ruhu i sa buketima poljskog cveća, dočekivali su Njeno carsko veličanstvo na pojedinim stanicama da bi odmah zatim bili prebacivani dalje prema Krimu i pojavljivali se u istoj ulozi više puta. Uz samu cestu bile su složene gomile vreća, koje su umesto žita bile nabijene peskom. U Kremčugu i drugim gradovima kroz koje je prolazila svečana kolona bili su zasađeni bujni parkovi i aleje, koji su se desetak dana kasnije sušili i nestajali. U Hersonu Potemkinovi su ljudi sagradili tvrđavu, koju je srušila prva oluja, a tu je bila i lađa, koja se nije mogla spustiti u vodu, jer bi odmah potonula.

Sva ta raskoš i bogat život stanovništva koje je Potemkin pokazivao Katarini i njenoj pratnji bili su, dakle, obična prevara, obmana i laž. To nije moglo izmaći oštrom oku prisutnih stranaca, pogotvo diplomata, pa se o Potemkinovoj obmani počelo naveliko pisati. Carica Katarina pokušavala je da opovrgne glasove o tome, koji su i do nje dopirali, ali bez uspeha. Svedočenja očevidaca bila su uverljivija. Tako je francuski poslanik Segir, učesnik u svečanom pohodu, u svojim Memoarit ostavio, pored ostalog, i ovaj zapis: Tradovi, sela, salaši, a ponekad i obične kolibe, bili su tako ukrašeni i maskirani trijumfalnim kapijama, girlandama cveća i nakićenim arhitektonskim dekoracijama da je njihov izgled obmanjivao, preobraćajući ih u našim očima u velelepne dvorce i raskošno izgrađene vrtove…”
Veliki broj napisa o Katarininom putovanju na jug, u kojima su raskrinkavane Potemkinove podvale, doveo je do toga da se već dvadesetih godina XIX stoleća počeo upotrebljavati izraz Potemkinova sela. Kasnije se on proširio u mnogim jezicima, pa se i danas upotrebljava u značenju: “obmana”, “smišljena varka” ili “lažni blesak koji sakriva neuspeo sadržaj nečega”.

I u nas se taj izraz često upotrebljava, što nije ni čudno, jer u našem društvu ima dosta lažnog sjaja, idejnih kulisa i fraza iza kojih ne stoji ništa, osim siromaštva i praznine, koji se nikakvim obmanama ne daju sakriti. Zato u novinama često možemo pročitati ovakve naslove:
Potemkinova sela u “Cškarni” ili: Potemkinova ekonomija i sl. U jednom listu objavljen je i članak pod naslovom Potemkinovi autobusi. U podnaslovu se objašnjava o čemu se, u stvari, radi: “Da bi pokazali televizijskim sni-mateljima kakva, tobože, neopisiva gužva vlada na autobuskoj stanici i kako je opravdano graditi još jedan takav objekat, vozači vrnjačkog ‘Autoprevoza’ izgurali su na stanicu sve svoje autobuse.”
Tako smo, eto, pored Potemkinovih sela, dobili i izraze Potemkinova ekonomija, Potemkinovi autobusi, pa čak, u jednom slučaju, i Potemkinovi tenkovi.

Ipak, izraz Potemkinova sela je onaj prvi i pravi i on se upotrebljava u svakom slučaju kada je reč o obmani, smišljenoj varci i sl. Tako, onda, možemo govoriti, najčešće s pravom, o Potemkinovim selima u našoj privredi, kulturi, školstvu i drugim oblastima društvenog života. Sgoga je i jasno što nam se sve tako brzo ruši, kao ona Potemkinova tvrđava u Hersonu, na obalama Crnoga mora.

Milan Šipka

(Izvor: Zelena učionica)

Srbija u kandžama dolara

Neoprezno se zadužujući u dolarima, dok je naš devizni prihod dominantno u evrima, narednih nekoliko godina život će nam umnogome zavisiti od odnosa dve valute, a sa zebnjom ćemo iščekivati hoće li se započeta promena monetarne politike Federalnih rezervi SAD odraziti i na rast kursa američkog novca.

KOMENTARI 0

INFO 29.12.2015. | 11:12

Prilikom usvajanja budžeta gotovo nezapaženo je promakao bitan detalj: za plaćanje kamata na postojeća zaduženja, Srbija će ove godine izdvojiti čak 1,4 miliona evra, a ni ova svota ne mora biti konačna.

Pitanje je aktuelizovano sredinom decembra, pošto su američke Federalne rezerve, posle čak devet godina, prvi put podigle referentnu kamatnu stopu za 0,25 procenatnih poena. Prethodno je osnovna mera cene pozajmljivanja novca, kao posledica svetske krize, sedam godina držana na rekordno niskom nivou ispod 0,25 odsto, što je snizilo kamatne stope na svetskim finansijskim tržištima, pa je zaduživanje izgledalo jeftino.

No, tek će dolazeće godine pokazati stvarnu cenu uzetih kredita. Izvesno je da će libor, a sa njime i kamate, rasti, a hoće li biti i dodatnih obaveza zaduženih zemalja umnogome će zavisiti hoće li promena američke monetarne politike rezultirati i rastom kursa dolara.

Noćna mora Srbije

Upravo ovo poslednje može biti najveća mora Narodne banke Srbije, Vlade Srbije i velike većine srpskih budžetskih obveznika osuđenih da plaćaju ludorije političara, sklonih pozajmljivanju novca kako bi aktuelne poteškoće prebacila na neko buduće vreme, neke druge vlade.

Naš problem je višestruk - visina i struktura duga, te očajno nizak izvoz, i u apsolutnom iznosu i spram BDP. Dakle, od 25,3 milijardi evra javnog duga oko 21 odsto je u dinarima, 41 u evrima, 5,5 u specijalnim pravima vučenja (komplet od pet valuta o kojima MMF i Svetska banka računaju) i čak 31,5 odsto u dolarima. Kako je preko 80 odsto našeg deviznog prihoda u evrima, nešto malo u francima, funti i drugim valutama, godišnji dolarski priliv nam je tek osam, 8,5- 9,5 odsto ukupnog. Pri tome, neke robe se na svetskom tržištu plaćaju dolarima, pre svega gas, nafta, koks.., upravo ono što mi uvozimo u ogromnim količinama i nemamo mogućnosti da umanjimo uvoz.

Osnovno pravilo je da strukturu deviznih obaveza što više primerimo strukturi deviznog prihoda; sve ostalo je kockanje. Nama se, međutim, tokom dugog perioda jakog evra osladilo da se zadužujemo u dolarima. Jak evro sa sobom nosi i visoke kamate evrokredita, dok je slab dolar pratila i niska kamatna stopa kredita podignutih u američkoj valuti. Podsetimo, pre pet godina evro je vredeo i 1,46, dok je trenutno oko 1,09 dolara.

Kako je naša privreda tako reći sto odsto evroizirana, lako je videti da je trošak usled rasta kursa dolara spram evra daleko nadmašio dobit na osnovu nižih kamata. Samo u poslednjih godinu dana dolar je ojačao 14 odsto spram EU valute i to je naše obaveze uvećalo za milijardu evra, a da nismo pozajmili ni cvancik. Ovaj iznos je otprilike duplo veći od uštede znatnim umanjivanjem penzija i simboličnim umanjivanjem plata javnom sektoru, dok je iznos naših obaveza sledeće godine samo po kamatama u visini četiri agrarna budžeta. Tek da se vidi kuda nas je dovela politika olakog zaduživanja i prateća igra na promenljivost odnosa među svetskim valutama.

Lakoća zaduživanja

Prva, ipak manja, sporna zaduženja su posledica nerealnog i znatnog povećanja plata javnom sektoru tokom prvog, te neosnovanim uvećanjem penzija za 10 odsto tokom drugog, skraćenog, mandata Vojislava Koštunice. Ipak, svetsku krizu smo dočekali sa relativno nevelikih 8,5 milijardi evra javnog duga.

Vlada Mirka Cvetkovića, bolje rečeno predsednik Boris Tadić, stvarni kreator (i ekonomske) politike, nije želela da povuče odlučnije mere, mada je od starta celom svetu bilo jasno da je nastupila dubioza ravna, ako ne i dublja, onoj iz 30- tih godina prošlog veka. Umesto da su odmah malo snižene penzije, javni sektor umanjen i plate mu znatno snižene, krenulo se u zaduživanje, što emisijom državnih obveznica, što, na dinarskom tržištu, zapisa Narodne banke Srbije. U suštini, u oba slučaja zajmodavci su iz inostranstva, direktno ili preko ovdašnjih bankarskih filijala, praktično jedinih igrača na našem plitkom finansijskom tržištu. Do promena na izborima 2012. godine, javni dug je narastao na 16,2 milijardi, a posebno je nepovoljno što se tokom završne sezone vladanja ova ekipa zaduživala u dolarskim kreditima.

Naredna ekipa se više okrenula domaćem tržištu, ali je javni dug dodatno uvećan za 9,2 milijarde evra, od čega je najmanje 2,3 milijarde uvećanje po osnovu rasta kursa dolara ranije uzetih kredita. No, Lazaru Krstiću, prvom naprednjačkom ministru finansija, mora se zameriti da nije anticipirao kretanje valuta i podigao je dve milijarde dolara kredita, doduše uz kamatu od samo dva odsto.  Ipak, odbio je ideju da se dolarski krediti reotkupe evrokreditima, za šta je svojevrmeno kao konsultant bio angažovan i Dominik Štros Kan, donedavni predsednik Međunarodnog monetarnog fonda. Reotkup nije jednostavan i košta, a novi ministar za finansije Dušan Vujović je pojasnio da je trebalo da prođe skoro godinu i po dana da se promeni naša pravna regulativa i pojednostavi izlazak na svetsko finansijsko tržište.

Posećanje na bankrote 1979. godine

Kako bilo, tek Srbija je propustila sjajnu priliku da u protklih osamnaest meseci rekordno niskih kamata i na evro i na dolarskom području, iskoristi da kredite sa 7,5 zameni kreditom od 3,1 odsto kamate i slično. Takođe, i evrokredite smo mogli reotkupiti za dva, tri procentna poena niže kamate. Da smo to učinili, rata na kamate sledeće godine ne bi bila 1,4, već 0,8 milijarde evra. A tih 600 miliona uštede su jedan i po agrarni budžet.

Ono što naročito unosi zebnju je podsećanje na 1979. godinu, kada su cene nafte skočile sa 14 na 45 dolara po barelu, pa je dolar počeo da gubi vrednost, inflacija u SAD se razbuktala. Tadašnji guverner FED-a Pol Volker se odučio naglo da poveća referentnu kamatu sa jedan na 5,5, kasnije i na 17(!) odsto, svi investitori su se preusmerili na američke hartije od vrednosti, evropske valute su drmatično gubile vrednost, a time i naš izvoz. Dolar je skoro udvostručio vrednost, a nama se dogodilo da u roku od tri godine, 1979- 1982. godine, visina našeg duga sa 8,5 naraste na 17 milijardi dolara, a da nismo uzeli veći kredit. Samo po osnovu kursnih razlika.

Slično su prošle mnoge zemlje; Poljska i Meksiko su prvi bankrotirali, potom još četrdesetak zemalja, i SFR Jugoslavija. Kasnije, međutim, promena monetarne politike i uvećanje referentne stope FED-a nije bila praćena rastom kursa dolara. Kako će biti ovoga puta mišljenja su podeljena.

Većina monetarista prognozira dalji pad evra, taman da se izjednači sa dolarom. Pojedini danski bankari procenjuju da je dolar preskup za američki izvoz, pa cene da će u naredne dve godine evro ojačati za sedam, osam odsto. Ipak, dolar obično ima trend suprotan ceni nafte, jača kada cena pada, slabi kada cena raste. Tako je krajem 2002. godine kada je barel nafte cenjen na 22 dolara, evro vredeo tek 0,8 dolara, 28 odsto niže nego danas.

Za nas siromašne i devizama i naftom, te skromnog izvoza, jedino realno rešenje je zaduživati s eu valuti u kojoj prihodujemo i orijentisati se na tehnološku i organizacionu modernizaciju. Igrati na međuvalutne odnose ne samo da je kockanje, već je i prevelik zalogaj za svetskog pariju.

Autor: Živan Lazić